Na dan kada su obeležili 14. godišnjicu samostalnog delovanja u kragujevačkom Zavodu za hitnu medicinsku pomoć odlučili su da se zahvale onima koji su im omogućili da rade i zbrinjavaju pacijente na teritoriji Kragujevca i okoline. Dakle, iako smo to nebrojeno puta pisali, umesto zavalnicama Hitnoj pomoći za zalaganje njihovih ekipa, ovog puta su se oni zahvalili onima koji su njihov rad podržali, ne samo u protekloj – korona godini već i u prethodnim.
U petak, 30. januara u Sali „dr Ranko Vukić” prvo takvo priznanje „Povelju za doprinos u radu i razvoju Zavoda” dobio je grad Kragujevac koji je od 2014. godine ZHMP ustupio na korišćenje zgradu u kojoj radi 174. njihovih zaposlenih i u kojoj se svakodnevno pregleda od 150 do 200 naših sugrađana. Takođe grad je obezbedio Hitnoj pomoći proteklih godina pet sanistetskih vozila za zbrinjavanje pacijenata na terenu, kombi, šest putničkih automobila za prevoz pacijenata na dijalizu, aparate za dijagnostiku, medicinsku opremu, sredstva za opremanje i održavanje zgrade, kao i njenu sanaciju kada je bila oštećena poplavom…
Po rečima doktorke Gordane Đokić, direktorke kragujevačkog ZHMP (koji je od 31. januara i zvanično promenio naziv i status u Zavod za urgentnu medicinu) Grad Kragujevac je dao i još uvek daje izuzetan doprinos u vidu dodatne kadrovske obezbeđenosti a samim tim i naši sugrađni dobijaju adekvatnu i pravovremenu zdravstvenu zaštitu.
U ime gradskih vlasti Povelju je primio Miroslav Petrašinović, predsednik Skupštine grada, po kome je saradnja lokalne samouprave i Hitne pomoći bila i ostala odlična.
– Danas smo mi prilili Povelju ali moj lični utisak je da smo mi njima trebali da damo povelju zahvalnosti za sve ono što su oni za nas učinili u prošloj godini i za sve što još uvek čine, od početka ove. Kada vas muka i nevolja nateraju da koristite usluge Zavoda za hitnu medicinsku pomoć tek onda vidite koliki je njihov značaj i uloga, rekao je on dodajući da to nisu kurtoazni komplimenti već samo zahvalnost za sve ono što su učinili tokom pandemije, rizikujući svoje živote.
Zbog njihovog svesnog ulaženja u opasnost, rešavana na licu mesta svih onih situacija poput saobraćajnih nezgoda i ostalih nekovid incidentnih ali i terena na kojima su njihove ekiipe stizale da zbrinu pacijente obolele od korone i ukažu im pomoć ili prevezu do Kliničkog centra on se iskreno zahvalio svim zaposlenima Zavoda za hitnu medicinsku pomoć u ime Grada Kragujevca i gradonačelnika Nikole Dašića. Petrašinović se takođe i nada da će zaposleni u Hitnoj posle masovne imunizacije imati manje aktivnosti nego u proteklih godinu dana.
Zahvalnice su uručene i Gordani Damnjanović, članu Gradskog veća za zdravstvenu i socijalnu zaštitu, Nikoli Ribariću, načelniku Gradske uprave za društvene delatnosti i poslove sa građanima, Mladenu Bešiću, direktoru Filijale Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje u Kragujevcu, doktorki Jeleni Milnović, zaposlenoj u ovoj ustanovi.
Na najvećim iskušenjima od velikih boginja
U ime dobitnika priznanja zahvalila se doktorka Gordana Damnjanović po kojoj su zaposleni kragujevačke Hitne pomoći odoleli najvećem zdravstvenom iskušenju na ovim prostorima od epidemije variole vere.
– U ovoj izuzetno teškoj godini u kojoj je sistem zdravstvene zaštite bio na najvećem iskušenju od velikih boginja ekipe Hitne pomoći su doprle do svakog ugroženog Kragujevčanina. Zaista su na maksimalan način dali svoj doprinos u prevazilaženju pandemije korone otvorivši posebnih ordinacije u samoj ustanovi kako se virus ne bi širio među građanima ali i zaposlenim, istakla je ona po kojoj nevezano od promene stausa (od gradske ka republičkoj ustanovi) uvek postoji mogućnost za dodatnu podršku od strane lokalne samouprave i ona će se i u budućnosti odvijati.
Po doktorki Jeleni Milanović, šefu ambulantnog odseka ZHMP u protekloj godini Zavod za Hitnu medicinsku pomoć zbog uslova pandemije virusa Kovid-19 bio je prinuđen da „doživi” reorganizaciju rada i da se pored svoje osnovne delatnosti prilagodi novonastalim uslovima.
– Morali smo „u hodu” da prilagođavamo rad ambulantnih i terenskih službi, kao i Dispečerskog centra tako što smo u određenim periodima morali da pojačamo svaki od ovih segmenata, bilo da smo uvodili dodatnog lekara na prijemu poziva u međusmeni bilo ponekad čitave ekipe u piku pndemije, ističe ona.
Na početku vanrednog stanja, početkom marta prošle godine uvedena je dodatna ekipa lekar-tehničar koji su radili samo na trijaži pacijenata potencijalno zaraženih virusom kako bi mogli da ih odvoje od hroničnih.
– Tada još uvek nismo imali definisani protokol a kamoli saznanja kakvi sve simptomi kovida mogu da budu. Ali smo morali da sprečimo dalje širenje infekcije kako među pacijentima, tako i među našim zaposlenima. Tokom godine kako su bili pikovi epidemije, prestanak vanrednog stanja, drugi ili treći pik…, ponovo vanredna situacija… tako je funkcionisao rad kompletne službe i svih njenih odseka, podseća ona.
Ono što je za doktorku Milanović, kao nekome ko više od 20 godina radi u Zavodu i kao šefu odseka ambulanti, najbitnije je to da su svi zaposleni od lekara, tehničara, administracije… odgovorili svojim zadacima.
– Spremno smo se prilagođavali datoj situaciji. Nekada smo u svaka dva dana morali da menjamo dogovore kako ćemo raditi prijem i trijažu poziva, kako ćemo slati ekipe na terene a kako ćemo primati pacijente u ambulanti, ističe ova naša sagovornica koja kada sumira rad zaposlenih u Zavodu u prethodnih dana, iskreno je više nego zadovoljna jer je sve proteklo u najboljem mogućem redu.
„Nova normalnost” – sada realnost
Sada su se već uhodali. Izraz koji on, ne voli, ali se odomaćio u medijima i javnosti „nova normalnost” po njoj je na žalost postao realnost.
– Više se niko ne pita da li treba da ide na teren u punoj zaštitnoj opremi. To je normalno (što automatski produžava vreme izlaska i boravka na terenu) kao i svakodnevne dezinfekcije ljudi, opreme, vozila i prostorija i to će potrajati onoliko koliko bude moralo, kaže Jelena Milanović.
Za razliku od svih zdravstvenih ustanova koje su svoj rad prilagođavale u smislu redukcije broja pacijenata, intervencija, dijagnostičkih ili hiruških procedura… Hitna pomoć kao posao od 24 sata sedam dana u nedelji to nije niti mogla a ni smela.
– I to je posao koji nikada ne može da se planira, jer ne znate koliko će danas biti udesa, pacijenata sa bolom u grudima, terena, šlogova, preloma… Mi smo sve vreme radili „dupli posao” ali zato ni „ostali”, nekovid pacijenti nisu zapostavljeni, ne bez ponosa ističe šefica ambulantnog odseka Hitne.
Odgovarali su na izazove poput onih kada im dođe čovek koga su doveli iz izolacije i koji je kovid pozitivan ali ima bol u grudima.
– Njegov život je tada ugrožen iz nekog drugog, nekovid razloga ali smo i tim, kao i svim ostalim situacijama izazvanim pandemijom prilagođavali u hodu. Ovo je posao koji je uvek skopčan sa povećanim nivoom adrenalina a mi smo se sada suočili sa nečim gde još uvek ne postoje knjige, protokoli, priručnici… Niko nema iskustva, nemate koga da pitate, na koga da se oslonite. Sve je bilo novo i nepoznato, iskrena je ona dodajući da sada mirnije funkcionišu ne samo zato što se smanjio broj obolelih od kovida već što već mogu iz sopstvenog iskustva da dosta simptoma odmah prepoznaju na terenima i u ambulanti.
Na pitanje da li joj i koliko znači ovo priznanje koje dolazi iz same kuće i kolektiva bez razmišljanja odgovara da znači. U Hitnu je pre više od sve decenije došla privremeno (i, to kao treće radno mesto) a to „privremeno” preraslo je u stalno.
– Prosto ovaj posao ili zavolite ili ne a morate biti pomalo i „adrenalinski zavisnik” da bi ste u njemu ostali i opstali. Ipak, kada podvučete račun prevagnu oni dobri i lepi nad drugima, kaže za kraj doktorka Milanović koja je u novembru i sama obolela od korone i po kojoj je zajedništvo suština ovog posla.
Posao, nikada lak, sad opasniji, teži i zahtevniji
Sem zajedništva i timskog rada i doktorka Jelena Milanović, kao i njena koleginica i direktorka Gordana Đokić, ističu da je u godini korone ovaj posao koji nikada nije lak bio opasniji, teži i zahtevniji.
– Za 30 godina koliko „delim sudbinu” sa svojim kolegama prošli smo zaista sve i svašta: ratove, krize, bombardovanje… Ali tada je bilo lakše jer ste tačno znali „ko vam je neprijatelj” i umeli ste da se od njega sačuvate. Sada u pandemiji nije tako. Imali smo veliki broj zaposlenih koji su oboleli od kovida. Samo u novembru je 18 naših kolega bilo van stroja, naglašava doktorka Gordana Đokić, po kojoj je godina za nama po tome specifična i najteža.
Jer, po njoj, korona je nešto sa čime ni zdravstveni radnici nisu baš načisto i do kraja ali ipak se nadaju da će se i sa njom izboriti. Naravno, isključivo kao tim jer drugačije je nemoguće.
– Pojedinac je apsolutno nemoćan. Timski rad nam je bila ideja vodilja u radu od samog osnivanja 1983. godine i ostala je i danas u ovim uslovima pandemije, kada su nedavno promenili ime i status.
Naime, u aprilu 2019. godine donet je novi Zakon o zdravstvenoj zaštiti koji ustanove poput ove prepoznaje kao Zavode za urgentnu medicinu.
– Od 30. januara Zavod za hitnu medicinsku pomoć promenio je naziv u Zavod za urgentnu medicinu, podseća doktorka Đokić koja je u njemu, od 38 godina koliko Služba Hitne pomoći „puni” 1. aprila, u njemu „živi i radi” pune tri decenije.
Onako kako su počinjali u zgradi „Četvorke” čuvenog Ureda do današnjih dana u novoj zgradi koja je potpuno planski građena i funkcionalno opremljena za funcionisanje svih njihovih zaposlenih za ove skoro četiri decenije prvo su bili služba Hitne pomoći pri Domu zdravlja. Od 1. aprila 1983. godine određeni su kadrovi koji će isključivo obavljati terenski rad. Od tada su bili u pojedinim periodima pod patronatom Republike, pa potom „vraćeni” u Dom zdravlja sve do 2007. godine, kada 30. januara postaju samostalni Zavod za hitnu medicinsku pomoć a sada Zavod za urgentnu medicinu Kragujevac (kao i ostala tri zavoda u Srbiji: Beograd, Novi Sad i Niš).
– Ono što se promenilo to je da smo sada opremljeniji. Pratimo koliko možemo uz pomoć Grada Kragujevca i donacija najnovija dostignuća medicine. Trudimo se da zbrinjavamo naše sugrađane onako kako se to radi na svetskom nivou sa kompletnom aparaturom za dijagnostiku i rešavanje slučajeva životno ugroženih pacijenata, zaključuje direktorka Đokić.
Naravno, svesna je da je ustanova na čijem je čelu još uvek daleko od stepena kakav je u najrazvijenijim evropskim gradovima ali po njoj naši sugrađani imaju sreću da im na teren dođe lekar specijalista dok u pojednim zemljama našeg regiona na terene izlaze paramedikusi koji su samo obučeni da obezbede disajni put, ponovo pokrenu srce ili zaustave krvarenje.
Danas u Zavodu radi 178 ljudi. Od prošle godine 16 novih zaposlenih po odluci Ministarstva zdravlja a od pre nekoliko dana još dva mlada lekara koji po njoj trebaju da postanu adekvatne zamene za starije kolege koje su ostavile „krv i znoj” na terenu a do penzije obavljaju poslove gde je njihovo iskustvo i danas presudno poput onih u Ambulanti ili Dispečerskom centru.