Jedna od sastavnih komponenti lažnih vesti, doduše skoro nevidljiva, i najperfidnija je odsustvo vesti uopšte. Na lokalu grad Beograd faktički nema gradski medij, jer je Studio B nažalost puka ekstenzija vladajućeg marketinga. Iako je on uvek bio pod jurisdikcijom gradske vlasti, sećamo se ipak nekih lepših vremena u kojima je bio svojevrstan korektiv vlasti, ali je i nekako dodatno pobuđivao sentiment Beograda. Deluje da smo se čak i godišnjim dobima više radovali uz njihove reportaže sa pijaca, izveštaje sa gradskih manifestacija, Da, i kroz kulturu, koja kao da u medijima više ne postoji, ali je prilepak koji eto tako mora da se doda, kao neka stavka u budžetu.
Sve navedeno je upravo bio motiv magazinu Vitraž da se kroz kulturu bavi Beogradom. Nemojte da vam to deluje kao preterano distanciranje od politike i svakodnevice. Kultura su i očišćene ulice, arhitektura, gradnja, šaranje po zidovima. OK, to su već pomalo i civilizacijske tekovine, za koje smo se nadali da su apsolvirane. Naravno i kritikovali smo i podvlačili crvenom bojom.
Odsustvo vesti i bavljenje ovim gradom stvara ogromnu sivu zonu za malverzacije, uopšte odumiranje duha grada. Toliko je bespravne gradnje, nesuvislog menjanja ulica, seče drveća, da do mejnstrim medije ostale pogubne informacija gotovo da i ne dopiru.
A jedno posečeno drvo, ili Frankenštajn nadogradnja nekome ruši kvalitet života trajno.
Nekada je glas moćno sredstvo, a nekada je samo vapaj, sve zavisi od sinhronizacije nas samih.
Građani Solunske ulice su se izborili sa težnjom vlasnika hotela Mona, Tomislava Momirovića, da napravi faktički lični put, kojim bi autobusi dovodili njegovu klijentelu. Ova ingeniozna ideja podrazumevala je seču zdravih drveća, smanjenje parkinga, zagađenje.
Tema kojom se bavio i Vitraž, postala je baš to – „tema“, te se usled pritiska javnosti od nje odustalo. Takvi, pozitivni primeri vezuju se i za „Peti parkić“, borbu za Košutnjak, pod okriljem pokreta „Bitka za Košutnjak“, i još neke gradske, goruće teme poput Kalemegdana, koji je ipak platio ceh neinformisanosti građana. Ukoliko smo odbranili planiranu seču stabala, to smo mogli da učinimo i za stabla koja su uspeli da poseku, i klincima ukinu hladovinu za narednih 15 godina. Ireverzibilna šteta.
Pravovremene vesti i obaveštavanja ne moraju uvek da budu jedan tas ekstrema, biti ili ne biti. One mogu da posluže kao svojevrstan korektiv, kao u slučaju parka Vojvode Vuka, u samom centru Beograda, koji je na kraju postao jedan od najlepših gradskih parkića. Ovom temom bavila se grupa entuzijasta “ Pešaci nisu maratonci“, odnosno naši sugrađani, koji su u nekim momentima i svojim telima branili stabla od seče.
A kada vesti nema, ili nisu pravovremene, znamo i sami šta se dešava. Ostaje nam samo da kukamo i žalimo. Pre neki dan na Zemunskom keju dogodila se seča mahom zdravih stabala. Ljudi su bili ogorčeni, ali velika većina nije znala ni kada ni kako da ih brani.
Mera gradskog medija nije ni svrstavanje niti isključivo kritika. Ukoliko je nešto suvislo treba ga izmestiti na pravo mesto. Menjanje ne dolazi isključivo kroz kritiku, već i kroz promovisanje nečeg afirmativnog. Film, muzika, kultura, umetnost, to je put kojim će se neki novi klinci okrenuti pravim vrednostima, a na šaranju zidova, i razbijanju telefonskih govornica, grafitima posvećenim ratnim zločincima.
U Beogradu je gotovo šokantno da neki javni punjač ostane u ispravnom stanju dve nedelje. Ne to nije politika, to je kultura, vaspitanje, smisao.
Teme koje ne postoje su i ljudi u Beogradu, i gradovima širom Srbije, za koje ne znamo, a trebali bi. Pozivi kojim se bave, događaje koji priređuju. Toliko malo ulažemo u dijamante u blatu oko nas, da mislimo da je sve samo blato.
Od toga nećemo odustati, baš danas kada je istinito informisanje marginalizovano, kada je kultura u opsesiji za klikovima zamenjena lakim štivom koje privlači sponzore, a toj matrici su se približili gotovi svi, na svim političkim polovima. Ali ni Firencu nisu izgradili interesi, već širokogrudost Medičija, koji su videli širu sliku, od koje uzgred, Firenca i dan danas živi.
Promene su spore, posebno one fundamentalne, jer počinju od korena, a koren je uvek u nama samima.
Tekst: Pavle Jakšić