„Nedopustiva je izgradnja bilo čega, ni kuća, ni rudnika, ni metroa na izvorištima pijaće vode. Takva izvorišta u Nemačkoj čuva vojska jer je reč o nacionalnom dobru.“ Kratko, sažeto, svima jasno da ne može biti jasnije objasnio je Branimir Jovančićević, profesor Hemijskog fakulteta u Beogradu i to lepo na Javnom servisu, u emisiji Pravi ugao na TV Vojvodina.
„Otvaranje rudnika jadarita predstavlja ekološku smrt za Podrinje, taj deo će biti devastiran. Malo se zna da je Podrinje, uz Makiško polje u Beogradu, jedan od najvećih rezervoara kvalitetne pijaće vode u Srbiji.“ I ovo nam je istom prilikom objasnio profesor Jovančićević.
Napadnuta je, dakle, sama suština postojanja države Srbije. Plodnu zemlju nam zagađuju fabrike guma usred plodne Vojvodine. Sreća pa pompezno najavljivani strani investitor Tenis, čuveni nemački uzgajivač svinja sa krajnje problematičnom reputacijom, nije došao, jer gde on prođe tu, kažu, trava ne raste. Bukvalno. To isto će se desiti, samo mnogo gore i na većoj površini, ako se rudnik jadarita, uprkos silnom protivljenju i stručne i laičke javnosti, ipak otvori. Svetu treba litijum, kaže ministarka energetike Zorana Mihajlović. Hoćete kompjutere, hoćete, e pa onda mora i rudnik.
Svetu treba litijum, slaže se i Viola fon Kramon, poslanica Evropskog parlamenta iz redova Zelenih koji u Nemačkoj dolaze na vlast. Ali na logično i jasno pitanje Ljubice Gojgić – zašto Nemačka sama ne otvori rudnike litijuma jer ga ima više, nismo čuli jasan i logičan odgovor. To bi maliciozni posmatrači mogli da protumače i ovako: rudnik litijuma nije pogodan da se otvori u Nemačkoj, pogodnije je da se otvori u Srbiji. Dovoljno je blizu da nam se isplati transport, a dovoljno daleko da ne zagađuje baš našu zemlju. Čak i za stranku Zelenih.
Vazduh nam je postao najzagađeniji u Evropi, a ponekad toliko odskočimo da osvojimo rekord i u svetu. Kod nas se vazduh vidi golim okom. Samo pogledate kroz prozor. Kad pomislite da ćete ga sigurno ubaciti u pluća jer nemate kud, disanja se ne možete odreći, mora da vas podiđe jeza.
Sad je na red došla i voda. To što nas ova vlast besomučno zadužuje, to što ulaže novac gde i kako hoće bez obzira na prioritete, to što je pribegla direktnim pogodbama i sa kreditorima i sa investitorima i izbacila tendere pa ne znamo koliko zaista koštaju kapitalni radovi, to što sistematski kriminalizuje političke protivnike i nepodobne novinare, to sve skoro da više i nije bitno, pred ovom novom kataklizmom koja nam se odvija pred očima: na putu su da nam zatruju zemlju, vodu i vazduh, a time i sam život u Srbiji, makar i siromašan i zaostao kakav je sve više, učini nemogućim.
Tako je do sada ljudima koji shvataju da su svi zakoni, nacionalni interes i zdrav razum suspendovani, veliki skandal bio rušenje u Savamali, uzurpacija državne zemlje i stvaranje velike perionice para nazvane Beograd na vodi. To sada potiskuje nova, još veća i po posledicama nesagledivo štetnija akcija – početak izgradnje metroa – van struke, van logike, van interesa građana, a u isključivom interesu grupe na vlasti. I sad više nije glavno pitanje koliko će nas to koštati i u čiji se džep taj novac sliva, već da li ćemo u tom poduhvatu ostati i bez pijaće vode.
Uspostavljen je stravičan mehanizam koji uz urušavanje države služi za enormno izvlačenje i pranje para; zato će sadašnja grupa na vlasti sve učiniti da tu vlast do kraja zadrži. Ne postoji cena koju nije spremna da nam nametne da platimo. Ni zakoni, pa ni sam Ustav, tu ne znače ništa. Predsednik države bezočno i javno izgovara laž da se Zakonom o eksproprijaciji ništa bitno ne menja, već da se samo stvari ubrzavaju. A, kao slučajno, prenebregava stav da se „eksproprijacija može vršiti i u slučaju realizacije projekata za izgradnju objekata od značaja ili od posebnog značaja za Republiku Srbiju, a koji projekti se realizuju na osnovu zaključenog međudržavnog ugovora u kojem je jedan od potpisnika Republika Srbija“.
Ovim se u beskonačnost proširuje mogućnost eksproprijacija i u potpunosti urušava pravna sigurnost. Jer od značaja za Republiku može se ovako proglasiti sve, pa čak i teniski tereni ili bazeni. I šta znači, međunarodni ugovor? Sa kim, sa Al Dahrom, Rio Tintom, nekom kiparskom kompanijom domaćeg tajkuna bliskog vlasti?
Takva se sudbina nama „smeši“, a zapravo jezivo kezi direktno u lice, ako se ovakva vlast ne zaustavi. U suprotnom, može se desiti ono što je odavno predvideo jedan poznati tviteraš: bićemo srećni ako stan u kome živimo ne zapadne za oko nekom iz vladajuće klike. A ako ne budemo te sreće, završićemo na ulici.
Ne verujete? Pročitajte ponovo sve iz početka.