Heroji zajednice – Ana iz Ovsišta, majstor za zimnicu i „podizanje” žena

Predlažući nam ličnosti iz svog okruženja za rubriku „Heroji zajednice” čitaoci „Glasa Šumadije” su za našu sagovornicu između ostalog napisali: „Ana Nikodijević iz Ovsišta kod Topole je jedna od naijstaknutijih promoterki Srbije, Šumadije, tradicije i humanosti u našem regionu. Bavi se proizvodnjom tradicionalnih proizvoda (domaće zimnice u „modernom ruhu”) prepoznatljivih na teritoriji cele Srbije i šire. Svojim radom i posvećenošću kao i nadasve neobičnom, inspirišućom životnom pričom daje izuzetan doprinos promociji i realizaciji pomoći i podrške ekonomskom osnaživanju žena na selu. Članica je udruženja žena koje se bave proizvodnjom tipičnih proizvoda.”.

I zaista njena životna i poslovna priča je sve samo ne tipična za naše podneblje i okruženje. Ana Nikodijević (42) rodom je iz Topole, udata u Ovsištu. Sa ponosom ističe da je Ovsištanka jer tu živi već punih 25 godina. Udala se mlada sa 16 godina. Posle osnovne škole krenula je da se školuje za mašinskog tehničara, udala se a potom završila i ovaj stepen obrazovanja. Puna duha, što je prvi ali i najveći utisak kada se njom susretnete, ne bez ponsa ističe da „formalno ima dva fakulteta”: prvi od 24 godine, ćerku Kristini i drugi od 22 godine, sina Aleksandra. 

Njen suprug Goran je sa svojima živeo u Švajcarskoj. Počeli su i oni kao mladi bračni par ali, iskreno – „nisu se pronašli” tamo. Da to shvate nije im trebalo više od pola godine. Vratili su se u Srbiju i započeli zajednički život na porodičnom imanju u Ovsištu gde je tada živela suprugova baba po ocu – baka Olga.

• Jako sam ponosna na nju i mnogo sam je volela. To je bila žena kojoj sam zauvek zahvalna što sam danas takva kakva jesam. Naš narod je nekada takve osobe zvao „muška žena” i ona je to zaista i bila. Starog kova, udovica koja je živela sama, drčna, sposobna, kuražna… Koristila je palac ali je u tom palcu imala svu pamet ovoga sveta, i danas sa ljubavlju priča Ana.

Nikodijevići su se snalazili kako su znali i umeli.

• Svo to imanje su u suštini bile puste, zakorovljenje njive. Imali smo jedan traktor, plug i prikolicu ali što je mnogo važnije: mladost, ludost i neverovatnu volju. Na neki način, naši su mogli da nam nešto pruže i pomognu ali mi to nikada nismo hteli već smo odvek bili istrajni da imamo i borimo se za svoj sopstveni dinar i nije to kliše – živimo od svojih deset prstiju, ističe ona.

Poljoprivreda bila i ostala primarna delatnost ali su se Nikodijevići po Aninim rečima i tu tražili. U početku povrtarstvo a potom, paralelno sa njim i voćarstvo. Motika joj ni danas nije strana i često se hvata za nju ali oduvek je imala i nije se libila da u proizvodnju uvodi inovacije.

• Priznajem, uvek me je „vukla” ambicija i da primenim novitete u bilo kojoj oblasti. Rano, mnogo pre ostalih sam počela da idem na sve moguće vrste predavanja i edukacija. Pre više od dve decenije kod nas neke od stvari koje se danas rade nisu bile zamislive u poljopivredi a ja sam ih još tada „ubacivala” i uvodila u svakodnavni rad. Ostali nisu jer su po inerciji i našem „tradicionalnom načinu razmišljanja” bili zadovoljni onim što već imaju i kako rade i niko nije ni razmišljao da se u poljoprivrednoj proizvodnji mogu uvoditi korisni „noviteti”, navodi naša sagovornica.

Nikad dupetom ne zatvaraj vrata

Radili mnogo i stalno, uključujući u taj porodični posao i decu od najranijih dana. Zato su sada, poput svojih roditelja samostalni i svoji ljudi: sin u Aranđelovcu završava gastronomiju a ćerka u Novom Sadu privodi kraju studije pedagogije – Odsek dečije psihologije.

• Bili smo presrećni kada vidimo da nam je uspeo i rodio novi zasad nečega. To je osećanje koje ne može da se opiše, ko me razume – razume i zna o čemu pričam, kaže Ana Nikodijević.

Ipak, po njoj, koliko god da je čovek vredan, sposoban, pa i da ima sreće u poslu ono što je za uspešno bavljenje bilo kojom vrtsom zanimanja su kontakti i komunikacija.

• Nikada nikome nisam rekla ne ili nekog odbila. Uvek sam svakome pomogla ako sam mogla. A ako nisam makar sam se trudila da saslušam i pokušam da posavetujem. Pridržavala sam se naše stare nardodne izreke: „dupetom se vrata nikad ne zatvaraju”, u (polu)šali zaključuje ona dodajući da je rođena takva, komunikativna i da ume da sasluša i posluša iako ume po prirodi da bude i inadžija, tvrdoglava i radi po svome. Ali, nikada je nije bilo sramota da kaže da nešto ne zna ili pita kako se šta radi.

U jednom trenutku uz uzgajanje su krenuli i sa otkupom voća iz ovog kraja pa je logičan korak bilo i otvaranje hladnjače. Ali tu po njenom priznanji „nisu slavno prošli” jer za Anu „trgovini nikada ne sme da se pristupa sa emocijom”.  

Iz teške finansijske situacije u koju su upali Nikodijevići su se „vadili” poljoprivredom. Da bi plasirali svoje proizvode u Kragujevcu otvorili su piljarnicu u Kragujevcu kod Kolonske kapije 2014. godine. Piljarnica je krenula dobro ali se potom Ana teško razbolela. Počinje za nju i njenu porodicu izuzetno težak period. Nije bilo nimalo lako ali se Ana kao rođeni borac i sa tim izborila – kako, o tome danas ne želi naširoko da priča.

Čak i u trenucima kada joj je zdravstveno stanje bilo jako loše Ana nije želela da je neko smatra nesposobnom za rad. Takva joj je priroda – radoholička. I tako je preko piljarnice došla do svoje, danas, čuvene zimnice.

• Bilo je robe koja se vraćala iz piljarnice, takođe i od onoga što je preostajalo iz voćnjaka i povrtanjaka i krenula sam to da prerađujem. Oduvek sam spremala zimnicu ali kao i svi za svoju kuću. Počela sam da to radim prvo kao ponudu u našoj piljarnici i kupci su bili oduševljeni. Vremenom sam ja bila sve bolja i bolja i sigurnija da je to – to, kaže ona.

Fabrika pod vedrim nebom

Mnoge prilike su se stalno menjale u našoj zemlji kao i odvajkada i nikada ni u čemu nemaš sigurnost a posebno u poljoprivredi koja je za Anu Nikodijević „fabrika pod vedrim nebom”.

• Sasvim slučajno 2016. godine sam upoznala ljude iz Regionalne agencije za razvoj iz Kragujevca koji su radili projekte sa ženama koje žive i rade na ruralnim područjima. I kao što u životu „posle kiše dolazi sunce” zainteresovala sam i krenula na njihova brojna predavanja. Shvatila sam da ono što ja radim i proizvodim je zaista dobro a tokom njihovih edukacija i radionica postalo mi je jasno da je definitivno došao kraj malim poljoprivrednim gazdinstvima koja se bave samo proizvodnjom voća i povrća. Danas morate da imate gotov proizvod ili makar poluproizvod, ističe sa naša sagovornica.

Proizvod je već imala pa je krenula sa njegovim marketingom.

• Poslušala sam decu koja su mi „otkrila” da je budućnost u onlajn prodaji. Te, 2017. godine je to meni, moram da priznam, delovalo nepojmljivo jer ja do tada nikada nisam u životu naručila preko interneta, priznaje Ana ali, krenula je polako i pomalo u novu avanturu.

Želela je da i svojoj gastronomskoj ponudi da lični pečat i počela da ulepšava, rezbari voće i povrće koje je pakovala u tegle. Videla je da to prolazi. Ljudi su se javljali, za početak naručujući samo po par tegli, da probaju ali im se svidelo i onda su krenule nove, veće porudžbine i paketi „Anine domaće zimnice” sa drugim i raznovrsnijim proizvodima.

Zimska salata – premijum proizvod i zaštitni znak

Danas je proizvodnja slatke i slane zimnice njena osnovna i primarna delatnost. A, ponuda kompletna, bukvalno – pravi mali špajz. Iz slatkog asortimana u ponudi su domaće slatko, kompoti, džemovi, pekmezi, sokovi i sirupi – sve bez šećera, za ljude koji vole i vode zdrav život ili imaju posebne potrebe u ishrani i odrđene lekarske terapije poput dijabetičara.

A, što se tiče slannog od klasike, ajvara (koji je po Ani „kralj zimnice” – samo ove sezone napravila je 1.800 tegli) do posebnih originalnih specijaiteta poput rezbarene zimske salate. Tu su paprika punjena renom, šarena salata, carska salata, mleveni paradajz, krastvci, turšije, paprike punjene kupusom, sirom, presovane sa belim lukom, trljanica (probali, vrh) a tu je i čuvena vodnjika ili voćna turšija.

Anin premijum proizvod je zimska salata, poput turšije, spoj voća i povrća u jednoj tegli. Pored karfiola, krastavca, šargarepe, paprike, u tu salatu ona dodaje rezbarenu jabuku, grožđe, krušku i dunju. Rečju „vesela salata” ili „pravi mali cvetni vrt u tegli” proizvod po kojem je Ana Nikodijević i danas prepoznatljiva (koji je i zaštitila) i slobodno se može reći prva i pionir ovako maštovito plasirane gastronomije na ovim prostorima.

Domaćinstvo Nikodijevića takođe u svojoj ponudi ima i domaće rakije: šljivu, lozu, kajsiju…

Vizionar ali i vizuelac

Kao i svoju zimnicu Ana Nikodijević sama radi i marketing za nju. Voli da naglasi „nije samo vizionar već i vizuelac”. Sama uređuje i pravi svoje fejsbuk i instagram profile i sajt na adresi: aninazimnica.rs, fotografiše, piše propratne tekstove, radi promo spotove kako sprema (to se danas popularno kaže – know how) od uzgajanja do zalogaja. Osmislila je i uradila i logo svoje firme.

I već drugu godinu kako potražnja prevazilazi njene proizovdne kapacitete.

• Nikada neću biti industrija i potpuna komercijalizacija. Radim i radiću isključivo domaću i tradicionalnu zimnicu. To što sam ja inovator odnsi se samo na opremanje i pakovanje proizvoda. Lepog izgleda tegle a ne onog što je u njoj. Dakle, stara, klasična zimnica i ostaću dosledna tome, isključiva je Ana Nikodijević.

A, godina za nama, godina korone donela joj posla da je radila po 20 sati. Tome su po njoj kumovale prethodne godine rada ali i bum onlaj kupovina.

• Ljudi su više vremena i provodili ga na netu, kuckali, guglali i tražili. A i priča od usta do usta i danas je najbolja reklama. Uz sve to ja imam „svoje ljude” koji stalno dolaze jer meni mušterija nije samo kupac već pre svega gost, odaje svoju tajnu Ana koja polako ali sigurno od ove godine u svoju priču uvodi još jednu ženu, svoju prijateljicu koja će uskoro postati njena desna ruka u izradi zimnice.

U Štajerskoj „kupovala” znanje

Ne odustaje od usavršavanja i 2018. godine učestvovala je u zajedničkom projektu Regionalne agencije za ekonomski razvoj Šumadije sa Švajcarcima čija su ciljna grupa bile žene preduzentnice (mikro priča) ili one koje su nosioci poljoprivrednog gazdinstva u ruralnim područijima. Ističe i edikativno putovanje, takođe zahvaljujući Regionalnoj agenciji, u Štajersku gde je „pokupila” puno novih znanja.

• Oni su napravili čudo od svog regiona i opštine. Od njih sam naučila da svoj sopstveni proizvod ne treba potcenjivati nego naprotiv isticati. Dakle kada dođete kod mene u goste neću vas poslužiti „koka kolom” već sokom koji ja paravim. Njihov predsednik opštine nam je rekao da su u problemu a mi nismo odmah shvatili kakvom. Onda nam je pojasnio da su oni sve što su mogli i imali već iskoristili. Na primer ako uzmete trešnju oni od nje čak koriste i koptice za izradu terapeutskih jastučića. Nemaju više šta! Rekao nam je da kod nas postoji još puno mogućnosti. Poučio nas je da kad u našem kraju naiđete na neiskorišćenu parcelu mi smo presrećni i prebogati, ističe Ana (sa)znanja koja je „pokupila” u Štajerskoj i primenila i implementirala u Ovsištu.

Iako ima pune ruke posla i dalje pohađa sve moguće i dostupne edukacije, a posebno joj pogoduju one preko „zum” platforme koje može da postigne u svojoj kuhinji-radionici uz svakodnevne zimničko-proizvodne obaveze.

• Gastronomija ostaje moja, a „kupujem” znanje iz marketinga i održavanja i opstanka na tržištu. Nije dovoljno samo imati proizvod, treba izdržati sve zebnje i pretnje ovakvoj vrsti delatnosti od vremenskih do društvenih i ekonomskih okolnosti, iskrena je ona.

Njeno pravilo je da u novu sezonu ne ulazi sa proizvodima iz prethodne. Početkom aprila sve što je preostalo neprodato Nikodijevići doniraju u humanitarne svrhe.

Na nagovor dece učestvovala je u serijalu „Kuhinja mog kraja” (sedmi serijal u kome je pobedila) 2019. godine a svoj nastup iskoristila je da promoviše tri destinacije svoga zavičaja, dve u Toplola i naravno, rodnu kuću Radoja Domanovića u Ovsištu.

Podiže žene iz Ovsišta i okoline

Kako sama kaže tada joj je „kliknulo” i osetila je da treba da bude društveno korisna. U Domanovićevoj rodnoj kući u Ovsištu nalazi se istureno odeljenje biblioteke iz Topole.

• Pisac Radoje Domanović je rođen ovde u ovom selu, pa hajde da to iskoristimo na najbolji način, smatra ona.

U tu svrhu  počela je da „diže” (kako ona kaže) žene iz Ovsišta i okoline. Po njoj ako u ovom području muškarac jeste nosilac kuće, žena ne mora da bude samo majka i baba. Pre pet godina ulazi u Udruženje žena „Oplenac” koje postoji već 12 godina kao nevladina i neprofitna organizacija a čije se članice bave starim zaniatima i očuvanjem tradicije.

• Kada nekom zatrebaju žene da se slikaju za neki događaj kao u folklornoj slikovnici ili da nešto skuvaju i naprave za džabe – tu smo. Uvek i sve isto. Gde god da mrdneš i u koju god opštinu u Šumadiji da odeš: šajkača, opanak, kolo, svi se krste… postalo je već degutantno. E, to se u „Oplencu” promenilo. Predsednica Udruženja nam je gospođa Snežana Marinković, takođe žena sa nesvakidašnjom, „ludačkom” energijom i zajedno smo izgurale da konačno društvo dobije i svoje prostorije u drugom delu kuće Radoja Domanovića koje biblioteka ne koristi za svoje potrebe. Uspele smo da se izborimo i pokažemo i dokažemo da nismo samo „za slikanje”, ističe Ana Nikodijević.

A, nije bilo lako: od vrata do vrata, ugovori, papirologije…

Postoje planovi, koji su već u realizaciji da se i dvorište kuće uredi i oplemeni klupama, mobilijarom i postane mesto na kojem bi se ljudi, inače u ovom veoma živom selu, punom mladih okupljali i gde bi se odvijao kulturni i društveni život zajednice. Sa članicama „Oplenca” Ana planira da realizuje projekta koji bi objedinio sve njihove radinosti i proizvode i od Ovsišta stvaorio etno brend poput čuvenog Sevojna.

Budućnost je u zajedništvu ženske zadruge

Zato ne staje, cilj joj je da osnuje žensku zadrugu u kojoj bi svoje mesto pronašao svako, čime god da se bavi i na kojem god je nivou, da li je njegov proizvod već profilisan ili se tom delatnošću još uvek bavi na početničkom, hobi nivou.

• To zajedništvo nije prošlost, zadruga je budućnost, sela posebno. Pojedinac koliko god da je dobar u svom poslu ne može sam jer je svako od nas ponaosob suviše mali da bi sam opstajao na tržištu. U voćarskom smo kraju i nema potrebe da izmišljamo toplu vodu. Osnova rada zadruge bi bia prerada voća i povrća a ostalo (sve „ostalo”) spojiti u konačni proizvod u kompletnu ponudu, pakete koji bi u sebi sadržali sve što se proizvodi u našem kraju, obajšnjava ona.

Ana Nikodijević ne zaboravlja da istakne da ima pomoć od predsednika Mesne zajednice Ovsište Milana Nikolića kao i da sadašnja lokalna vlast u Topoli ima mnogo više sluha za ovakve vrste delatnosti od prethodne.

• Poprilično su se angažovali i otvorili za pomoć ženama, udruženjima, onim delatnostima za koje resursi prirodno postoje u našem kraju. Za razliku od ranijih umeju i da saslušaju i da poslušaju. Po prvi put u poslednjih 16 godina u budžetu opštine su određena sredstva koja će otići baš tamo gde treba. Raspoloženi su da nam pomognu, zaključuje Ana srećna, eto, što je i to doživela i dočekala.

Svesna je da sve mora da ide korak po korak (pa, tako su i naši stvarali svoja domaćinstva – generaciama a ne odjednom) kao i da mora da se naoruža sa još puno strpljenja, energije (u kojoj nikada nije ni oskudevala) ali i takta (što po sopstvenom priznanjuto još uči) ali je spremna. A, na pitanje (koje i nije tako retko) „šta ti imaš od svega toga?” kaže da joj je najveća satisfakcija kad dobije poruku (pokazuje nam dok završavamo razgovor) u kojoj samo piše: „Hvala ti!”. Zaista – hvala joj za sve.

Piše: Zoran Mišić

Foto: Lazar Novaković