Gordana Jocić: Postoje beskrajne mogućnosti u naizgled nemogućem

„Bolesti potiču iz kraljevstva prirode, a ozdravljenje dolazi iz kraljevstva duha“ (Paracelsus)

Danas sam ponovo prelistavala svoj primerak knjige „Nečujni vapaj za smislom“ Viktora Frankla iz želje da Vam što više približim ono što sam mislila kada sam pisala o tome da ozdravljenju doprinosi usmerenost na željene događaje u budućnosti. Gledam tu knjigu, gotovo u celini podvučenu crvenom, zelenom i običnom olovkom, gledam godinu izdanja (1987.) kada sam je otprlike i kupila i pročitala, i pokušavam da oslušnem sebe nekadašnju. Malo se toga u mojim razmišljanjima na ove teme promenilo, samo sada sve to još bolje razumem.

Paracelzusov citat sa početka samo je jedan od onih koje sam podvukla crvenom bojom, a ima ih toliko važnih i značajnih. Recimo ovaj, samog Viktora Frankla:„Za razliku od drugih životinja čoveku nije dano da pomoću poriva i nagona zna šta mu je činiti, a za razliku od čoveka iz prijašnjih vremena tradicije i tradicionalnih vrednosti više mu ne govore šta bi trebao činiti. Tako da on sada, budući da nema pred sobom takvo što da ga vodi, ponekad niti ne zna šta želi učiniti. Posledica? On čini što i drugi ljudi čine – što je komformizam – ili čini što drugi ljudi žele da čini – što je totalitarizam.“

Poznato vam? Za Frankla „opstanak zavisi o dvema stvarima – radi čega i radi koga.“ U onoj drugoj knjizi „Zašto ste niste ubili“ zapisaće: „Jer pouka koju sam ja dobio u koncentracionim logorima, i u koju su, u međuvremenu potvrdila psihijatrijska istraživanja na ratnim zarobljenicima je sledeća: šansu da prežive imali su uglavnom oni koji su psihološki usmereni na budućnost, na neki zadatak koji treba da ispune u budućnosti, na smisao čije ostvarenje ih je u neku ruku očekivalo, ili na neku osobu koja ih je čekala s ljubavlju“…

Ali, ostavimo se Frankla, i da vidio kako to funkcioniše u mom životu i nezavisno od Covida i mog razboljevanja u nadi da ćete Vi koji se „divite mojoj energiji“, mojoj „muškoj snazi“ (zašto bi pobogu bila muška?), mom „čudu“, razumeli da to može da funkcioniše i kod vas. Ima već neko vreme kako o sebi razmišljam kao o osobi koja zaslužuje sve najbolje i to bez obzira na celo moje životno iskustvo, na sve moje stranputice, bez obzira na godine i fizičko zdravlje i finansijska ograničenja, i zavisnost od nekih ljudi i od nekih emocija… I što sam rođena u Srbiji i tu živim proleća… To ne znači da ne uvažavam onu činjenicu Dostojevskog da smo „svi za sve krivi“. Krivi smo za ekološku situaciju u svom dvorištu i celom svetu, za nasilnički govor na društvenim mrežama, za manjak empatije i lepih reči, za višak osuđivanja, za zbrku u glavama onih manje razboritih, za agresivnost, za rđave upravljanje društvenim problemima, za namnožene lopove kojima kad nam zatreba damo i mito, za neveru onima koje smo jednom voleli i obećali se…

Ali i pored toga nekako mislim da svako od nas, pa i ja, zaslužuje i obilje, i sreću i zdrav smeh, i zdravlje i posao koji voli, i partnera kakvog voli, i porodicu i prijatelje koje voli i koji njega vole i hobije i putovanja i godišnje odmore i sve ono što je jednom rečju za nas, a valjda i za svakog normalnog čoveka – „blagostanje“. Verujem da nas je Bog baš za takav život stvorio, samo ga mi takvim ne živimo, mi ga stalno kvarimo, i pri tome mislimo da nam se sve dešava zbog drugih, a ne zbog nas. Uzmimo zatvorenost zbog Covida kao primer. Moj prijatelj Leka prešao je automobilom ne znam koliko država i došao iz Švedse u Srbiju letos, iako je izgledalo da su sve granice zatvorene, i mnogi nisu došli mesecima i videli svoje najbliže. Moji drugari Slobodan Racić i Dušan Đurić Ćure bili su na moru, ovaj drugi skoro dva-tri meseca. Bobanu je posao išao nizbrdo, a ipak se domogao letovanja jer je to jako želeo. Moja pozanica Jelica otišla je u Sloveniju da vidi trudnu kćer. Slavica i njen muž takođe… Čini mi se i do Trsta. Moja prijateljica iz Trsta došla je i odražala koncert uživo sa publikom! Sve je to zavisilo od njih, njihovih ličnih vrednosti i odluke da se za to bore i izbore…

Psihijatar Skot Pek o tome bi rekao: „Hoćeš li da plačeš nad problemima ili da ih rešavaš?“ To je to što me je naučilo da u mislima pokušam što preciznije da osmislim kakav to život za sebe i svoje bližnje želim sada i u budućnosti i da onda pokušavam da to i živim sada, ili bar da radim na mogućem ostvarenju te budućnosti, čak i kada se čini da je u pitanju obična maštarija. Na sreću, verujem u „kakve su ti misli takav ti je život“ verujem u „Tražite i naći ćete“, u „Kucajte i otvoriće vam se“… verujem: „Kad bi ste imali vere ko zrno goruščino, planine bi pomerali“. I to je ono što me stalno gura napred, što mi ne dozvoljava da se zaglavim u nekom depresivnom osećanju što me leči kad padnem ili obolim. Jer melanohnija, depresija, očajanje, samoosuđivanje, krivica, strah, gnev, destrukcija, samodestrukcja, bolest, mazohizam… nisu ono što želim da nosim sa sobom u svoju budućnost.

Zato vam kažem ono u šta čvrsto verujem: Postoje beskrajne mogućnosti u naizgled nemogućem. Postoji u nama moć za promene bez obzira na godine, fizičko zdravlje, finansijsku sitauciju, usamljenost,, Covid 19… Kako putuješ sama u Moskvu, Oslo, London, pitaju me, kako vozom, autobusom tolike hiljade kilometra… A što da ne? Šta me ograničava? Sad je pravo vreme i uvek je pravo vreme da za sebe i druge učinite nešto samonegujuće, osećajno ili kreativno. Sad ili nikad, sami birate zbog čega ćete se kajati.