U svojoj desetogodišnjoj karijeri, iza sebe ima više od 500.000 kvadratnih metara izvedenih stambenih i poslovno-trgovinskih objekata: višeporodične stambene zgrade (komplekse ekonom i biznis klase), tržne centre (i njihove netreijere)… Kao mladi arhitekta, na samom početku karijere, dobija šansu da se oproba u dizajnu projekata, nakon čega počinje aktivno da se bavi projektovanjem i koncepcijama autorskih objekata.
Dnas naša sugrađanka Maja Stevović Ilić (34) master inženjer arhitekture živi i radi na relaciji Rusija – Kragujevac a inspiraciju za svoje projekte čitave stambene i poslovne komplekse dobija u svom stanu u Bagremaru ili tokom šetnje po Šumaricama.
Kao „vukovac” završila je „Radoje Domanović” i sve iznenadila svojom neopozivom odlukom da dalje školovanje nastavi, ne kako su drugi očekivali u Prvoj gimnaziji već u Tehničkoj školi.
– Na čuđenje ama baš svih upisala sam Prvu tehničku, jer sam još onda želela da se spremim za svoj budući poziv – visokogradnju. Znala sam da želim da studiram arhitekturu i htela sam da se od prvog dana srednje škole konkretno spremam baš za taj poziv. U Tehničkoj školi je postojalo takvo usmerenje koje me je „odmah uvodilo tu materiju”, i danas je sigurna u svoju mladalačku rešenost, a tokom te četiri godine školovanja njen osećaj za liniju, prostor, geometriju samo se „potvrdio”.
Prvi tehničku završila je kao učenica generacije 2006. godine i upisala arhitekturu u Beogradu.
– Fakultet je bio samo rad, rad, rad i još mnogo rada. Bilo je malo budžetskih mesta a školarina je kao i danas 3.000 evra, što nikako nisam sebi mogla da priuštim, ne stidi se ona jer joj taj krvavi rad, neprospavane noći i noći, poništavanje ocena (zbog proseka za stipendiju) omogućavao da ima dom i stipendiju.
Ipak, imala je prioritetne predmete, osnove i bazu za njenu dalju profesionalnu priču.
– Jedan od njih bio je vizuelna istraživanja, predmet koji spaja grafički dizajn i arhitekturu. Pregenjalan premet, koje su mnoge kolege mrzele jer su smatrali da su tu profesori smarači koji traže dlaku u jajetu. Ali tek kada ga prođeš shvataš da šta su te sve na njemu načili i dali ti široku osnovu da se baviš: arhitekturom, grafičkim ili veb dizajnom, ističe Maja.
Na fakultetu je radila dve godine kao student demonstrator na predmetu projektovanje i konstrukcija koji je veza između inžinjeringa i dizajna.
– Arhitektura je primenjena umetnost. Bog je u detalju, staro je pravilo kod arhitekata ali sve to što je na oko lepo mora da bude inženjerski opravdano, pojašnjava naša sagovornica.
Diplomirala je (plus master) 2011. godine i priznaje uhvatio ju je strah.
– Šta će biti kad diplomiram? Moj fakultet je (pre)pun bogatih ljudi, svima tate i mame imaju firme, biroe, studija… ja, ne.
Nije bio problem u novcu, navikla sam skromno da živim, ali sam želela da učim, napredujem, usavršavam se a taj put mi se u tom trenutku nije „javljao” i „otvarao”, iskrena je ona.
Ali, iznenada je iskrsao i to u vidu Rusije.
– Kolega mi je ponudio da umesto njega idem na studentsku praksu u Moskvu. On je bio kajakaš, reprezentativac i ispostavilo se da je se njegova ranije zakazana studentska praksa u Rusiji poklopila sa pripremama i takimičenjima reprezentacije. Imao je poverenje u mene i moj način rada da mi ponudi da odem umesto njega jer je znao da ga neću obrukati, priča Maja. I, nije.
Prelomila da proba, pa šta bude
U proleće 2011. godine desio se njen prvi kontakt sa Rusijom.
– Iskreno, zamalo da do njega ni ne dođe. Nije mi se išlo. Nikada mi nije palo na pamet da idem u Rusiju. Mi smo lujdi koji su, možda i previše okrenuti samo Evropi, Berlinu, Londonu… generalno Zapadu… Nikada nikakav kontakt ni sa ruskim jezikom nisam imala…, seća se ona.
Ali, prelomila je i dva dana posle diplomskog već je imala kartu za Moskvu. Na praksi je mesec dana radila kao arhitekta-tehničar. Mentor je vodio svoj prjekat a ona mu je pomogala. Obavila je prksu, zahvalila i pozdravila se. Posle dve-tri nedelje dobila je ponudu od firme „Portner” (za koju i danas radi) da nastavi da radi za njih ali iz Beograda, sa perspektivom da kada se steknu uslovi i ako želim pređem u Moskvu.
– Nisu od mene tražili ništa spektakulrano jer su bili svesni da sam dilomirala prekjuče i da ne znam ni jednu rusku reč. Ali sam znala da ako ostanem da radim za tu firmu iz Beograda ostaću arhitekta-tehničar radeći na tuđim projektima. Morala sam da napravim korak dalje, nastavlja ona priču. I napravila je.
Već naredne, 2012. godine sa 25 godina i koferom od 25 kila (u koji je stao čitav njen dotadašnji život) našla se u Rusiji.
– Dobila sam neki pogon, energiju, znala sam da „ ja to mogu”. Želela sam da probam… Na kraju uvek mogu da se vratim ako nešto ne ide… Ipak, iskreno priznaje da je prvih meseci u Moskvi znala da provede i po pet sati na telefonom u plačnom razgovoru sa majkom „da li da se vrati ili ne”.
Počinje učenje jezika vrlo seriozno, preko stručnih fraza, mejlova (i gugl translejtora), sekretarice koja joj je kao lektor pomagala da na njih odgovara u duhu ruskog jezika. Kontakt uživo je nekako brzo i savladala ali svaki put kada zazvoni telefon drmala ju je trema. Iz tog perioda ima i anegdotu:
– Morala sam jednog kolegu da odvučem u prodavnicu da mi prevede, šta me uvek pita kasirka pošto platim račun i uzmem kusur. Uvek je ponavljala istu frazu. Čovek me je pogledao, nasmešio se i rekao: „Pita te, je l hoćeš kesu?”, kroz smeh prepričava Maja.
Rusi su specifični i uopšte ne znaju engleski. Stres je lečila treniranjem strečinga – školom špage i kombinacijom joga-pilates. Trenira se u parovima a ona je imala sreće da joj par bude žena koja radi kao turistički agent za hrvatsko primorje.
– Ona je razumela dobro jezik i puno mi je pomogala, ne zaboravlja ni sada.
Na početku radila je posao arhitekte menadžera koji joj nije prijao a sastojao se od toga da na osnovu tuđeg projekta, koncepcije i idejnog rešenja izrađuje radnu dokumentaciju za gradilište.
– To nisam ja. Želela sam da radim nešto što volim. Posle dva-tri meseca odem kod svog direktora i po cenu otkaza kažem da to nije za mene i spremna sam da se vratim kući. Izvini ako sam te razočarala, ali ja ne umem i neću da vičem na ljude što su „probili” rok za jedan dan. On mene pita kakva sam sa dizajnom. Tada mi je proleteo kroz glavu premet vizuelna istraživanja i odgovorih: „Mislim da sam dobra”, seća se Maja.
Probili je trava na plafonu
Taj odgovor doneo joj je prvi projekat – enterijer tržnog centra u Novom Urengoju.
– U pitanju je naftaški grad u Sibiru, lociran u snežnoj pustinji sa temperaturama od minus 56 stepeni. Zbog toga su investitori zahtevali mnogo zelenila. Uradila sam prvu verzija sa puno zelenila, ali su investitori tražili još. Pomislila sam da još samo nisam smestila travu na plafon. Trava na plafonu?! Što da ne. Zaista sam napravila dizajnersku varijantu sa travm po plafonima. Projekat prošao sjajno, izveden je i taj tržni centar tako funkcioniše i dan-danas, kroz osmeh prepričava ona, dodajući da je to bila prelomna situacija posle koje je njen direktor Saša Lukić počeo da ima poverenje u njene ideje.
Mada ga je i naredno rešenje ozbiljno „stavilo” na probu.
– Naredni izazov je bio pansion već u skolpu vikend kuće bogataša. Enterijer je bio presterilan pa sam predložila da umesto lustera stavimo granu. Tokom prezentacije projekta kada je naišao taj slajd, usledio je tajac a potom „vau efekat”. I daas kažem „trava i grana na plafonu su me probili”, nastavlja ona, dodajući da je posle toga u profesionalnom smislu (za)dobila neku vrstu dizajnerske slobode.
Ali, nije se time zadovoljila. Smatrala je da se firma u kojoj radi previše bavi tržnim centrima i bogataškim vilama ali ne i kolektivnim stanovanjem. Poželela je da u Rusiju uvede inovaciu.
– Njihovi stanovi nisu lepi i udobni: sovjetski, sklepani sa čudnim unutrašnjim uređenjem, nefunkcionalno isparcelisani, nepragodjeni udobnom načinu života. Još kao student divila sam se JNA stanovima iz sedamdesetih i osmdesetih godina koji su apsolutno genijalno urađeni. Poželela sam da im predstavim „stanovanje po meri čoveka”. Moja želja poklopila se sa trendom masovne izgradnje stambenih kompleksa u Moskvi, kaže ona.
U saradnji sa direktorom Lukićem patentirali su projektovanje stanova koji su nešto između sadašnje investitorske arhitekture i beogradske stare škole konformerske arhitekture koja je imala pristup čoveku u planiranju stanova.
Gradsko jezgro Kragujevca je uništeno
– Taj pristup je danas nestao. Kragujevac je primer grada koji je potpuno upropašćen baš zbog te klasične investitorske arhitekture. Ne samo zbog lošeg kvaliteta gradnje, već se formira sredina u kojoj niko ne razmišlja kako će čovek u njoj da živi. To je zbog toga što investitor nalaže arhitektama kako da projektuju. Ne ceni se struka već samo narudžbine tipa: „Bato, samo mi nacepaj ovde još više stanova!”, smatra Maja.
Zbog toga su su po njoj novoizgrađena zadanja u našem gradu ružna.
– Prozori su premali. Zgrade poput nekih u Svetozara Markovića, Daničićevoj… samo mogu da razviju depresiju. Gradsko jezgro nam je uništeno, ne libi se ona da ustvrdi. Držeči se one već pomenute „Bog je u detaljima” ona dok radi razmišlja o svakome od njih. Svakom projektu pristupa tako što zamišlja kaoo bi ona živela tu. Da li je ta arhitektura socijalno-kulturološki napredak ili samo, eto „zabojadisali neku kajsija boju” i „to ti je 700 evra kvadrat”, njeno je profesionalno promišljanje.
Prvi stambeni kompleks, po njenim idejama i dizajnu, iveden je 2016. godine u Podmoskovlju. Sastoji se od pet zgrada koje čine dva kvarta. Nakon toga radila je bitnom projektu u samom centru Moskve, dizajnu enterijera javnih zona biznis zgrade (stambene, samo se zovu biznis klase). U tamošnji ambijent lobija smestila je ljuljašku koja je bila atrakcija na otvaranju zgrade. Detalji na kojima insistira.
Bila je profesionalno ispunjena ali ju je sustigao živiot u Moskvi. Prezasitila ga se i želela je svoj mir.
– Ne želim da stalno budem „radnik meseca”, nisam karijerista. Isprolongirala sam neke svoje životne želje. Kupovali su me projekti. Uvek me je držao zadatak koji sledi. Bili su to ogromni, megalomasnki projekti rađeni neverovatnim materijalima i tehnologijama, ali je to i način života koji te samelje. Nisam htela da mi se život svede na dve nedelje godišnjeg odmora kada jurcam po Srbiji da se vidim sa porodicom. To ogromno, mnogočasovno radno vreme, davanje sebe poslu na tom nivou gde si zadovoljan rezultatima rada ali počinješ da se pitaš: „a, šta je sa mojim životom?”. Htela sam da zasnujem porodicu, da se šetam po Šumaricama, vozim biciklu, izvodim psa… Moskva daje mnogo ali mnogo i uzima. Nisama htela da me ta životna filozofija i opasna kolotečina proguta i ispljune, iskrena je ona.
Vratila se u Srbiju, živi u svom Kragujevcu gde ima duševni mir.
-Imala sam karijerni pogon ali sam počela da gubim životnu energiju, sumira ona koja već tri godine sve isto radi u firmi „Portner” ali iz svog stana u Bagremaru. Da je odgovorna, savesna i posvećena poslu dokazala je još u Moskvi.
Inspiracija u šetnji Šumaricama
Život joj se sada odvija ustaljenim tempom sa skokovima na Moskva – Kragujevac. Odleti na par dana, obavi razgovore i pregovore i vraća se kući.
– Moskva je prelepa za turiste, ali je svakodnevni život iscrpljujući i ubitačan. Kada me tamo pitaju šta mi se u Moskvi sada najviše sviđa, iskreno odgovorim: „Činjenica da imam povratnu kartu za prekosutra”, smeje se ona.
Da upotpuni tekst o Maji Stevović Ilić, priključio se i njen direktor, vipe puta pominjani Saša Lukic ispred projektantskog biroa „Portner”:
„Arhitektura objekata velikih razmera, kakvom se naš biro bavi, prevazilazi mogućnosti individualca. Ona je uvek rezultat timskog rada. Jedan arhitekta kontaktira sa klijentom i radi profajling njegovih neverbalnih želja, drugi koncipira projekat, treći prati da sve bude u skladu sa normama, četvrti već postavlja vizualnizaciju fasada… Tim je jak i uspešan koliko njegov najslabiji član, a entuzijazam je njegovo gorivo. Dogovaramo se očima i uigravamo godinama. Nije prosto u takav ’mehanizam’ uigrati mladog saradnika i trošiti vreme na one koji su tu ’u prolazu’. Maja je počela da radi samnom pre 10 godina. Već za par nedelja sam video da je to taj čovek, talentovan i pouzdan, u koga treba uložiti vreme i energiju. Ona je to opravdala. Vrlo brzo se pela po karijernoj lestvici i osvajala sve veću odgovornost i profesionalnu zrelost. Elem, naš profesionalni odnos i poverenje su vremenom prerasli u prijateljstvo, a biro svi doživljavamo kao drugu porodicu, ljude sa kojima delimo i dobre i teške momente. To je u mnogome i Majina zasluga”, dopunio je Lukić iz Moskve naš tekst o Herojima zajednice.
A, Maja sa kolegama iz „Portnera” radi na projektu objekta stambenog kompleksa „Nobel” u Novosibirsku. Impresivno zdanje. Ovaj projekat „otvorio” im je i druge poslove u istom gradu poput onog za elitno stanovanje pod radnim nazivom „Park pobede”.
Inspiraciju za hiljade novih kvadrata u Rusiji nalazi tokom šetnje u Šumaricama. Udiše taj vazduh i mir koji voli i koji joj je nedostajao. Iz njih crpi snagu jer je na prvi pogled prosto neverovatno da ova skromna ženica osmišljava onolika zdanja i komplekse. Skladan život, sa skokovima do Sibira ali i nazad.
Ponos !!!