Nikada nisam pisala in memoriame, nadam se da mi neće zameriti oni već iskazali u tom poslu, što sam preuzela njihov zadatak, koji nije ni malo lak. Očekivala sam da će to učiniti bar Advokatska komora, Društvo sudija, čiji je član bio Vladan Lukić, ili neko od bliskih prijatelja sa kojima je provodio vreme, delio dobro i zlo, i koji su ga bolje poznavali, ili neko bar od bliskih saradnika. Ali kako se to nije desilo preuzela sam dužnost, ili bolje reći čast, da se na ovaj način oprostim od njega. Bilo smo dobri poslovni saradnici, verovali jednom drugom.
Vladana Lukića ne treba posebno predstavljati, jer je bio legenda ovog grada, za čijim stolom je uvek bila gužva. Za one koji nisu imali priliku da ga bolje upoznaju bio je, pre svega, dugogodišnji vrsni sudija krivičar Okružnog suda u Kragujevcu, koji je ušao u anale kragujevačkog pravosuđa po presudama koje su ostale na „čvrstim nogama”. Bilo je to teško vreme, ali povoljniji poslovni ambijent od sadašnjeg da se iskaže sudijsko umeće i veština pravednog odmeravanja kazni, on je to umeo da iskoristi, ali i nesebično prenese znanje svojim mlađim kolegama. Znao je da izrekne i doživotne robije za najteža krivična dela i da negde i malo „popusti” nakon iskrenog pokajanja. Bio je više puta kandidat za predsednika ovdašnjeg Okružnog suda, ali mu je za malo izmicala i ta funkcija.
Potom se obreo u ovdašnjem tužilaštvu, izabran je na mesto okružnog javnog tužioca – jedan mandat, nakon napredovanja i prelaska za Beograd Dragiše Krsmanovića u Republičko tužilaštvo. I na ovom zadatku bio je surovi profesionalac, o čemu najbolje svedoči priča vezana za obavljenu razmenu zarobljenika u organizaciji kragujevačke privatne detektivske agencije „Ozna”, 29. septembra 1999. godine. Trojica Srbina razmenjena su za tri zarobljenika albanske nacionalnosti, od kojih su dvojica ležali u Zabeli, a jedan u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. On je od policije zatražio da proveri legitimitet te razmene i da ga isvesti o regularnoosti, kao i o identitetu razmenjenih, smatrajući da je to posao državnih službi, a ne privatna stvar pojedinaca. Tražio je potvrdu da li „Ozna” ima ovlašćenja da razmenjuje zarobljenike i da li postoji osnov za krivičnu odgovornost. I za to je bio potpuno u pravu, jer posle toga više nije bilo razmene u režiji privatnih posrednika, nego je tu stvar preuzela država.
Posle prvih zdravstvenih problema prešao je iz tužilaštva u advokaturu, kojoj je ostao veran do sudnjeg dana, iako se u međuvremenu i penzionisao. Ta odluka nije došla slučajno, bilo je i političkih pritisaka, što mu je samo pomoglo da prelomi. Pokošen teškom bolešću, takoreći do kraja ostao je na nogama, što mnogo govori o njegvom čvrstom karakteru.
Vlada je, pred blistave sudijske karijere, bio i dobar sin, otac tri sina, deda, suprug, kum, odan prijatelj, drug, kolega… Ostao je veran svom Šljivovcu, koji je često bio tema mnogih razgovora. S ponosom je govorio o svom rodnom mestu, svojim korenima, svojoj kućici u cveću… U šali je znao i da kaže za sebe da je „seljak” iz Šljivovca, ikao je najmanji deo svog života proveo tamo. Završio je Prvu kragujevačku gimnaziju, posle upisao Pravni fakultet u Beogradu. Završio ga s visokim prosekom i imao šansu da osane tamo, ali vratio se u Kragujevac, zasnovao porodicu i vodio jedan harmoničan, porodičan život. Preminuo je 13. maja, u šezdesetosmoj godini, a sahranjen je dva dana kasnije na mesnom groblju u Šljivovcu, gde mu počivaju i roditelji.
Ostalo je zauvek jedno prazno mesto u „Zelengori” za prvim stolom, gde su se pretresale sve čaršijske priče, smene, postavljenja, kritike ovog ili onog, zbivale šale na tuđ ali i sospstven račun. Takav je bio Vladan, takvog ga i upamtimo.
Novinarka Elizabeta Jovanović
Почивај у миру.