Aleksa Petrović rođen je 27. septembra 1992.godine u Jagodini. Već sa šest meseci ustanovljeno je da ima cerebralnu paralizu i tada počinje njegovo lečenje i život njegove porodice u banjama, lečilištima i bolnicama. Tako do njegove osme godine, kada su roditelji shvatili da ne žele da njihov sin život provede vegetirajući “kao biljka”, nego da žele da probaju da problemu pristupe na drugi način. Upisuju ga u redovnu školu. Tek polaskom u prvi razred, sa zakašnjenjem od godinu dana počinje njegova socijalizacija. Aleksa je imao tu sreću da njegova učiteljica bude Vesna Ninković, koja je, po rečima Aleksine majke Suzane divna žena, odličan učitelj i pedagog koja mu je mnogo pomogla i u radu i učenju, ali i uključenju u društvo. Učila ga je, hrabrila i bodrila da se uklopi u školski kolektiv, a istovremeno je usmeravala drugu decu kako da se ponašaju prema školskom drugu koji ima problem sa kretanjem i govorom. Prve četiri godine njegovog školovanja, majka je bila svakodnevno u školi i sedela sa „tetkicama“, ako zatreba, a kasnije nije bilo neophodno da svakodnevno dolazi.
Peti razred donosi zahtevnije zadatke i kabinetsku nastavu, što je značilo da Aleksu treba prenositi iz kabineta u kabinet, sa sprata na sprat za svaki čas, što je bilo teško organizovati. Zbog toga u školi odlučuju da naprave izuzetak da Aleksin razred zbog nedostupnih kabineta i Aleksinog teškog kretanja ostane u prizemlju, u jednoj učionici. Završio je osnovnu školu kao vukovac i stekao divne drugove. Upisao je potom pravni smer u Ekonomskoj školi. Na početku srednje škole je bilo je pitanja od strane pojedinih nastavnika zašto dete sa takvim teškoćama ide u redovnu školu, a ne u neku specijalnu obrazovnu ustanovu. Nastavnici, kao i svi učenici bili su uz Aleksu, tako da je ostao tu i do kraja četvrte godine nikada nije bilo problema.
Drugovi su mu pomagali da se lakše kreće, družili su se i u školi i van nje, čak su zajedno i bežali sa časova. Prijateljstva stečena u osnovnoj i srednjoj školi traju i danas. I sada zajedno izlaze, druže se, putuju… Idu svuda, čak i na važne koncerte u Budimpeštu. Aleksa neizmerno voli pozorište i gleda sve predstave, a redovno prati i Dane komedije u Jagodini. Po završetku srednje škole želeo je da nastavi sa učenjem i upisao je informatiku, koja je, po rečima majke, za njega bila jedina i najbolja opcija. Pao je prvi ispit, ali ga to nije obeshrabrilo i pokolebalo da nastavi dalje. Upornošću i radom razvršio je fakultet kao redovni student prosečnom ocenom 7,45. Njegov diplomski rad ocenjen je desetkom.
Aleksa sada provodi vreme za kompjuterom, može da se dopisuje i da igra igrice – bradom, pošto skoro da i ne može da pomera ruke. Napravili su mu stalak koji odgovara visini njegove brade i tako igra igrice i pobeđuje, dopisuje se i koristi društvene mreže. Sve je u njegovoj porodičnoj kući prilagođeno njegovom stanju, kako bi mu kretanje bilo olakšano. Pored majke Suzane i tate Vladana koji svakog dana iz Jagodine putuje u Niš gde radi kao direktor jednog instituta, Aleksa ima mlađeg brata Vojina koji završava srednju medicinsku školu. Neverovatno zvuči, ali Aleksa je uz pomoć drugova Nemanje Ivanovića i Marka Gajića u kolicima prešao tri polumaratona, jedan u Kragujevcu i dva u Beogradu i jedan maraton u Jagodini. Pre samo godinu dana krenuli su kao trojac bez kormilara. Nisu znali gde, ali su znali kako. Danas su tim koji ima tri medalje za polumaraton i jednu, najvredniju i najnoviju za maraton. Za Aleksu je uključivanje u društvo donelo mnogo lepih stvari, uspeha, druženja.. Koliko je važno lečenje i koliko su značajni medicinski tretmani u zdravstvenim ustanovama, toliko je bitna podrška porodice, podrška obrazovnog sistema i prihvatanje drugova i okruženja. Aleksa živi sada, zadovoljan i osmehnut i ne želi da se opterećuje budućnošću.
EVROPSKI I SVETKI USPEH: LAZAR FILIPOVIĆ
Lazar Filipović, dvadesetsedmogodišnji mladić iz Čačka koji ima samo 2,5 odsto vida na jednom oku, kroz redovno školovanje zavšio je osnovnu i srednju medicinsku školu u Čačku i Višu školu za fizioterapeute u Kragujevcu. Lazar je vrhunski sportista koji je već postigao najveće uspehe u Srbiji, ali i Evropi i svetu. Slabovid je od rođenja i nikada nije znao kako je to kada neko dobro vidi, nego se trudio da se bori onim čime raspolaže. Vredan i uporan postigao je mnogo. Kaže da je za pravilan razvoj osoba sa invaliditetom jako važno da se što ranije uključe u društvo kroz aktivnosti koje im različite vrste invaliditeta dozvoljavaju. Išao je u vrtić sa drugom decom, a u svet sporta ušao je jako rano. Kao sasvim malog dečaka otac, koji je inače sportista, naučio ga je da voli i vozi bicikl. U početku su to bili krugovi oko zgrade u kojoj stanuje, uz nebrojene padove i povrede, što nije predstavljalo problem. Posle pada Lazar ustane, obriše oguljena kolena i nastavi dalje. I tako svakog dana. Potom, kada je malo porastao otac ga je vodio svuda sa sobom i uključivao u takmičenja. Roditelji ga nikada nisu sputavali, nego ga podsticali i hrabrili.
Lazar kaže, to je prosto, ne treba deci braniti i govoriti da nešto ne mogu zato što imaju neki invaliditet, zato što recimo ne vide, nego ih treba hrabriti i podsticati da probaju. On kaže, treba se boriti sa onim što imaš i koliko imaš. I Lazar se bori. Svakodnevno preispituje sebe i svoje postupke. Svestan je svojih grešaka i trudi se da ih ne ponovi. Kaže da sve lepote koje je video i doživeo i koje vidi u svakom danu, više ceni i poštuje, zahvalan i na tom malom procentu vida.
Titulu evropskog prvaka u paratriatlonu poneo je 2011.godine. Godinu dana kasnije bio je drugi i na evropskom i na svetskom paratriatlonu, 2014. bio je treći na svetskom, a 2016. na evropskom paratriatlonu. Sa Goranom Nikolićem, Ginisovim maratoncem istrčao je 10 maratona za 10 dana od Kragujevca do Mostara. Pobednik je dva svetska kupa, jednom je zauzeo drugo, a jednom treće mesto. Na palestinskom maratonu održanom u Vitlejemu, Lazar je bio sedmi među 7000 takmičara bez invaliditeta. Rezultat bi bio daleko bolji, da nije bilo manjih pehova tokom same trke. Lazar je rođen u Čačku, ali živi i trenira u Kragujevcu i svakog vikenda biciklom odlazi kući. Tamo ga čekaju brat Luka i roditelji.
MOTIVACIONI GOVORNIK: NIK VOTSON
Nik Votson, otac dečaka sa invaliditetom boravio je u Kragujevcu i preneo svoja iskustva sa ranim angažovanjem i uključivanjem osoba sa invaliditetom u društvena i sportska dešavanja. Nik je triatlonac koji se takmiči svuda u svetu zajedno sa svojim sinom Riom koga gura u posebnim kolicima dok trči, vozi u posebnoj korpi na biciklu i vuče u malom čamcu dok pliva. Porodica Votson dugo živi u Dubaiju i kao tim se pojavljuje na brojnim svetskim takmičenjima. Zajedno su učestvovali i na trci na Adi Ciganliji u Beogradu. Dečak Rio (8) ima redak hromozomski poremećaj koji se zove 1 K44, što znači da ima jake napade epilepsije, ne govori, ima probleme u učenju i druge poteškoće. Porodica Watson želi da se takmiči u sportskim događajima, ali uvek uključuje Ria, uprkos njegovim smetnjama. Devojčica Tia, Riova sestra vodi ga na takmičenja u sportskom fitnesu. Na nekim trkama majka ga gura u specijalnim kolicima koja koštaju oko 15.000 evra i kod nas ne mogu da se nabave, dok ga otac vodi na triatlonske trke.
Kao porodica učestvuju na tribinama na kojima je Nik Votson motivacioni govornik koji želi da pokaže načine na koje osobe sa invaliditetom mogu da učestvuju u sportskim dešavanjima i koliko je inkluzija u sportu važna za njihov napredak. On želi da promoviše sport i zdrav život i da širi svest o integraciji dece sa invaliditetom u društvena i sportska zbivanja. Rio je dobio nadimak Anđeo, a njegova sestra Mali vuk, tako da su oni tim Anđeo i Vuk. Bez truda i timskog rada i podrške porodice i kontakata sa zajednicom ne bi bilo vidljivih rezultata.
POTENCIJALI DETETA: MINJA I MARIJA
Kragujevačka Škola za decu sa oštećenim sluhom ovih dana slavi 70 godina postojanja i pod njenim krovom godinama radi i obdanište za decu sa invaliditetom. Rad u njemu organizovan je u tri grupe, najmlađa do tri godine, srednja do pet godina i najstarija, predškolska.Trenutno je u vrtiću devetoro dece, različitog uzrasta i različitih oblika invaliditeta.
Nastavnice, defektolozi Minja Stojkoviski i Marija Mikarić kažu da je program isti kao i u obdaništima za decu bez invaliditeta, samo što za ove mališane mora da bude dopunjena slušno govornim i motoričkim vežbama, medicinskim i defektološkim tretmanima, reedukacijom motorike, korektivnom gimnastikom. Prema njihovim rečima, kod ove dece stimuliše se govor i kompletan razvoj. Najmlađi Kragujevčani sa invaliditetom ovde se uče i životnim veštinama, kako bi se kasnije lakše prilagodili zahtevnijim oblicima učenja i snalaženju u različitim životnim situacijama. Deca sa smetnjama u razvoju najbrže nauče u obdaništu, brže i jednostavnije nego u porodici. Roditelji imaju dilemu kada je najbolje vreme da dete krene u vrtić, ali za decu sa smetnjama u razvoju, preporuka stručnjaka je da što ranije krenu sa obdaništem, da se što ranije otkriju njihovi potencijali i njihova snaga i da se radi na njihovom jačanju.
Senzorna soba
Vrtić je idealna sredina za stimulaciju govora, jer dete u takvoj, prirodnoj sredini ima priliku da uči, ima spontanu verbalnu komunikaciju, što je jako važno, jer se dete u tom najranijem uzrastu navikava, spoznaje sebe u odnosu na grupu, samostalno se suočava sa raznim izazovima i problemima. Dete se navikava na senzornu sobu, senzornu baštu, radnu obavezu i kasnije, kada ono dođe u školu već je pripremljeno i naučeno da sedi, da koristi olovku, u zavisnosti od tipa oštećenja. Senzorna soba je jako važna za povećanje pažnje, umirivanje deteta ako je hiperaktivno ili ima autizam, opušta se, koristi razne didaktičke materijale u svetloj i tamnoj sobi. Postoji i montesori kabinet koji ima matematički deo, deo za srpski jezik i književnost, prirodni deo i deo za praktični život.
