Kragujevačka Hitna pomoć intervenisala na sred krana

Iako su „nesvakidašnji” tereni i intervencije u svakodnevnom opisu njihovog posla danas (subota, 3. oktobar) se ekipa kragujevačkog Zavoda za hitnu medicinsku pomoć našla baš pred izazovom. Naime, dobili su poziv da je na gradilištu na Deninom brdu u Ulici Božidra Maslarića pozlilo radniku na kranu.

Na licu mesta negde oko 11 sati i 40 minuta stvorila se tročlana ekipa Hitne pomoći u sastavu: doktorka Ljubica Stanojević, specijalista urgente medicine, medicinska sestra Jovana Mijalilović i vozač Petar Petrović koji će se i pokazati kao presudan za bezedno i srećno rešenje čitave situacije.

• Dobili smo poziv da je pozlilo radniku koji upravlja kranom na gradilištu na Deninom brdu. Kada smo stigli na lice mesta videli smo da se on nalazi na polovini metalne konstrukcije krana visokog 30 metara. Na oko 15  metara od zemlje nalazi se mala žičana platforma do koje je kranista stigao kada mu je pozlilo, odnosno da je doživeo stresogenu situaciju zbog navodnih problema kod kuće, priča doktorka Stanojević, doadjući da u ovim situacijama Hitna pomoć sarađuje sa vatrogascima (koji imaju adekvatnu opremu i merdevine) i policijom. No, dok oni nisu stigli na scenu je stupio vozač Petar Petrović (43) čiji su hobi (u ovom slučaju velika sreća – ekstremni sportovi) i ponudio se da pomogne kranisti.

• Situacija je bila baš nepristupačna i baš nebezbedna jer je platforma izuzetno male površine. Petar se ipak popeo merdevinama do platforme na sredini krana a ja sam stajala na zemlji i dovikivala mu šta da radi i šta da pita pacijenta, kakve ima tegobe, da mu izmeri puls i da ga smiri. Kranista se žalio na bol u grudima, nedostatak vazduha i slabost koja mu je obuzela ruke i noge. Petar je pronašao kod njega flašu vode, umio i posle izvesnog vremena smirio, priča doktorka.

• Čovek se žalio na jako stezanje srca, da su ga „izdale” i ruke i noge. Umio sam ga i poprskao i po vratu. Masirao sam mu vrat, levu ruku i levu plećku. Komunicirao sam sa njim što je najvažnije. Ispričao mi je da je imao stresnu situaciju kod kuće u porodici a potom se dodatno iznervirao na poslu. Krenuo je na kran i tu ga je na pola puta sve „sustiglo”. Plakao je, ali sam ga smirio, rekao mu da je sve dobro prošlo i šta bi bilo da je pao sa te visine. Kada se primirio proverio sam da li može da krene polako i da mu pomognem da siđe. Noge su mu se „povratile” a proverio sam mu i stisak ruku. Desna je bila dobra ali leva ipak slabija. Uverio me je da mu je sada zaista bolje i da možemo da krenemo tih petnaestak metara „na dole” i krenuli smo, prepričava Petar Petrović.

Dole, na zemlji doktorka Stanojević tražila je od šefa da im donesu zbog bezbednosti sigurnosni pojas koji koriste i alpinisti (imali su ga na gradilištu) ali je Petrović sve obavio uz pomoć još jednog radnika, kranistinog kolege koji je u međuvremenu (pri)stigao u pomoć.

• Sve je trajalo manje od 15 minuta, ističe on.

Kranistu su zatim pregledali i ukazali mu pomoć u sanitetskom vozilu.

• Imao je još uvek povišen krvni pritisak. Izmerili smo mu šećer. On se osećao znatno bolje ali se još uvek žalio na trnjenje leve ruke, pa smo ga odvezli do bolnice. Čitava akcija od primanja poziva do njegovog prebacivanja trajala je tridesetak minuta od 11 sati i 40 minuta do 12 sati i 10 minuta, kaže za doktorka Ljubica Stanojević za „Glas Šumadije”.

Glavni junak ovog poduhvata Petar Petrović, skromni dodaje da „nije bilo ništa strašno”. Možda za njega i nije jer je tokom svoje dvadesetogodišnje karijere u Hitnoj pomoći imao već slične situacije na krovovima zgrada pomažući policiji i vatrogascima u slučajevima kada su ljudi hteli da sami sebi oduzmu život (i to je srećno razrešavano). Možda za njega i nije ali…