Nije ostalo puno stvari (a ni ljudi) u Srbiji do kojih nije stigao sadržaj septičke jame u kojoj žive i rade takozvani urednici i novinari najpoznatijih takozvanih medija u Srbiji, a ustvari sluge vlasti, ljudi bez kućnog odgoja i ličnog integriteta, bez obraza i bez mozga. Ipak, verujem da čak ni najhladnokrvnijima među nama ne bi palo na pamet da će ta nečasna družina bez problema u svoju kaljugu, kojom su kao podanici jedne raspale i od strane političkog zlotvora okupirane države odlučili da zarađuju za hleb, uvlačiti ljude koji skupljaju novac za lečenje bolesne dece, njihove roditelje, roditelje svirepo ubijene dece, pa i samu bolesnu, preminulu ili nastradalu decu.
Drugim rečima, govnari iz takozvanih srpskih medija su zaronili baš duboko u septičku jamu, dovoljno glupi da budu nesvesni da će se pre ili kasnije u njoj i udaviti, ali i dovoljno bezobrazni da za sobom odvuku ono malo ljudskosti i građanske solidarnosti što je ostalo u Srbiji, a što je okupljeno upravo oko humanitarnih akcija koje za cilj imaju detetov život.
Za tako nešto nema i ne sme biti opravdanja ni u kom vremenu i ni pod kakvim uslovima. Ti ljudi su svesno prodali sebe za nekakav siguran posao u nečemu što se samo još na papiru zove medij i pristali su da postanu gori od samih nalogodavaca kojima služe – besprizorni, prazni i ružni kanalizacijski ljudi koje mogu da poštuju još samo oni koji su hijerarhijski ispod njih, dakle nesrećnici koji čekaju svoj red da se i oni prodaju za radno mesto i zagrljaj nekog od urednika iz gore pomenute septičke jame.
Politička scena u Srbiji, suštinski prazna i mučna kakva je danas, nije u stanju da okupi normalan svet na jedno mesto, te otuda i udar na Sergeja Trifunovića, Igora Jurića, Violetu Cvetković i sve ljude koji su svojom nezavisnošću, borbenošću i ljudskošću, najdeficitarnijim osobinama ovog vremena, ujedno i najveća opasnost po učmalo društvo u kojem je bezmalo sve stavljeno pod kontrolu vladajuće političke kaste.
O toj kasti već je sve rečeno. Ali, nije dovoljno rečeno o onim malim ljudima koji skupljaju prašinu po okupiranim redakcijama širom Srbije, putem kojih maltretiraju i dave normalan svet, namećući sopstvenu prodaju ljudskosti kao normalan deo života u Srbiji. Sve to rade moleći se da će se i oni naći u poziciji da za koju godinu s nekog nakinđurenog beogradskog balkona gađaju ponižene i nezadovoljne građane bananama, jer oni suštinski ne veruju ni u kakav alternativni ishod u Srbiji. I takođe ne veruju da su sposobni da rade bilo šta drugo osim govnjive propagande za moralne patuljke na vlasti. Nema oprosta za njih, jer suštinski su još gori od svojih nalogodavaca. Malo je verovatno da su nesposobni da makar nauče da mešaju malter na građevini, nose konobarsku tacnu, peru sudove ili čiste. Svako ko je zaista gladan ili mu naprosto treba posao, brzo će naučiti. Ali, to su pokondirene tikve koje su voljne da pišu, gaze i idiotski se kikoću u pozadini dok im retorički sposobnije kolege javno ponižavaju roditelje bolesne i preminule dece, opoziciju, slobodne građane. I zbog toga im imena moraju biti zapamćena.
Nema opravdanja!