U Kragujevcu je u subotu koja je iza nas na ulice izašlo 1.400 građana u protestu „Srbija protiv nasilja“, što je za 300 do 500 ljudi manje nego prethodne subote. U isto vreme u Beogradu se broj demonstranata smanjio za čak 24.000. Svi se pitaju i nagađaju šta je razlog padu ovih brojki, kada se zasigurno zna da je broj građana nezadovoljnih režimom i nasiljem u društvu mnogostruko veći u odnosu na broj onih koji izlaze na ulice da to javno kažu.
Jedan od više mogućih razloga mogao bi da bude da građani ne razumeju smisao nenasilnih protesta, odnosno da protest guši sam njegov naziv „Srbija protiv nasilja“. Živimo u društvu u kome se već dugo obesmišljavaju institucije i institucionalne procedure, među kojima i ona o izborima, te većina stanovništva i dalje misli da je vlast smenjiva jedino „revolucijom”.
Rečima Momčila Đorgovića u knjizi koja ima nadnaslov „Politika u zemlji ‘zbežalih“’: „Ustanak stoji na početku 19 veka, a svaka naredna promena vlasti, i sami izbori, doživljavaju se kao ustanak. Legitimno je vlast menjati ustankom, revolucijom, kad god to ‘sirotinji raji’ ili njenim predstavnicima padne na pamet…Štaviše, vrlo je popularno i demokratski dizati k’uku i motiku’ i da ’mi’ dođemo na vlast umesto ’njih’…“
Naravno, svi znamo – izbori kakve predlaže Aleksandar Vučić pod njegovim uslovima definitivno i nisu izbori nego šarena laža podmetnuta da zapuši usta rasplakanog i uzbunjenog naroda, šokiranog zločinom u školi „Ribnikar“. Ovaj zločin koji je posvedočio da se nasilna spirala od predsednika i klike, pa preko medija, spustila do običnih porodica, paradigma je moralnog pada društva, ali definitivno nije jedino svedočanstvo dubine crne rupe u koju smo kao društvo pali.
Ali, ne može se protest „Srbija protiv nasilja“ razrešiti nasilnim rešenjima. Čak i ovako postoji nesigurnost da će promene, do kojih će jednoga dana sigurno doći ovako ili onako, uz pretpostavku da nova politička elita izraste iz ovih i sličnih protesta, promeniti nasilni diskurs u društvu, a razlog je isuviše očigledan, on je prodro duboko u običan svet i postao deo njegove (ne)kulture, te nam predstoji dugačak i neizvestan proces dekontaminacije. Zapravo, većina još ne razume da nenasilni protesti mogu da dovedu do manje ili veće promene, ali uslov za to je masovniji izlazak nego ovaj trenutno, odnosno izlazak na ulice u svim gradovima ravan onom iz sredine maja u Beogradu, kada je bilo najviše ljudi.
U okviru politikologije kao nauke, odavno je poznat princip po kojem je za nenasilne promene potrebno da na ulice izađe 3,5 odsto građana. U svakom gradu. To, konkrento za Kragujevac znači da na ulice treba da izađe 6.000 ljudi. Ima li 6.000 nezadovoljnih ljudi u Kragujevcu? Svakako ima, ali su lenji za ono što se zove građanska odgovornost.
Uzmimo za primer samo broj škola u Kragujevcu. Kragujevac ima 16 osnovnih i 10 srednjih škola na gradskoj teritoriji, plus četiri specijalizovane. Neka u proseku svaka ta škola ima 60 nastavnika i profesora, da ne računamo vannastavno osoblje, pa to je već preko 1.500 ljudi. Neka je pola nezadovoljnih i da svako od njih izvede po jednog supružnika ili dete, ili rođaka, ili prijatelja… opet imamo samo njih 1.500. A gde su univerzitetski profesori, gde su nezadovoljni vaspitači? I gde smo svi mi ostali? Brojka od 6.000 ljudi u Kragujevcu, dakle, nije nerealna, pokazalo je to onih 60.000 ljudi u Beogradu. To bi onda bio pritisak na koga režim ne bi mogao da ne odreaguje.
Parola koja stvara problem jeste svakako ona koja glasi „Sve mora da stane“. Ona je, bar jednim delom, inspirisana protestima iz 2000. godine, kada je Srbija zaista stala u generalnom štrajku i izdejstvovala smenu Slobodana Miloševića. Ali razlike između tog i sadašnjeg perioda su ogromne. Na primeru kragujevačkih protesta te razlike se očitavaju i kroz broj onih koji su ’96. izlazili na ulice svakodnevno i ovih sadašnjih.
Ne treba zaboraviti da smo tada imali jače opozicione stranke: Demokratsku, DSS… One su imale jaku infrastrukturu koju su povlačili u proteste, što sadašnja opozicija nema, a opalo je i poverenje građana u moć promene koja dolazi kroz opoziciju, koje je nesrećno pušteno niz vodu posle 5. oktobra.
Sredinom 90-ih aktivan je bio i Univerzitet, na kome je vlast više puta smenjivala rektore, pa čak i dovodila svoje ljude iz Beograda, što je izazvalo ogroman revolt i izlazak na ulice, i bunt kod profesora i kod studenata. U gradu je postojao i jak opozicioni medij, čak jači od stranaka – „Nezavisna Svetlost“, koja je vukla ondašnje demonstracije.
Koliko god paradoksalno zvučalo, upravo to svedoči o veličini sadašnjeg protesta „Srbija protiv nasilja“. Jer ove građane koji subotom blokiraju raskrsnice nisu motivisale ni stranke, ni zapaljivi mediji, već samo njihovo nezadovoljstvo pravcem kojim se srpsko društvo sa ovim sadašnjim režimom kreće. I stoga, zaista „sve ne mora da stane“. Za početak je dovoljno da stane nasilnički diskurs režima, promovisan preko medija kao što su „Pink“, „Informer“, „Hepi“, „Alo“… Sledstveno tome, nije neophodno tražiti oduzimanje frekvencija nekim televizijama ili gašenje nekih medija, već samo da nasilni i bezmoralni diskurs na njemu stane, kako nasilni i bezmoralni diskurs predsednika i njegovih nazovi analitičara, tako i samih medija. Ovo drugo kontroliše REM, zato je i njegova promena bitna, a ono prvo, pa zna se – jedan, jedini Aleksandar Vučić.
Treba preispitati zahteve da se smene Gašić i Vulin koji jesu logični u zemljama koje su institucionalno i pravno dobro postavljene, samo što Srbija to nije. A onda možemo u novi krug dijaloga oko pretpostavki zdravih izbora.
Ono što takođe treba da razumemo je da su na ulici mahom obrazovani, kulturni ljudi. Oni ne žele promenu koja će na čelo države dovesti „nas“ umesto „njih“, a da ponašanje bude slično (mada je teško biti isti ili gori od postojećeg). Oni žele da se društvo istinski i iskreno kultiviše vrednostima koje su univerzalne. I to kako političkim, tako i onim ljudskim.
Zato na ulicama nema predstavnika desničarkih partija, jer to i nije njihov politički program. Oni nisu za demilitarizaciju, baš kao što nisu ni za deeskalaciju postojećih sukoba. Veliki broj sirotinje raje, nažalost, saoseća sa njima i to je činjenica koja se ne sme potcenjivati.