Večita oveštala fraza neinventivih sportskih novinara da je atletika „kraljica sportova” uglavnom važi za „tamo negde” i „na nekom drugom mestu” dok kod nas ovaj sport, generalno ima nešto gori i lošiji status i tretman „od emigranta na mađarskoj granici”. I medijski je mahom „propraćen” kad Ivana Španović osvoji medalju na olipmijadi, evropskom i svetskom prvenstvu… i uglavnom, to je to. I naš grad ima veliku i bogatu tradiciju u ovom sportu i iznedrio je mnogo šampiona na atletskim borilištima ali se ne može reći da su atletika i atletičari u poslednje vreme u nekom većem i jačem fokusu čaršijske javnosti.
A, nije da nema rezultata, i to vrednih, međunarodnih. Kragujevački atletičar i reprezentativac Srbije u skoku u dalj Lazar Anić zuzeo je ne nedavno završenom Evropskom atletskom prvenstvu u poljskom gradu Torunu šesto mesto u finalnoj seriji skakača skokom od 7 metara i 81 centimetra i to u izuzetno jakoj konkurenciji.
Sportski as Lazar Anić najbolji atletičar Srbije za 2017. godinu, višestruki državni i balkanski šampion, učesnik Evropskog i Svetskog prvenstva na otvorenom i u dvorani poslednjih godina takmičio se i za novosadsku „Vojvodinu”, potom „vratio” u matični AK „Radnički” a već više od godinu dana živi u Americi, radeći, trenirajući i takmičeći se na relaciji Kragujevac – SAD.
Takođe, Anić je i ono što se kaže „gradsko dete”, „stari” Parkanac iz Karađorđeve ulice , u svojoj generaciji i jedan od najboljih studenata Mašinskog fakulteta (danas FIN-a) koji je trag u našem gradu ostavio ne samo atletskom zaletištu za skok već i šire. Zbog obaveza, odmah po završenom Evropskom prvenstvu u Torunu vratio se u Ameriku i da li se zbog toga ili što je po mišljenju mnogih stručnjaka iz te oblasti atletika u nas „ispod medijskog radara” o njegovom uspehu se više nije pisalo.
No, šta god da je razlog tome ovim tekstom „Glasa Šumadije” u serijalu „Heroji zajednice” ispravljamo tu „nepravdu”.
U Poljskoj se borio ne sa drugima već sa samim sobom
Razgovor sa Anićem, logično započinjemo sa dvoranskim prvenstvom u Poljskoj i njegovim utiscima, koliko je samim svojim učešćem u finalu i plasmanom među osam, trenutno, najboljih i najspremnijih evropskih skakača zadovoljan ili možda i ne. Po njemu čitav njegov odlazak i pripreme za takmičenje u Poljskoj imalo je dugu i ne baš laku predistoriju.
– Da bih objasnio utiske i osećanja vezana za Poljsku moram prvo da kažem šta je zapravo dovelo do mog odlaska na Evropkso atletsko prvenstvo u dvorani. Sve je zapravo počelo prošle godine kad je trebalo ispuniti normu za EP kako bih se sremao samo za to takmičenje i imao ozbiljne šanse da se borim za medalju. Međutim jos u avgusti prošle godine sam se povredio i vukao povredu do Nove godine, započinje Anić, dodajući da je zbog novih okolnosti ovaj plan „apdejtovan” a opet sve u cilju da bude spreman za medalju na EP.
Po tom novom planu trebalo je da u Americi, gde sada živi, „otvori” sezonu što ranije i skoči 8.05 za šta je realno bio spreman još u avgustu prethodne godine.
– Međutim zbog Kovid-19 ko god nije student nije mu bilo dozvoljeno da se takmiči u dvorani a klasičnih mitinga nije bilo. Tako da ja početkom februara, a pet dana pred Prvestvo Srbije dolazim u Srbiju i počinjem sezonu sa 7,78m što mi je najbolje „otvaranje” sezone od kad se bavim atletikom, kaže on dodajući da se tu već videlo mnogo prostora za veći rezultat i sa velikom ambicijom ide narednog vikenda u Istanbul na Prvenstvo Balkana.
Na njemu je nažalost obnovio raniju povredu ligamenata.
– Na terapijama sam naredna četiri dana do „Serbian Opena” gde mi je rečeno da „ako ne napravim rezultat veći od 7,90 nemam šanse da se nađem u najboljih 16 u Evropi” i da se „tu moja sezona u dvorani završava”. Znao sam da će se povreda pogoršati a sa druge strane mi je bilo žao i verujem da bi me grizla savest da nisam pokušao jer sam znao da sam spreman. To se na mitingu i pokazalo: dva skoka na 7,85 i jedan na 7,91 koji me je i „odveo” na Evropsko prvenstvo ali ja narednih pet dana nisam potrčao, nastavlja on kome je posle ovog takmičenja na magnetu ustanovljena dijagnoza „sportska kila”.
Ne odustaje, ne predaje se i odlazi na EP u poljski Torun gde ulazi u finale i osvaja šesto mesto.
– U kvalifikacijama pravim skok od 7,79 bez doskoka a u finalu 7,81 metar. Zaista nemam razloga da budem razočaran. Baš naprotiv, zadovoljan sam svojim nastupom, zaista jesam. Jedino zbog čega mi je žao je to što nisam imao priliku da se fokusiram na borbu sa drugim takmicarima, jer sam vodio bitku sa samim sobom, tvrdi on jer po njemu u takvim okolnostima nije bilo realno da se bori i za medalju, posebno imajući u vidu da je ovo bila „najjača medalja” od kad se odrzavaju Evropska Prvenstva.
I njemu korona poremetila planove
Možda nije osvojio medalju ali je „uzeo” veoma bitne bodove za Olimpijske igre u Tokiju.
– Bodovi sa EP u Torunu su me „popeli” na 37 mesto na rang listi a za OI potrebno je da se bude u 32 takmičara što znači da mi je dovoljno jedno dobro takmicčnje kako bih bio u toj olimpijskoj kvoti, ističe Lazar Anić.
U Americi je nešto duže od godinu dana.
– Otišao sam u Ameriku u martu 2020. godine sa ciljem da odradim pripreme do početka letnje sezone kako bih se što bolje spremio sa Olimpijske igre. Bio je plan da budem u Karl Luisovoj grupi međutim zbog korone univerziteti su zatvoreni pa je taj plan propao a mi smo ostali do kraja avgusta. Posao moje supruge nam je omogućio da dobijemo papire pa sa te strane nemamo brigu, možemo da odemo i da se vratimo kad god želimo. Tako da sam se organizovao da odradim još jedne zimske pripreme do kraja januara kao i sada u periodu od marta do maja, navodi naš sagovornik dodajući da u SAD trenira dva puta dnevno, po planu svog trenera Željka Obradovića iz Kragujevca.
Atletika jeste individualni sport ali je Lazar Anić, tamo u SAD na stadionu bukvalno sam.
– Sam doziram ako nešto na trenizima nije u redu, snimam treninge, pa i oporavak sam sebi organizujem, priznaje on i kao večiti optimista naglašava da je vreme u Hjustonu, gde trenutno živi i radi, idealno za treninge i „definitivno pomaže u napretku”.
Hvala „Vojvodini” al’ nešto je „falilo”
A, pre odlaska u Ameriku u Anić je, iako dete „Radničkog” dve sezone kao takmičar proveo u novosadskoj „Vojvodini”.
– Nakon kidanja prednjih ukrštenih ligamenata 2018. godine apsolutno sam bio prepušten sam sebi. Apsolutno nikakva podrška nije postojala, posebno od grada. Nakon totalne nezainteresovanosti za ulazak u finale na dva Evropska Prvenstva, odlaska na Svetsko Prvenstvo, proglašenje za najboljeg atletičara u Srbiji, kao i najboljeg rezultata u skoku u dalj u 21.veku od 8,15 metara, povreda je bila ta kap koja je „prelila čašu” iskren je on ne želeći da „greši dušu” jer je AK „Radnički” uvek bio tu za njega.
Ali, jednostavno konci su bili u rukama grada koji nije imao sluha kako za Anićeve uspehe, tako i za probleme.
– Sa druge strane, AK „Vojvodina” iz Novog Sada je klub koji mi je mnogo pomogao u procesu oporavka od te teške povrede i veoma sam im zahvalan na tome. Međutim, rezultatski nikako nisam mogao da se pomerim dalje od 7,70 metara. Nešto je „falilo” pa sam rešio sam da krajem 2020. obnovim saradnju sa „Radničkim”, ne krije on, s tim što se ovoga puta u taj „kam bek” uključio i sam grad. Ispostavilo se to kao dobra odluka.
Ipak, svog trenera ni u jednom trenutku nije menjao niti bi to radio. – Jednostavno, saradnja sa Željkom Obradovićem je od samog početka funkcionisala dobro. Njegov sistem treninga me je doveo do ovih rezultata i bio bih glup da tu nešto filozofiram. Trening je i 2019. godine pokazivao da sam veoma spreman, ali tu je „glava bila problem”, duhovit je i realan na svoj račun Lazar Anić koji je danas siguran da je povratak u matični klub bila „karika koja je falila”.
U Americi život dosta rasterećeniji
Što se boravka u Americi tiče, iako je tamo jedno od navećih žarišta pandemije korone po njemu život je tamo dosta rasterećeniji.
– Od samog početka pandemije gotovo svi su se pridržavali mera. Zna se da kad uđeš u zatvoren prostor stavljaš masku, dezinfikuješ ruke i nema problema. Niko se ne buni, nema guranja, svi drže distancu. Godinu dana kasnije odziv za vakcinaciju je veliki a u Teksasu gde živim više nije obavezno nošenje maski, priča on naglašavajući da je i dalje, svi ipak nose, pogotovo u zatvorenom prostoru. Politika ga ne interesuje ali mu je bio da zabavno da prati prepucavanje tokom kampanje Trampa i Bajdena.
Za njega lično, mnogo su važniji sportski planovi.
– Olimpijske igre su prioritet „broj 1”. Ono sto me čeka nakon toga je i Evropsko prvenstvo kao i Svetsko prvenstvo u dvorani u Beogradu. Želim da budem olimpijac i učestvujem na olimpijadi ali ništa manje želim medalju na EP, koja je i više nego realna, ne krije Anić.
U rodni Kragujevac doći će krajem maja i ostaće koliko je potrebno.
– Imaću miting u Sloveniji a potom prventstvo Srbije i prvenstvo Balkana. To je za sada neki osnovni plan, „otkriva” nam on ne zaboravljajući da napomene da ma koliko „tesan” i „gust” atletski raspored ima u Kragujevcu uvek ima vremena za porodicu (koja ej za njega na prvom mestu) i prijatelje. U tim neobaveznim i opuštenim ćaskanjima uvek uspevaju da „nadoknade” sve one mesece koje su bili razdvojeni. I tek će, pošto novi izazovi tek slede a nadamo se da će rezultati na njima biti dovoljna satisfakcija za to vreme koje nisu proveli „zajedno”.