Do danas je naša koleginica, novinarka Gordana Jocić „izveštavala“ iz bolničke sobe C3 Kliničkog centra Kragujevac. Goca je sada kod kuće, ali i njeni pratioci na fejsbuku, kao i čitaoci Glasa Šumadije, traže da nastavi da piše.
Evo njenog najnovijeg teksta:
Bivši iguman Sopoćana poručio mi je dok sam bila u bolnici: „Moli se Bogu koliko možeš. Ne plaši se, jer strah najviše napada imunitet. Uz vedre misli i Božju pomoć sve će da se prevaziđe.“
O. Sergije je znala sam potpuno u pravu. Interesanto mi je bilo da posmatram kako ljudi različito reaguju ne samo fizički, nego i psihički na bolest. Kad god bih pozvala moju majku kući ( a inače sam dva puta tražila da me na moj zahtev puste kući da bih brinula o njoj, samoj i bolesnoj ), od nje bih dobijala samo izveštaje kako je boli ovo, boli ono, dešava joj se ovo loše ili ono. Ništa pozitivno, samo muka.
Moja „šašava“ sestra bila je još gora. Kada sam pre 10 godina ležala neki soj H1N1 jednoga dana pozvala me je u bolnicu da mi kaže: „Ako si mislila da imaš rak pluća, nemaš.“ Ja do tada nisam ni pomišljala na rak pluća, ali su me te njene reči naterale da počnem da kopam po internetu i upoređujem simptome. Ovog puta sam njen „napad“ dočekala sa više iskustva. Najpre, odmah sam isključila bilo kakvu ideju da istražujem po internetu bilo šta o bolesti. Jesam dva puta na blic pogledala o gasnoj analizi, i shvatila da mi to neće pomoći i brzo odustala. Ali moja sestra nije odustala, pa mi je poslala moj snimak pluća, na kojem se jedno plućno krilo jedva vidi. Sutradan sam je nazvala i rekla joj da je potpuno luda i da ne treba da gleda ni moj ni svoj snimak, niti bilo šta o bolesti, ako misli da se oporavi i da se ja oporavim. Nek za trenutak ućutka u sebi onog brižnog, sveznajućeg lekara i ostane samo samonegujući.
Isto tako, jedan medicinski tehničar koji mi je vadio gasne analize počeo je da mi objašnjava kako je tu vrlo opasno (osim što se krv vadi iz arterije), tu su tetive, nervni završeci… Rekla sam mu, molim te nemoj ništa da mi pričaš, inače će samo da mi bude gore.
Moj stav je od početka bio drugačiji: reci da si dobro i kad nisi. Ako baš ne možeš,reci biće bolje. I bilo je.
Što se tiče molitve, nisam se mnogo molila, ali se jesam Bogu zahvaljivala. Za sve. Za taj dan, za medicinsku negu i terapiju, za tok bolesti, za samu bolest, za ozdravljenje drugih, za vašu ljubav i podršku… sad i za dolazak kući. Kao i uvek Presvetu Bogorodicu sam zamolila da sve moje ukućane, majku, sestru, pa i mene, stavi pod svoj Pokrov i zaštiti. I to je bilo to.
Ostalo je vera. Preostalo je i ono o čemu sam već pisala: trpljenje, strpljenje i projekcija na budućnost. O ovom poslednjem pisaću vam sledeći put, jer mislim da je veoma važno.
(Pesmu obavezno preslušajte ako niste do sada.)