Svake godine 21. oktobra na centralnoj komemorativnoj manifestaciji „Veliki školski čas“, kod ”Spomenika streljanim đacima i profesorima”, uz zvuke školskog zvona, prvi venac polaže delegacija kragujevačke Gimnazije. Pre venaca predsednika države, premijera ili njihovih zastupnika.
Sa razlogom, jer je domaća i strana javnost i u ratnim i poratnim godinama najteže primila činjenicu da su pripadnici Vermahta u Kragujevcu 20. oktobra, na dan racije, pohapsila u školskim klupama čitava odeljenja učenika Prve i Druge muške gimnazije kao i desetak učenika Građanske škole, a dan docnije veliki broj njih streljali.
Ubijeni kragujevački gimnazijalci iz „starijih razreda“ (peti, šesti, sedmi i osmi) vremenom su postali jedan od simbola stradanja nevinih Kragujevčana u najvećem zločinu koji je nacistička Nemačka počinila u Srbiji. Streljanje učenika bila je kap koja je prelila čašu dotadašnjih zlodela Hitlerove države u Evropi. Britanske novine su vest o masakru Kragujevčana objavile pod naslovom „Streljani srpski đaci“.
Gimnazijalcima je posvećena jedna od najpotresnijih i najpoznatijih pesama o kragujevačkom oktobru 1941. „Krvava bajka“ Desanke Maksimović. Zabeležene su i reči najdubljeg žaljenja brojnih javnih ličnosti od Nikole Tesle do Žan Pol Sartra.
Otkuda broj od 300 đaka
Danas se streljanje gimnazijalaca ne pominje posebno u kratkom opisu kragujevačke tragedije na sajtu Spomen parka, već se podvodi pod opštu statističku konstataciju „da je među streljanima bio 261 mladić srednjoškolskog uzrasta” – što je posebna tema.
Veći problem je što ni posle osamdeset tri godine ne postoji precizan poimenični spisak streljanih đaka obe gimnazije po standardu koji je postavio kragujevački istoričar i kustos Muzeja 21. oktobar Staniša Brkić u knjizi „Ime i broj“ iz 2007. godine.
Brkićeva knjiga predstavlja jedan od najvažnijih radova o 21. oktobru jer je ustanovljen do tada najtačniji broj streljanih – 2.796 (2.381 u Kragujevcu i 415 u selima Grošnica, Maršić i Ilićevo/Mečkovac) i to po imenu i prezimenu, sa osnovnim podacima o žrtvama, čime su okončane dugogodišnje spekulacije.
- Mnogo godina posle rata, u istrajavanju na broju od 7.000 streljanih gubio se identitet ovih ljudi. Tako su ovim nesrećnim ljudima oduzeta imena i svi su oni postali bezimeni zatočenici jednog mitskog broja, objasnio je Brkić.
Ujedno, delo „Ime i broj“, pisano bez ideoloških naočara i klišea, postavilo je osnovu za jednu novu i još širu sintezu o kragujevačkoj tragediji. Prerana smrt (2013.) sprečila je Brkića da zaokruži svoj rad.
O gimnazijalcima Brkić kaže:
- Podaci iz prikupljene dokumentacije negiraju neka opšte prihvaćena i poznata, tabuirana mišljenja, kao što je streljanje „petnaestoro dece od 8 do 12 godina“, o streljanju „300 đaka kragujevačke gimnazije…
Otkuda uopše broj 300 koji je decenijama figurirao u javnosti?
U Spomen sobi kragujevačke Gimnazije, danas postoji pano sa imenima, delimično i fotografijama, 40 streljanih učenika – koliko je u to vreme bilo poznato priređivačima izložbe. U holu škole, postavljena je i spomen ploča na kojoj je, ispisano: “Iz ove škole su nemački okupatori izveli i streljali 21. oktobra 1941. godine 300 učenika, vernih sinova naše domovine koji su zajedno sa svojim profesorima pevajući išli u smrt, prkosili neprijatelju, klicali slobodi i pokazali budućim pokoljenjima kako treba voleti svoj narod i otadžbinu.”
Ploču je postavio Gradski komitet Narodne omladine Srbije iz Kragujevca u poratnim danima, ali je teško utvrditi tačan datum jer ni ovdašnji Zavod za zaštitu spomenika kulture ni Prva kragujevačka gimnazija ne raspolažu tim podatkom – dobar deo arhiva Gimnanzije izgoreo je u požaru 2018. godine. Može se samo pretpostaviti da je to bilo posle 1946. s obzirom da je Narodna omladina osnovana te godine, kao naslednica SKOJ-a i USAOJ-a.
Podatak o 300 streljanih gimnazijalaca preuzet je i u Spomenici koja je izdata u čast obeležavanja 150-te godišnjice najstarije srpske gimnazije 1983. godine.
Sa druge strane ni u jednom relevantnom dokumentu iz ratnog i poratnog perioda ne pominje se brojka 300.
Vladimir Dedijer, u to vreme politički komesar Kragujevačkog partizanskog odreda, piše u listu „Borba“ od 15. decembra 1941. godine da je „herojski poginulo 50 omladinaca — gimnazista zajedno sa svojim profesorima“. Komandant Takovskog četničkog odreda Zvonimir Vučković u poratnim memoarima kaže da su „Nemci izveli na strelište i stotinu gimnazijalaca“. Brojku od „stotinak đaka“ navodiće tokom rata i ministri kraljevske vlade u Londonu.
Posle rata profesor Dragoljub Petrović, autor više knjiga o oktobarskoj tragediji, u delu „Preživeli optužuju“ iz 1946. godine piše da je streljano 16 prosvetnih radnika i preko stotinu đaka.
Prvi poznati spisak streljanih đaka u Kragujevcu potiče od Gradskog povereništa Državne komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njegovih pomagača i u njemu je navedeno 55 imena.
U „Saopštenju o zločinima Austrije i Austrijanaca protiv Jugoslavije i njenih naroda“ od 15. februara 1947., Državna komisija, navela je da “Među identifikovanima imade 8 sveštenika, 15 profesora, 59 đaka i 17 šegrta“. Ovaj deo saopštenje je bio “adresiran” na Austriju jer je Komisija verovala da je organizator i izvršilac strelja major Paul Kenig – Austrijanac.
Od Nirnberga do danas
Na glavnom sudskom procesu u Nirnbergu tužioci su prezentovali i slučaj Kragujevca ne navodeći broj đaka: „Nakon što je svaki izlaz iz grada bio blokiran, Nemci su ulazili u sve javne zgrade i isterivali sve zaposlene. Nakon toga su svi profesori i đaci od petog razreda naviše, zajedno sa učiteljima, odvedeni iz gimnazija…
- U našoj široj, a delimično i stručnoj javnosti dugo je postojala i zabuna oko suđenja u Nirnbergu jer nije razlikovan Glavni proces (1945/46. godine) pred savezničkim sudom od 12 tzv. naknadnih procesa, takođe u Nirnbergu, pred američkim vojnim sudovima. U procesu broj sedam, ili Talačkom procesu (1947/48. godina) pred kojim je optužen i okupacioni komandant Srbije Beme, a na kome je svedočio i Kragujevčnim Živadin Jovanović, mnogo detaljnije je govoreno o kragujevačkom masakru ali ni tamo nije bilo navođenja broja streljanih gimnazijalaca. Kao što nije pominjan ni broj od 7.000 žrtava (Jovanović je govorio o 8.000 streljanih). I u Izveštaju Prve više mešovite gimnazije u Kragujevcu iz 1951/52 godine govori se o 8.000 streljanih “među kojima i nekoliko desetina đaka i profesora izvedenih na stratište iz samih đačkih klupa i učionica.
U već pominjanoj knjizi „Ime i broj“, u spisku svih oktobarskih žrtava nalaze se imena 41 učenika gimnazija prema prezentaciji koja je bila postavljena na Sajtu spomen parka.
Ključni dokumenti su, međutim, Upisnice prve i Druge gimnazije za 1941/42. godinu i Godišnji izveštaji o radu obe gimnanzije za 1945/46 godinu. Upisnice svedoče o 32 streljana učenika iz Prve i sedam streljanih učenika iz Druge gimnazije. U izveštajima broj stradalih đaka iz Prve gimnazije je isti, a u Drugoj gimnazije je navedeno pet imena streljanih učenika, pošto priređivač za dva učenika nije imao podatak kako su stradala tokom rata.
Ovi dokumenti prvorazrednog značaja, koji potiču od administracije i rukovodstava obe gimnazije, i to iz vremena kada se tragedija odigrala ili par godina docnije, nigde nisu pominjani u obimnoj literaturi o 21. oktobru, iako su bili dostupni javnosti.
Šta je tome bio razlog teško je pouzdano zaključiti. Može se samo pretpostaviti da je broj od 300 streljanih đaka bio deo tabuizovanog mita kao i broj 7.000 i da se decenijama nije smeo „dirati“ zbog mogućih optužbi da se umanjuje ratni zločin.
Drugi problem za precizno utvrđivanje je bio što se korišćeni spiskovi streljanih đaka nisu međusobno „poklapali“ po imenima žrtava iako su brojke bile slične.
Spisak koji ovde donosimo u tabeli urađen je unakrsnim poređenjem podatak iz spiskova Državne komisije za utvrđivanje zločina iz 1945/46. godine, kartoteke Spomen parka (spisak žrtva iz knjige „Ime i broj), Upisnica Prve i Druge gimnazije za 1941/42. godinu, Godišnjih izveštaja obe gimnazije za 1945/46 godinu, spiska Gradskog poglavarstva iz 1941. i dnevničkih zapisa iz rata profesora Svetislava Maksimovića iz knjige „Oni su nas ubijali“.
Tako se dolazi do broja 54 streljana gimnazijalaca sa imenom, prezimenom, godinom rođenja i razredom koji su pohađali.
Gledano po odeljenjima, najviše đaka je stradalo iz osmog jedan Prve gimnazije – jedanaest, kao i iz dva odeljenja sedmog razreda iste škole – šest i sedam.
U ovom spisku nalazi se i 15 učenika gimnazija o kojima su podatke prikupili istraživači Spomen parka, ali njih nema ni u upisnicama ni u gimnazijskim izveštajima!
Takođe, prema našem istraživanju u postojeći spisak streljanih Spomen parka treba dodati status „učenik gimnazije“ za još trinaest đaka, kao što je moguće izvršiti još neke korekcije.
Rukovodstvo Spomen parka je, inače, najavilo da će izvršiti reviziju kartoteke streljanih ove godine.
Prva i Druga gimnazija uoči školske 1941/42
Kragujevački garnizon Vermahta je posle okupacije Jugoslavije zauzeo zgradu Gimnazije za svoje potrebe, a rad škola sa višim razredima, na zahtev nemačkih vlasti, počeo je, 2. oktobra u drugim, objektima.
Prva gimnazija je u septembru 41. upisala 374 učenika u devet odeljenja viših razreda – po dva su imali šesti, sedmi i osmi razred, a peti razred tri odeljenja (gimnazije su pre rata bile osmorazredne, a osnovne škole četvororazredne).
Šest odeljenja Prve gimnazije bilo je smešteno u tzv. Makedonskom internatu (danas zgrada Medicinskog fakulteta), a tri u zgradi koja se nalazila preko puta Saborne crkve u kući do zgrade tadašnje Narodne banke (danas Trezor NBS).
Iz ova tri odeljenja – peto tri i šesto jedan i dva, niko nije uhapšen od đaka jer je troje hrabrih profesora uspelo da ubedi Nemce da je reč o deci koja imaju manje od 16 godina (racija se odnosila na građane od 16 do 65 godina, ali se okupatorski vojnici nisu striktno pridržavali tih granica pa su se na stratištu našli i mlađi i stariji Kragujevčani).
Druga muška gimnazija upisala je 310 učenika u osam odeljenja. Šest odeljenja bilo je smešteno u Palilulskoj osnovnoj školi (danas OŠ „Moma Stanojlović“), a dva odeljenja osmog razreda nalazila su se u zgradi Građanske škole blizu ugla Glavne i Skerlićeve ulice.
Put u zločin
Slamanje ustanaka na jugoistoku Evrope, posebno u Srbiji, lično je zatražio Adolf Hitler 16. septembra 1941. godine. U naredbi je pisalo: „Stavljam u dužnost zapovedniku oružane sile na Jugoistoku general–feldmaršalu Listu da uguši ustanički pokret u prostoru Jugoistoka. Pre svega radi se o tome da se u srpskoj oblasti osiguraju saobraćajne linije i objekti važni za nemačku ratnu privredu, a potom da se najoštrijim merama za duže vreme uspostavi poredak“.
Istoga dana nemački ministar rata i šef generalštaba Vilhelm Kajtel izdaje naredbu broj 888 u kojoj se, između ostalog, doslovno kaže: „Pri tome imati u vidu da jedan čovečji život u dotičnim zemljama često ne vredi ništa i da se zastrašujuće dejstvo može postići samo neobičnom svirepošću. Kao odmazda za život jednog nemačkog vojnika mora se u tim slučajevima uzeti, kao opšte pravilo, da odgovara smrtna kazna 50 – 100 komunista. Način izvršenja smrtne kazne mora još pojačati zastrašujući efekat.“ Četiri dana docnije austrijski oficir Franc Beme postavljen je za Opunomoćenog komandujuće generala u Srbiji a već 25. septembra pozvao svoje vojnike „da prokrstare zemljom u kojoj se 1914. u potocima lila nemačka krv usled podmuklosti Srba, muškaraca i žena“. Desetog oktobra Beme je izdao naredbu da se strelja sto talaca ze jednog ubijenog nemačkog vojnika , a 50 za ranjenog. Odmazda 100:1 primenjivan je samo u Srbiji. Na udaru prvi su se našli Kraljevo i Kragujevac.
Naredba za masakr u Kragujevcu izdata je posle serije napada ustaničkih snaga (četnici i partizani) na nemačku kolonu koja se kretala na relaciji Kragujevac-Gornji Milanovac-Kragujevac. U tim borbama, 14. 15. i 16. oktobra, poginulo je 10 vojnika Vermahta a 26 je ranjeno. Racija u Kragujevcu sprovedena je 20. oktobra hapšenjem više hiljada nedužnih građana koji su zatvoreni u topovske šupe u kasarni Trećeg artiljerijskog puka kod Velikog parka. Istog dana streljana je grupa zatvorenika na Stanovljanskom polju kod Centralne radionice, a prethodnog dana streljani su meštani Maršića, Ilićeva i Grošnice. Narednog dan, Dvadeset prvog oktobra 1941. u Šumaricama se dogodio zločin koji će osuditi sav civilizovani svet.
Zločinci i pravda
Dva oficira Vermahta koja su neposrednim postupcima zavila Kragujevac u crno, sprovodeći u delo naredbu generala Franca Bemea od 10. oktobra 1941., bili su majori Paul Kenig (komandant Prvog bataljona 724 puka, 704 divizije) i Oto Deš (komandant 749 puka iz sastava 717 divizije) koji je izdao naređenje za streljanje u Kragujevcu. Deš je iz Kraljeva, gde mu je bilo sedište, naredio streljanje talaca i u tom gradu. Ta dužnost mu je „formacijski pripadala“ jer su „odmazdu“ 100:1 mogli da naređuju samo komadanti pukova ili većih jedinica. Kapetan Fric Fidler (komandant Trećeg bataljona 749 puka 717 divizije), čiji su vojnici napadnuti na putu Kragujevac – Gornji Milanovac bio je podređen Kenigu jer je ovaj zbog višeg čina imao status komandanta mesta.
Sudbina majora Keniga, profesora državne gimnazije „Robert Šuman“ iz grada Cvikau, dugo nije bila poznata (nagađalo se da je poginuo u borbi sa partizanima krajem 1941.) i rasvetljena je tek prošle godine. Kragujevački antropolog i stručnjak za forenzičku analizu Viktor Bejatović je, istražujući nemačke arhive i dokumenta, utvrdio da je Kenig dočekao kraj rata u činu pukovnika, ali je nedugo potom preminuo – bez izvodđenja na sud. Bejatović je još utvrdio da je i Oto Deš, stomatolog iz Ašafenburga na Majni, preživo rat u činu pukovnika i umro kao penzioner krajem šesdesetih godina – bez suočenja sa pravdom. (Bejatovićev rad pod nazivom „Pešadijska 342. divizija, komandni kadar i ratna kretanja pešadijskih pukova i bataljona odgovornih za ratne zločine u zoni Jadra” objavljen je 2023. godine u zborniku “ Genocid nad Srbima u NDH i ustanak – Kozara 1942-2022″ )
Sudbina Kapetana Frica Fidlera – ako mu je to tačno ime i prezime, u nekim domaćim dokumentima se navodi i kao Fielder(!) nije poznata. Kao što nije pozanta ni sudbina krajskomandanta kapetana Frajhora fon Bišofshauzena koji je tražio da se umesto Kragujevčana streljaju taoci iz okolnih sela koja su po njem bila „zaražena komunizmom“.
Po hijerarhiji komandne odgovornosti sudbina aktera onoga što bi se danas zvalo udruženi zločinački poduhvat je ovakva: Komandant 724. puka, prvi neposredno nadređeni Kenigu, general Adelbert Lončar zarobljen je od strane partizanana i posle procesa u Beogradu pred Vojnim sudom treće armije osuđen je na smrt i obešen 27. feruara 1947. Njegov nadređeni, general major Hajnrih Borovski, komandant 704 divizije, nije odgovarao pred sudom i umro je 1963. godine.
Komandant 717 divizije Vermahta, Oto Hofman, u čijem sastavu su bili Fidler i Deš, nije se suočio sa pravdom i preminuo je 1991. godine. Pripadnici ove divizije, pod drugim komandantom, počinilu su zločin i u grčakom gradu Kalavriti ubivši 700 nevinih meštana decembra 1943.
General Franc Beme, koji je u Srbiji sprovodio zloglasnu Kajtelovu naredbu o streljanju talaca, zarobljen je od strane saveznika na kraju Drugog svetkoga rata i interniran u logor u Velikoj Britaniji. Optužen je na tzv. Talačkom procesu za masovna ubistva civila i druge ratne zločine, ali je pred početak suđenja izvršio samoubistvo 29. maja 1947. godine.
Na istom procesu prvi čovek Komade za jugoistok feldmaršal Vilhelm List osuđen je na doživotni zatvor, ali je 1952. pušten na slobodu zbog medicinskih razloga. Umro je devetnaest godina kasnije. Slične sudine su bili i ostali osuđenici u tom procesu provodeći u zatvoru po tri-četiri godine.
Autor naredbe broj 888 od 16. septembra 1941. godine, kojom je uveden princip odmazde sto talaca za jednog vojnik Vermahta, komandant nemačkog generalštaba feldmaršal Vilhelm Kajtel, izveden je pred Međunarodni vojni sud u Nirbergu i osuđen na smrt. Obešen je, sa još devetoricom osuđenika iz vrha nacističke države, 16. oktobra 1946. godine.