Umemo, i to verovatno ne bez razloga, da kažemo da živimo u otuđenom svetu u kome svako gleda samo sebe i sopstvene interese. Ali, uvek ima izuzetaka od „potvrđenih” pravila. Još ako su ti „izuzeci” mladi lljudi onda je nekako nada za ovaj svet još veća i lepša.
Naša mlada sugrađanka Milica Jovanović dobitnica je priznanja „Mlada hrabrost“ koju dodeljuje Akademija „Raul Valenberg” u saradnji sa Švedskim institutom. Ova nagrada je nepolitičko priznanje za akcije moralne hrabrosti mladih ljudi.
Ove godine među osmoro nagrađenih iz Francuske, Španije i Mađarske su i dve devojke iz Srbije: Milica Jovanović iz Kragujevca i Marija Brletić iz Beograda.
„Milica Jovanović je pokazala saosećajnost i građansku hrabrost u kritičnoj situaciji jer je kao učenica Medicinske škole pomogla osobi povredjenoj u udesu, a sada volontira u Kovid-ambulantama” stoji u saopštenju Ambasade Švedske u Beogradu, gde će 27. avgusta biti uručena priznanja „Mlada hrabrost”.
– Ponosna sam na ovo priznanje mada, kada su mi javili pre mesec dana, nisam verovala. Trebalo mi je malo vremena da shvatim, da smo Marija i ja ta prva dva mesta, od svih 15 koji su ušli u najuži izbor. Drago mi je da smo uopšte u tom krugu mladih ljudi jer svako od njih ponaosob iza sebe ima predivnu, humanu ljudsku priču, kaže Milica koja se sa ostalim kandidatima i laureatima nagrade „Mlada hrabrost” upoznala još u parilu preko video konferencije.
Ponavlja da se priznanju nije nadala, kao ni članovi njene porodice koji je u svemu podržavaju i takođe su ponosni na njena dobra dela, koja, eto nisu ostala nezapažena. Za razliku od ostalih vršnjaka sa kojima se „susrela” preko video poziva sa Marijom Brletić koja organizuje pomoć za decu kojima je neophodno lečenje u inostranstvu, naročito za mališane iz socijalno osetljivih ili diskriminisanih porodica se upoznala i postale su dobre drugarice.
Volontirala u hali za imunizaciju
Za međunarodno priznanje „Mlada hrabrost” Milicu je predložila profesorka Marija Rafajlović Stojković koja joj je predavala matematiku u Osnovnoj školi „Treći kragujevački bataljon”. Predložena je za dva podviga: prvi što je puna četiri meseca volontirala u hali park a drugi što je pomogla osobi koja je doživela saobraćajni udes.
– Za volontiranje u Hali „Gordana Goca Bogojević” u kojoj se vršila vakcinacija prijavila sam se čim sam u školi čula da postoji mogućnost da mi učenici Medicinske škole možemo da pomognemo starijim kolegama, kaže Milica koja je od 9. januara svakodnevno dolazila u Veliki park naporedo sa odlascima u školu.
Tokom volontiranja radila je: trijažu, manipulaciju brizgalicom (špric) i iglom, popunjavanje upitnika za imunizaciju… u principu sve od kad osoba uđe u halu i dok iz nje ne izađe, sem samog „uboda” jer za to volonteri nisu licencirani.
– Nisam se ni sekunde dvoumila oko volontiranja čim sam saznala da ponovo mogu da radim bilo šta što ima veze sa pomaganjem ljudima. Tokom onlajn nastave nedostajala mi je i stručna praksa u školi a ja sam baš zbog nje i upisala Medicinsku i to najviše volim u zdravstvu, iskrena je ona, dodajući da je tokom četvoromesečnog angažovanja u Hali park stekla nova pofesionalna iskustva.
Ne boji se izazova
Drugo humano delo za koje je nagrađena je pomoć povređenoj osobi pri udesu. Čovek je motorom udario u stub u naselju Stanovo u kome živi.
– Krenula sam u školu i videla da je čovek udario glavom o trotoar. Pritrčala sam mu i ugledala da mu krv curi iz glave i ušiju. Takvu vrstu krvarenja sam odmah povezala sa tim da kod njega može da dođe do invaliditeta ako se desila fraktura lobanje. Pored mene je bila još jedna žena koja je htela da ga pomeri sa mesta gde je pao, ali sam iz škole i iz prve pomoći znala da je osnovno kod takvih povreda da se povređeni ne pomera jer to može da doprinese još težim povredama poput oštećenja kičme. Nisam to dozvolila, pozvala sam Hitnu pomoć i obezbedila mesto na kome je on pao. Hitna je došla i njihova ekipa je bili oduševljeni profesionalnošću mog postupka, skromno navodi ona pohvale koje je dobila jer je nju značajnije da je čovek ostao živ i da je dobro.
Iako mlada (u trenutku kada vodimo ovaj razgovor napunila je 19 godina ali nije htela da kaže da joj je tog dana rođendan „pošto smo se dogovorili”) Milica Jovanović je oduvek znala da želi d apomaže ljudima.
– Upravo sam završila Medicinsku školu „Sestre Ninković” – opšti smer. Nikada ništa drugo nism ni htela, to mi je bila prva želja pru upisu u srednju školu i upisala sam iz prve, kaže ona dodajući da nije mogla ni da zamisli da se školuje za nešto drugo. Čak je prilikom upisa kao „rezervne” opcije upisala samo još dva smera iz ove škole: pedijatriski i za vaspitača.
Tokom školovanja bila je odlična svake godine sem u drugoj kada joj je uspeh bio vrlo dobara.
– Zalubila sam se, kaže iskreno Milica sa razoružavajućim mladalačkim osmehom. I, ne kaje se. a, da je vredelo – vredelo je jer ta ljubav traje i danas, pune četiri godine.
Pak, na medicinu nije prošla iz prve ali se ne sekira. Ovu godinu, pred njom, planira da iskoristi za stažiranje i učenje nemačkog jezika.
– Volela bih da stažiram u Domu zdravlja u Stanovu ili našem Kliničkom centru na odeljenju gde se nalaze teški pacijenti, nepokretni, oni koji su doživeli moždani udar. Svi izbegavaju ta teža odeljenja ali se ja ne plašim izazova. Volim da radim u zdravstu i nije mi teško da radim ono što volim, odlučna je Milica koja dobro zna koliko stažiranje tu nije lako jer se na školskoj praksi uverila koliko oko takvih pacijenata ima posla i truda i koliko je njihov oporavak težak i zahtevan.
Treba biti dobar čovek
Ispunjava je rad sa decom i već godinu dana radi u Igraonici „ZAZ” u Ulici Svetozara Markovića. Od početka srednje škole je član Crvenog krsta, učestvovala je u akcijama za decu u domu bez roditeljskog staranja „Knjeginja Ljubica” kao i akcijama za prikupljanje sredstava za lečenje male Minje Matić po svim srednjim školama. Tu joj je pomoglo znanje iz igraonice i dečije animacije jer je sa vlasnicom „ZAZ-a” Kristinom Spasić organizovala maskembale za pomoć Minji u Velikom parku.
– Smatram da svi trebamo da budemo humani. Humanost je najveća ljudska vrlina. Veća, po meni ne postoji. Svaki čovek to može uvek, samo ako hoće. To ne moraju da budu ogromna, herojska dela već i svakodnevni gestovi. Bitne su te „male pomoći”. Dovoljno je da u autobusu ustaneš i ustupiš mesto starijem i to ti ulepša čitav dan. Nema lepšeg osećanja nego kad nekome pomognete, sigurna je ona.
Kod Milice je to prosto. Jednostavno, da budemo dobri ljudi.
– Svaka pažnja i pomoć ukazana drugim vraća se uvek na najpozitivniji način, a pre svega jer ste vi samo srećni što ste nekome pomogli, iskrena je Milica.
Voli da istakne i da je već punu deceniju članica KUD-a „Svilen konac” iz Bagremara. Obožava folklor i koreografije igara iz Šumadije, okoline Leskovca, čuvene „Šopske”… Hobi su joj, kad ima vremena – što kod nje nije čest slučaj, slagalice ali ne bilo koje. Kao devojka koja se ne boji izazova slaže samo one najteže od dve-tri hiljade pazli. Svaka čast.