Piše: Nedim Sejdinović, Vreme
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život.
Zaista nije problem upotrebiti pomalo izlizan pridev “veličanstven” za miting koji je održan na beogradskoj Slaviji u nedelju. Što zbog nepregledne brojnosti, što zbog poruka koje su sa njega odaslane, organizacije skupa, aktivnog učešća najrazličitijih društvenih grupa i slojeva i dostojanstvenog držanja svih okupljenih… Protest je praznični poklon građanima Srbije od građana Srbije: on, u kompletu sa buntom mladih, vraća nadu da je moguće izaći iz ćorsokaka u koje su država i društvo dobauljali pod vođstvom Aleksandra Vučića.
Krenimo otpozadi. Nema sumnje da je vlasti padalo na pamet da na miting, po ranijim obrascima, ubaci svoje huligane, tako da se unutar njega stvaraju tenzije koje bi kasnije bile upotrebljene u propagandne svrhe. Ali znali su da to neće proći, iz više razloga. Prvo, obrazac je organizatorima i svim ostalima odavno poznat, stvorena su antitela na provokatore, a ni najhrabriji među “krimosima” ne bi se osmelili da se inflitriraju u tako veliku masu odlučnih građana koji znaju za jadac.
Postoji tu još jedan problem. Vlast nije sigurna na koga u ovom trenutku može u potpunosti da računa. Oni čak i za tzv. čuvare stranke, one pitoreskne likove koji kao štite prostorije SNS po Beogradu i Novom Sadu, teško animiraju “obične” članove, već posao moraju da odrađuju funkcioneri i njihovi tajkuni i tajkunčići, da bi odradili novac koji su prihodovali raznim mutljavinama. Tako manje-više stvari stoje i sa onima koji su provocirali građane i napadali ih prilikom odavanja počasti novosadskim žrtvama. Oni koji su dobijali samo mrvice sa stola megapohlepnih nisu spremni odveć da rizikuju. Na kraju, oni su Vučića u najvećoj meri podržavali jer je to bila linija najmanjeg otpora.
S tim u vezi je još jedan problem naprednjaka: nismo čuli da vlast najavljuje, čak ni onako izokola, nekakav kontramiting, jer vrlo dobro zna da bi to bio potpuni fijasko, mnogo veći i od onomadnog tragikomičnog kontraokupljanja građana koji su privedeni iz svih delova Srbije u Beograd prošle godine, 26. maja.
POTENCIJAL ORGANSKIH PROTESTA
Za razliku od ranijih, ovaj protest su zajednički organizovali legitimni predstavnici različitih društvenih grupa i slojeva, od studentskih organizacija, opozicionih stranaka, predstavnika sindikata, ekoloških aktivističkih grupa, umetničkih asocijacija, do poljoprivrednika. “Organizovati” je možda nedovoljno dobra reč, jer su protesti u Srbiji postali svojevrsni perpetuum mobile, dovoljno ga je izgleda samo dobro najaviti i osmisliti, a potom se on rađa sam od sebe. Stvara to dodatni problem za vlast, jer je bunt postao potpuno spontan, proizvod kolektivne inteligencije, ne postoji nekakav trust mozgova koji stoji iza njega i na koje je moguće direktno uticati ili ih pratiti raznim “spajverima”. Protesti su postali takoreći organska stvar, i oni po prvi put pokazuju potencijal da se pretvore u nešto što bi se moglo nazvati generalni, kolektivni štrajk, a u koji bi se uključile sve profesije koje su očuvale samopoštovanje.
Poruke sa skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život.
Stvorena je impozantna kultura otpora, koja svedoči o snazi: jezik bunta je obnovljen i kreativan, nisu u pitanju samo fraze koje svi mi, hteli ili ne hteli to priznati, ponavljamo već deceniju i kusur. Koliko god frazetine počivaju na činjenicama, one istovremeno iskazuju bezidejnost i bespomoćnost. To sada nije slučaj, mladi su jezik obnovili, učinili snažnim i uzbudljivim, stvarajući kulturu otpora koja bi mogla, bar se tako čini, prevazići kulturu otpora Miloševićevom režimu.
SITUACIJA NA TERENU
Što se više pojavljuje u javnosti, Vučić dobrom delu te javnosti sve više izgleda kao seoski cirkuzant, a ne kao nekakav opasni omnipotentni lider. Naravno, njegovi nastupi nisu ni usmereni ka kritičkom delu javnosti, nego im je cilj da njegovom biračkom telu pokažu da je on i dalje ličnost koja je neprikosnovena i beskrajno snažna, kao neki kapetan čiji brod tone a on putnicima preko svih mogućih razglasa, do daske pojačanih, tvrdi – ma sve je u redu, pokrpićemo ove rupice i idemo dalje. To što su propagandni trikovi u dobroj meri palili u poslednjih 12 i kusur godina ne znači da će večno biti mladi i efikasni. I propaganda ostari, otvrdne, izgubi moć, pogotovo ako se ne menja i ako je zasnovana isključivo na lažima i podmetanjima. A oni je ne mogu menjati ni da hoće, nemaju za to kapacitete.
Pomirljivi tonovi Vučićevi nemaju, naravno, nikakvu autentičnost, deo su istog korpusa propagandnog besmisla. Recimo, to što je “priznao” da je skup na Slaviji bio velik bilo je samo šlagvort za ponavljanje netačne informacije koju je saopštio MUP, da se na mitingu okupilo između 28000 i 29000 ljudi, a ne najmanje sto hiljada. To je u skladu sa drugim “preciznim” brojevima koje svakodnevno lupeta, a koji ne smeju biti zaokruženi, jer tako gube na snazi. Desilo se svojevrsno čudo, građane Srbije su političkoj i medijskoj pismenosti naučili oni koji su najveći neprijatelji pismenosti kao takve. “Informer” i ostala malj-glasila po tom su pitanju realno učinila više nego svi mi iz nezavisnih medija zajedno, plus nevladine organizacije. Režimski mediji su glavna literatura za građane koji su tokom svih ovih godina doktorirali na temu dezinformacija, manipulacija, primitivne propagande i ostrašćenosti.
Ako su recentni studentski protesti krešendo bunta u periodu posle novosadske tragedije, odnosno pada nadstrešnice i jezive smrti 15 ljudi, onda je skup na Slaviji bio njegova kulminacija, verovatno i kulminacija dosadašnjih antivučićevskih akcija u Srbiji otkako nas je osedlala Srpska napredna stranka. Oni predstavljaju i znak solidarnosti mnogobrojnih građana sa studentima, svih onih koji snažno podržavaju mlade ljude, preko noći odrasle, šaljući im non-stop podršku, znake ljubavi, oduševljenja i respekta, i to iz mnogo razloga. Malo to, iskreno govoreći, prelazi i u svojevrsnu histeriju, a nerealno je očekivanje da mladi ljudi sami reše dramatično velike probleme u društvu i politici.
Nije svakako nemoguće da u skoroj budućnosti protesti budu i brojniji od ovog slavijskog, da vreme ne poništi ogromnu energiju bunta. Naprednjaci opet igraju na kartu kupovine vremena, ali čak i ako zimske čarolije umanje energiju, ona neće nestati. Pojaviće se ponovo, još jača, vrlo brzo.
No ipak, nije loše s vremena na vreme malo i stati na loptu, kako je to znao učiniti Mehmed Meša Baždarević, i sagledati situaciju na terenu, realno. Eskalacija oduševljenja je razumljiva, ali valja imati u vidu i sledeće: u ovom formatu, mirni i građanski i – kako rekosmo – dostojanstveni mitinzi, kao i studentski protesti, teško da mogu sami po sebi da poluče spektakularne rezultate, da režim padne kao zrela jabuka. Neće Vučićeva vlast da ustukne ni ako demonstracije budu milionske, ni ako svi fakulteti, i sve škole, i svi vrtići budu blokirani, sve dok se prethodno ne dese i neki paralelni procesi.
Neki su fakat počeli da se dešavaju, o čemu smo već koju reč napisali. Masovnost bunta ozbiljno ugrožava strah i percepciju svemoći, što su bitni faktori za opstanak autoritarnih režima. Veliki broj građana koji su pobedili strah ohrabruje i druge da daju svoj doprinos. Otpor može postati i trend, a to je vezano za kulturu otpora o kojoj smo govorili.
BEZ STRANAKA SE NE IDE U POLITIČKE POSLOVE
No, da bi vlast završila karijeru i okačila kopačke o klin, protesti moraju da budu tako snažni da deo poluga moći – kao što su vojska, policija, bezbednosne službe ili deo političke vlasti – otkaže poslušnost vladaru. Koliko je to realno, procenite sami. Nema sumnje da će režim biti spreman da u ovu podršku upuca mnogo novaca, a ima ih po raznim budžacima. Masovni protesti i generalni štrajk mogu da dovedu do ekonomske paralize koja opet omogućava promenu vlasti, između ostalog i zbog toga jer je kapital plašljiv: ako bude ugrožen, on će se lako odreći i onoga koji mu je omogućio da se nagomila. Takođe je bitan i međunarodni pritisak. Vučiću je to jasno i zbog toga je spreman za međunarodnu podršku prodati i sina Danila, ukoliko neko to od njega bude tražio.
Ukoliko pritisak bude nastavljen, a izgleda da hoće, sigurno je da će Vučić videti izlaz u vanrednim izborima, o čemu je već bilo reči. Srpska napredna stranka je mašinerija koja dobija izbore, uz naravno sve neregularnosti koje su poznate otkako je sveta i veka, uključujući i medijski mrak u kojem živi najmanje trećina stanovništva. Pitanje je da li je ta mašinerija u međuvremenu okrnjena. No čak i ako jeste, i to ozbiljno, na izbore bi bilo glupo pristati bez ozbiljnih pregovora i jakih garancija da će oni biti koliko-toliko pošteni i kontrolisani. Tu bi prelazna vlada, čini se, bila jedino moguće rešenje. Naprednjaci na prelaznu vladu i iole regularne izborne uslove neće pristati. Znaju da će ih izgubiti. A onda sledi suočavanje sa istinom.
Prelazna vlada bi bila ozbiljan znak Vučićeve slabosti, koja bi dodatno okrnjila njegovu vlast i piramidu moći, ali bi bila i koska za opozicionu ili kritičku ili nazovite-je-kako-hoćete javnost. Nije nemoguće zamisliti bezbroj problema u dogovorima ko bi, s ove druge strane, ušao u vladu. Time bi možda bilo aktivirano i jedno od najjačih Vučićevih oružja, brižno uljeno svih ovih godina – nepoverenje građana u političke stranke kao takve. A bez stranaka se ne ide u političke poslove.