Da li će godina iza nas biti upamćena po tome što je tokom nje prvi put ozbiljno poljuljana autoritarna i visokokorumpirana vlast Aleksandra Vučića, označavajući bespovratni početak njenog kraja, ili će recentni događaji ubrzo postati „lanjski sneg“, kao što su to sada svi prethodni protesti protiv režima, uključujući i one izuzetno masovne prošlogodišnje, posle tragedije u beogradskoj školi „Vladislav Ribnikar“? Pitanje je to koje muči maltene sve opoziciono ili kritički nastrojene građane, pristupa mu se emotivno, veoma lično. Opšte je mesto koje čujemo na svakom koraku: Samo da i ovi protesti ne utihnu i samo da ponovo ne zavlada depresija, ne znam kako ću to izdržati, ne znam da li ću imati snage da se i dalje borim!
Naravno, emocionalna dimenzija politike je uvek tu, pogotovo u turbulentnim vremenima kakva su naša. Pogledajte zemlje najrazvijene demokratije i duge tradicije višestranačkih izbora. I tamo, mnogo više nego ranijih decenija, građani političke događaje prate, i učestvuju u njima, osluškujući damar u trbuhu. Manje uvažavajući racionalne argumente. Nije nešto naročito učinkovito podsećati da iracionalnost u politici upravo odgovara političarima sa zlim namerama, onima koji žive i pohlepno prihoduju od uzburkanih emocija, mržnje i frustracija.
Da su građani u Srbiji politici pristupali promišljeno, razumevajući političke procese i njihove posledice, nešto kao Vučić ili Milošević nikada nam se ne bi desilo. I to se ne odnosi samo na one koji su njihovi simpatizeri i glasači (teško da među njima ima onih kojima oba ova lika istovremeno nisu istorijski pozitivci) i kojima je višedecenijska propagandna primitivistička mašina izvršila seriju hirurških intervencija na nervnom sistemu. Iracionalnost je prisutna i sa druge strane, navedimo primer: u ne tako davnoj prošlosti dovela je do idiotskog pokreta „belih listića“, koji je – skrivajući se iza najviših moralnih principa – ustoličio „nelečene radikale“ koji su od države, sasvim očekivano, napravili konfete. Ne samo oportunizam nego je i iracionalnost krasila mnoge građanski orijentisane koji su donedavno podržavali ili se bar nisu preterano bunili protiv Vučićeve vlasti uz onu takođe idiotsku tezu da su svi političari i sve stranke – isti/e! Nedovoljno shvatajući čak ni da njihove emocije nisu (bile) potpuno izvorne nego više ili manje dirigovane.
Ipak, ako imamo u vidu da je naprednjačka vlast, kao i ona Miloševićeva, sa jasnom namerom ušla u svaku kuću, koliko god vrata bila snažno zamandaljena, emocije su razumljive, stvar je postala lična. Sa jedne strane, mržnja kod onih kojima se svakodnevno umesto večere servira to da svaka kritička misao predstavlja opasnost po državu i omnipotentnog predsednika, i koji su odavno drnčom obnovili đedovu kuburu za domaće izdajnike pošto drugi nisu na dometu. Nadati se da je tih sve manje, da je propaganda ipak jednog trenutka preterala, pa kod njih proizvela bar apatiju, te da su kuburu odložili na tavan. Emocija bespomoćnosti kod drugih. Sa treće strane, razumljive su i emocije kod aktivnih protivnika režima, i onih koje je vlast direktno oštetila (a takvih nije malo), ali i onih koji su bar za sada prošli bez većih oštećenja a koji više ne mogu mirno da gledaju nebesku nepravdu, laži, bezobručnu vladavinu kleptomana, nasilnika i primitivaca. Nije čovek drvo, jednog trenutka progovori srcem.
U prirodi je naprednjačke vlasti da agresivno ulazi u ljudske živote, pre svega iracionalnosti radi. Recimo, svakodnevni Vučićevi javni nastupi nemaju samo cilj da i dalje lopatom preturaju po mozgu i nervnom sistemu simpatizera, nego i da se sadistički iživljavaju nad onima koji ga ne podržavaju. Njegove izjave i celokupna propagandistička aparatura imaju cilj da kod ovih drugih proizvedu emotivne reakcije, bes, potom osećaj nemoći, da nadu raskupusaju i pretvore u beznađe, euforiju u depresiju. I oni nasilnici koji napadaju, provociraju i vređaju demonstrante – imaju istu svrhu.
Nije to samo kancerogeni izum Vučićevih savetnika i spin-doktora već i nešto što prozlazi iz karakteristika njegove ličnosti. Opasno je i ponekad glupo u politici psihologizirati. Međutim, u autoritarnim i totalitarnim sistemima kojima dominira jedna ličnost koja ima celokupnu moć – društvo i život svakog građana ponaosob zavise od mentalnog sklopa vladara. Setite se Šekspira i Ričarda III, recimo. Psihologiziranje je nekad neophodno.
Postoji psihološki termin koji se zove „mračna trijada“, a koja obuhvata tri međusobno povezane, ali različite crte ličnosti. Nekada jedna crta može biti izraženija, a druga manje, ali od osoba koje imaju ove karakteristike treba bežati glavom bez obzira. Dovoljna je i jedna pa da vam se život smuči. Katastrofalno je da imate dalekog komšiju „trijadaša“, a kamoli da se neko takav na ovaj ili onaj način ušunja u vaš život. Ljudi koji imaju iskustva sa njima dobro će znati o čemu govorimo. Posebno je veliki problem ako „mračna trijada“ zadobije ogromnu moć i/ili se na neki način nalazi iznad vas.
Prva karakterisitika „trijadaša“ je narcizam, potreba za divljenjem i grandioznošću, osećaj superiornosti. Niko ne sme dovesti u pitanju njihovu posebnost, žestoko reaguju na to. Tu je i makijavelizam, što opet znači manipulativno ponašanje koje računa više na emocije nego na racio manipulisanih. Spremni su da sve druge, čak i najbliže, iskoriste za ličnu korist, koja ne mora biti materijalna po difoltu. Potpuno su neopterećeni dobrim ukusom i moralnim ograničenjema, jedino su na ostvarenje cilja fokusirani. Sve to prati i psihopatska crta: najčešće se emocionalna hladnoća prikriva impulsivnim ponašanjem, fingiranom emotivnošću. Nikada ne osećaju stid, od toga su potpuno operisani. Što bi rekao naš narod: obraz kao đon, kada ih neko pljune, oni kažu – vidi, pada kiša! Sa njima, sve u svemu, nije lako izaći na kraj, i ne treba ih potcenjivati.
Da li ove karakteristike možemo prepoznati kod Aleksandra Vučića? Sami zaključite, sami promislite. Psiholozi će vam off the record reći da je on tipičan „trijadaš“, ali da ipak ne bi bilo etički da sa tim izađu u javnost, jer struka nalaže određene metodološke postupke kako bi se dala konačna ocena. Možda bi jedan od zahteva studenata mogao biti psihološko testiranje predsednika?
No, šalu na stranu. Vratimo se na pitanje sa početka teksta i na iracionalnost koje ga prati. Za početak bi trebalo izbegavati da dilemi pristupamo odveć emotivno, koliko god su emocije, kako rekosmo, razumljive. Ako smo nešto naučili za naprednjačkog vakta, ali i onog miloševićevskog, to je da se protestna energija iz godine u godinu obnavlja i uvećava, uz očekivane padove. Ne nestaje zauvek nego se akumulira. Setimo se samo da je prvu polovinu ove godine obeležila sveopšta apatija posle neregularnih decembarskih izbora i nemoći da se izađe na kraj sa režimskim izbornim manipulacijama, kao i zbog – opet ćemo upotrebiti taj zvučni pridev – idiotske svađe unutar opozicije. A da smo kraj godine dočekali uz euforiju. Elem, besmisleno je padati u depresivne bunare, kao što ne treba ni očekivati čuda preko noći. „Mračnoj trijadi“ se treba suprotstaviti razumom i pažljivo, kažu psiholozi.
Neke rezultate protesta smo već videli, ima prostora za zadovoljstvo. Recimo, ovo podizanje optužnica, koje jesu udarac za režim i koje se ne bi desile da nije bunta, bez obzira kako će se stvar na kraju sudski dovršiti. Potom, sam bunt najmlađih koji režim čitaju kao bukvar i koji su pokazali da prepoznaju zlo u svoj njegovoj banalnosti i kompleksnosti – jeste veliki uspeh, definitivno ostvaren. Oni neće lako odustati, nemaju kud. Ali ne mogu ni sami. Uspeh je i to što su razne protestne grupacije, po prvi put u ovoj meri, postale kompatibilne, i to što je bunt disperzovan, što ga ne treba buditi i preterano menadžerisati, a zbog čega režim ludi. Da ne govorimo da je strah pobeđen, odnosno da su ovoga puta javno ustali i mnogi od onih koji su sve ove godine ćutali u svoja četiri zida. Prešli su reku. Ni njima nema nazad.
I prednovogodišnji nastupi Vučićevi kazuju da je ozbiljno poljuljan, da mu je u ovom trenutku samo stalo da sačuva ličnu vlast, i da je za to spreman da žrtvuje štošta. Dao bi taj za vlast i decu, i oca i majku, i supruge, možda čak i brata. U skladu sa silnim antikorupcionaškim najavama možda neko bude uskoro i uhapšen, neka visokopozicionirana ličnost. Biće to režirana predstava, manipulacija, u kojoj će se žrtve precizno birati, ali svejedno će to biti neugodno po režim koji funkcioniše po mafijaškom sistemu u kojem se svi mrze međusobno, ali se istovremeno međusobno i čuvaju, kako bi se balans održao. Preciznost u odabiranju žrtve sigurno nije garant za očuvanje balansa.
Pred nama je put koji možda nije preterano dug, ali se stvari teško, kako rekosmo, mogu promeniti preko noći, nemojmo zadavati sebi previsoke ciljeve u kratkom roku. Vučić može preko noći pasti samo ako ga se odrekne njegova pretorijanska garda. To će se jednog trenutka svakako i dogoditi, ali treba prethodno ispuniti određene preduslove. A do toga se može doći razumom i upornošću, ne borbenim pesmama. Desiće se i to da će jednog trenutka izgubiti i međunarodnu podršku koju je tokom ove godine debelo plaćao (generalštab, litijum i „rafali“ su samo primeri, ima toga mnogo).
Put podrazumeva i da se shvati da se u višestranačkom demokratskom sistemu politički poslovi obavljaju, pre svega, putem političkih stranaka. Vidimo da Vučić računa još uvek na to snažno oružje, to što su građani dirigovani „zgađeni“ političkim strankama. Spreman je da se u tu svrhu odrekne i SNS-a.
Sve u svemu, mnogo više je u pitanju šahovski meč nego dvoboj u varaždinskoj šumi, nego navijački obračun.