Posle 32 godine na maturi ih nazivaju „bombaši”, a iza šale i crnog humora stoji tragičan događaj iz 1991. godine. Srednje i starije generacije Kragujevčana sećaju se eksplozije bombe na času istorije u nekadašnjoj Mašinsko-tehničkoj školi „Zastava”, tada je poginuo profesor, a tri učenice su teže povređene, dok su ostali đaci pretpeli lakše povrede. Kristina Krstić Kemanitzis priča nam svoju stranu priče i šta je ona tog 19. decembra preživela.
Povod za razgovor nije bilo puko prisećanje ovog događaja za koji, uistinu, neki mladi nikada nisu čuli, nego tradicionalno okupljanje odeljenja 4/1 koje se dogodilo prošlog petka. Nekadašnji đaci Mašinsko-tehničke škole „Zastava” svake godine uoči Svetog Nikole se okupe i proslave život i prijateljstvo, a sete se i svog profesora Dušana Jovanovića, navodi naša sagovornica Kristina. Sećanje na tragičan događaj započinje pričom o času istorije za koji su mislili da će biti „jedan običan čas”.
Sedela je sa drugaricom Biljom u prvoj klupi ispred profesorove katedre kada se nesreća dogodila. Drugarice Bilja i Jasmina su od posledica eksplozije izgubile vid. Sagovornica objašnjava da je jedan od profesora matematike bio na ratištu i da je po dolasku doneo paket bombi koje su korišćene u ratu u Hrvatskoj. Među njima je bila i kumulativna protivtenkovska tromblonska mina, koja kada se ispali proizvodu veliku toplotu, ona je eksplodirala na času istorije među đacima drugog razreda srednje škole.
- Svi su bili okupljeni oko profesora, posebno dečaci kojima je bilo zanimljivo da to vide, a ja sam profesoru iz šale rekla „ovo će da eksplodira”. Okrenula sam se i sa drugaricom nešto razgovorala i u tom trenutku drug je odvrnuo osigurač, profesor je pokušao da ga zatvori, ali nije uspeo. Jednom je lupio o sto kako bi se bolje zatvorilo, drugi put kada je lupio, ona je eksplodirala. Mene je spasilo to što sam bila okrenuta i nisam gledala, ali mi je zato stradao najveći deo ramena, stradao mi je prst, ostalo je puno ožiljaka, objašnjava Kristina.
Ona napominje da im je profesor Jovanović bio jedan od omiljenih profesora, pored njihove razredne Mile Stefanović, kojoj duguje veliku zahvalnost na podršci i razumevanju.
- Profesoru istorije je bila želja da svoj život okonča u svom kabinetu, u učionici gde se to zaista i desilo na kraju. Voleo je istoriju, predavao je našim roditeljima, ceo grad ga je poznavao. Bista Radomira Putnika na Trgu bila je njegova ideja, on se zalagao za to, bila mu je želja da se spomenik Radomira Putnika nađe u Kragujevcu.
Završavajući misli o profesoru, Kristina nastavlja da se priseća 19. decembra 1991. godine, kaže da je srećna što je uspela da izađe iz učionice ne videći profesora i dve drugarice koje su bile u nesveti. Objašnjava da je svako od njih u odeljenju na svoj način preživeo i preživljava taj dan. Seća se da je u operacionoj sali čula osuđujuće reči koje su bile upućene profesoru, a da je ona i u tom stanju uspela da kaže „kako on nije kriv, i da je pokušao da ih spase”.
U šok sobi je imala prvo susret sa svojom razrednom čije su reči bile pune ohrabrenja, da bi kasnije videla i svoju drugaricu Jasminu u jako teškom stanju.
- Za jedno dete koje ima 16 godina i koje tako nešto vidi ispred sebe, to je trauma koja ostaje za ceo život. Kako je zemlja bila u ratu, nas su smatrali civilnim žrtvama rata, a mi smo bili deca, navodi sagovornica.
Nakon urađene operacije Kristina je misla da će uslediti oporavak i vraćanje u svakodnevicu, međutim boravk u bolnici se produžio, jer je nastupila gangrena.
- Doktor Pavlović me je hitno odveo u operacionu salu i oni su meni bez ikakve anestezije, jer u to vreme nije mogla da se nađe,čistili sav gnoj i rane, tri puta sam padala u nesvest, kaže Kristina.
U drugoj polovini februara izlazi iz bolnice i vraća se u školu. Tada doživljava nepravdu zbog koje je i danas, kako kaže, besna. Ono što ju je povredilo bio je pristup pojedinih profesora, a kako navodi, pogotovu profesora koji su predavali mašinske elemente i kontrolu proizvodnje. Ističe da baš ti profesori nisu pokazali ni trunku ljudskosti i empatije, kao ni pedagoški pristup, te su se ponašali kao da se ništa nije dogodilo. Po završenom fakultetu Krstina se i sama našla sa druge strane katedre predajući engleski jezik i književnost u jednom novosadskoj školi, te je uvek imala na umu svoje iskustvo i nije želela da njeni đaci nešto slično dožive.
Ipak, napominje da se i pored negativnih stvari sa kojima se tada susretala, uvek sa zahvalnošću seća razredne Mile Stefanović, profesorke Gordane Tutoš, profesora Radomira Stanojevića, kao i medicinskog osoblja koje joj je mnogo pomoglo u danima koje je provela u bolnici.
Smatra da je za tragičan događaj škola kriva, jer je dozvolila unošenje bombi bez prethodnih provera, a kao veliki propust škole i društva navodi odlazak dece na suđenje.
- Šesnaestogodišnju decu posle tragedije vi vodite u Sud, ispitivali su me kako je bomba izgledala, šta je na njoj pisalo, da li je pisalo ćirilicom ili latinicom „ispaljeno”, kako je šuštalo. To je bila nesrećna okolnost, profesor nije kriv, ali mi nije jasno kako niko nije reagovao kada je to doneto u školu s ratišta, ističe sagovornica.
Jedna vrsta nezadovoljstva koju Kristina nosi sve vreme povećava se sa nesrećnim događajem u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar”, objašnjava da je tada videla koliko su oni u to vreme bili zapostavljeni i kako im nije pružena adekvatna stučna psihološka i pedagoška pomoć.
- Mi to ništa nismo imali, bili smo prepušteni sebi. Ono što bih pomenula je da je par meseci nakon tragedije atmosfera u odeljenju bila strašna, svi smo se svađali, ljutili jedni na druge, to je bio neki bes koji nismo imali gde da ispoljimo.
Kako su godine prolazile, oni su sazrevali i njihovi odnosi su se popravljali, sada su kao jedna porodica: „Toliko smo vezani, iako živimo u različitim gradovima, pa i zemljama, svake godine se okupimo. Atmosfera bude toliko pozitivna, kao da smo juče izašli iz školske klupe, toliko mi je drago da te ljude imam pored sebe”, završava sagovornica.