Od 1955. do 1963. godine u aluvijalnoj ravni Velike Morave kod sela Brzan urađene su 73 bušotine kao istražni radovi o rezervama podzemnih voda koje bi mogle da se dovedu u Kragujevac. Hidro i geološka istraživanja dala su pozitivne rezulatate, ali ništa konkretno nije rađeno dok katastrofalna sušna 1964. godina od akumulacije Grošnica nije napravila maltene nešto veću baru. To je bila poslednja opomena da grad mora da traži nova izvorišta vode, jer su iz nužde bile uvedene višečasovne restrikcije.
O ovim problemima najviše je pisao već pominjani dr Živadin Stepanović i podatke koje koristimo su iz njegove knjige „Hidrološke karakteristike Kragujevačke kotline“.
Pošto je te 1964. Kragujevac bio „najžedniji“ grad u bivšoj Jugoslaviji, u društvenom planu opštine za 1965. prioritet je dat izgradnji novog vodovoda, zbog čega su sve druge inveticije stavljene u drugi plan. Posle izveštaja više stručnih komisija, 8. februara 1965. Skupština opštine donela je odluku da se gradi Moravski vodovodni sistem. Brzo su urađeni potrebni projekti, a jedan od zahteva stručnjaka bio je da se reni bunari grade najmanje 50 metara od korita Morave, kako bi se izbeglo njihovo zagađivanje, pošto postoji „veza“ između rečne i podzemnih voda.
Pare od narodnog zajma
Izgradnja Moravskog sistema počela je 12. avgusta 1965. godine i za početak je trebalo uraditi tri reni bunara i cevovod od 28 kilometara do Kragujevca, uz crpnu stanicu u Žirovnici, postrojenje za prečišćavanje na Košutnjaku i rezervoar na Metinom brdu. Pošto je dosta radova rađeno ručno, uključeno je i osam omladinskih radnih brigada i pripadnici Jugoslovenske narodne armije.
Međutim, ubrzo je iskrsao golem problem, ponestalo je para jer su planirana sredstva potrošena, a radovi nisu bili ni polovično dovršeni. Opštinska vlast tada je „zaigrala na kartu“ solidarnosti građana i preduzeća, pa je početkom 1966. održan takozvani Opšti sabor opštine (to su predstavnici svih tadašnjih društveno-političkih organizacija, od Saveza komunista, do boraca i omladine) na kome je iskristalisan predlog o raspisivanju narodnog zajma.
Već 29. marta Skupština opštine donosi odluku, a od 16. maja počinje upisivanje zajma, sa rokom vraćanja od tri godine i kamatom od šest posto. Novac za nastavak Moravskog sistema pozajmilo je 35.334 građana i 143 preduzeća i ustanova. Znači, odziv je bio više nego dobar, a nema svrhe govoriti o kojoj količini novca je reč jer taj podatak danas ne bi značio ništa.
Sistem je delimično urađen i pušten u probni rad oktobra 1966. godine, ali voda nije mogla da se koristi jer je tek trebalo napraviti filterska postrojenja na Košutnjaku. To je potrajalo, pa su Kragujevčani moravsku vodu počeli da dobijaju tek 19. juna 1969. i time je okončana prva faza izgradnje ovog vodovoda.
Snabdevanje je tada donekle stabilizovano, ali su potrebe za vodom neprestano rasle. Prvo, zbog velikog mehaničkog priliva brzo je rastao broj stanovnika; po popisu 1961. u Kragujevcu je živelo oko 63.000 ljudi, a do 1971. taj broj je narastao na 93.000 i, drugo, brzi razvoj industrije, pre svega automobilske, znatno je povećao potrošnju. Da sve bude gore, došle su veoma sušne 1971. i 1972. godina i velike restrikcije, koje su trajale i po pola dana. Da bi se prištedela voda bilo je zabranjeno pranje ulica i automobila, zalivanje bašta, a ograničena je i potrošnja u industriji.
Samodoprinos za drugu fazu
Dogradnja Moravskog vodovodnog sistema ili njegova druga faza počela je 1. aprila 1971. godine, uz prvobitni plan da se izgradi još devet reni bunara uzvodno od postojećih. Radovi su krenuli 1. aprila 1971, ali malo „napamet“, jer u žurbi da se problem reši nisu dobro planirane finansije. „Vodovod“ je na to upozoravao, potom nisu na vreme izmirivane obaveze prema dobavljačima opreme i izvođačima radova i izgradnja je krajem 1971. morala da stane. Više novca pokušavano je da se namakne znatnim povećanjem cene vode za potrošače, ali od toga nije bilo velike vajde.
Radovi tapkaju u mestu, velike suše uzimaju svoj danak i – šta da se radi? Da se opet u pomoć pozovu Kragujevčani, jer je tada bilo neisplativo uzimati kredite pošto je kamatna stopa bila 12 posto.
Po drugi put sazvan je Sabor opštine Kragujevac koji nije predložio da se opet raspisuje narodni zajam, jer te pare s kamatom treba vraćati, već da se ide na referendumsko izjašnjavanje građana o zavođenju samodoprinosa za završetak Moravskog sistema. Taj predlog ozvaničila je Skupština opštine, 29. juna 1972. održan je referendum i ogromna većina Kragujevčana dala je glas za samodoprinos.
On je podrazumevao da u naredne tri godine (od 1. jula 1972. do 30. juna 1975.) svi zaposleni odvajaju dva posto od neto plata. Građani su opet bili solidarni, dogradnja Moravskog sistema je nastavljena i bilo je planirano da on proradi 1974, na sedamdesetu godišnjicu početka rada prvog planskog vodovoda u Kragujevcu – Trmbaskog iz 1904. Međutim, opet se odocnilo i sistem je kompletiran 1975. godine.
U drugoj fazi Moravskog sistema obavljeni su sledeći radovi:
• Izgrađeno i opremljeno jedanaest reni bunara;
• Izgrađena trafostanica sa razvodnom mrežom i dalekovodom za reni bunare i trafostanice u Žirovnici i Košutnjaku;
• Izgrađen drugi rezervoar na Metinom brdu kapatiteta pet hiljada kubnih metara;
• Izgrađena druga faza postrojenja za preradu vode na Košutnjaku
Sve je to urađeno, ali se za godinu-dve ispostavilo da je gradu, koji je i dalje brzo narastao, i demografski i industrijski, potrebno još vode. Posle brojnih stručnih rasprava i polemika, „presečeno“ je da novo vodoizvorište za snabdevanje Kragujevca bude akumulacija na reci Gruža. O tome u nastavku ovog serijala.
Piše: Miroslav Jovanović, kragujevacke.rs
Foto: kragujevacke.rs