Imam potrebu zbog mojih pozorišnih prijatelja, od kojih su neki prisutni i na Fejsbuku, da pohvalim sinoćnju predstavu „Negri“ po tekstu Joakima Vujića a u režiji Anđelke Nikolić. Stvarno sam s mučenjem otišla sinoć u pozorište, više da ispratim Dan Teatra i da ispoštujem to što su mi poklonjene ulaznice, nego što sam stvarno želela da gledam praizvedbu Joakima Vujića, dakle, komad koji (nije to informacija bez značaja) u njegovo vreme nije nikada igran.
Nemam ništa protiv osnivača srpskog teatra, naprotiv, ali njegovi komadi, ne mogu čak da kažem ni drame, su prosto prevaziđeni. Isto bih mogla da kažem i za dramu „Negri“. I sada sam sasvim sigurna da to neće biti predstava koja će imati mnogo izvođenja, niti će se za nju tražiti karta više. Pa, ipak, moram da pohvalim da je viđeno mnogo bolje od onoga što se očekivalo, pre svega zahvaljujući odličnoj režiji Anđele Nikolić, ali i idejnim rešenjima scenografije i kostima Ane Kolbjanove i Jelene Janjatović (sve čestitke za rešenje crnci-belci), kao i zbog par izuzetnih scena koje su nam komediografski priredili Zdravko Maletić i Nikola Milojević, kao zanimljivi bluzeri i uvek ekspresivan Ivan Vidosavljević. Imam utisak da iza toga negde stoji i Trnda, Dragoslav Tanasković, jer to je baš njegov duh.
Oni su režijom, scenama gde citati iskaču sa svih nepredviđenih strana, simpatičnim rešenjem šećerne trske i sa nekoliko duhovitosti učinili ovaj tekst rečitijim nego što jeste. Ipak, najveći kvalitet ove predstave, što je odlično primetila moja prijateljica sociološkinja Lela Vujošević sa kojom sam išla u pozorište, je što je zaista prigodna Sretenjska. Ona je na odličan način poentirala i pokazala da je Srbija 1835. odnosno još 1821. godine kada je Joakim Vujić pisao ovaj naivni komad (sasvim odgovarajući za prvu polovinu 19. veka), podržavala napredne ideje od kojih je jedna bila protiv robovlasništva, čime je inače Evropa, baš radi šećera, izgradila svoj potonji kapitalizam. Baš su lepo Joakimovi stavovi povezani sa progresivnim idejama koje je imao Dimitrije Davidović „krojač“ Sretenjskog ustava. Izvrsna je i crtica (to je opet primetila moja drugarica feministkinja) sa ženom koja se na kraju ipak mora udati protiv svoje volje, za žene tog vremena još nije bilo slobode, a pitanje je ima li je i sada. Dakle, eto, dragi prijatelji iz Pozorišta, niste imali lak zadatak, ali ste uspeli mnogo više nego što se moglo očekivati.