Gerontološki centar: Godinu dana karantina

Još s početka epidemije korone, u martu prošle godine, država je stavila u potpuni karantin sve stanare u gerontološkim centrima, valjda radi brige za njihovo zdravlje. Svi oni su, uglavnom, u poodmaklim godinama, pa ih smatraju najugroženijom populacijom. I to bi i te kako imalo smisla u nekom periodu, ali pandemija se odužila, a izjava doktora Kona da „domovi za starije neće biti otvoreni sve dok virus potpuno ne nestane“, postala je za stanare domova kao doživotna kazna.

Ko sada, posle godinu dana od početka pandemije, može sa sigurnošću da kaže kada će virus da nestane? Verovatno nikada neće potpuno nestati, ali pita li se ova „brižna” država šta će se u međuvremenu desiti sa stanarima staračkih domova?
NJihovo zdravlje je trenutno možda sačuvano od virusa, ali guši ih nesloboda i neizvesnost koja preti da ih psihički dokusuri. Depresija se duboko uvukla u psihu mnogih među njima, a pospešuje je i činjenica da ni njihovi najmiliji ne mogu da im dođu u posetu, da bar čuju neku lepu reč od njih.  
I dok lekari stalno upozoravaju da fizička neaktivnost i neizlazak napolje slabi svaki ostareli organizam, pitanje je da li će oni koji dočekaju slobodu i izađu iz kruga biti iste ličnosti. Ali iznad svega je pitanje – ko je sebi dao za pravo da bez granice, odnosno „sve dok virus potpuno ne nestane”, oduzme pravo bilo kome na ličnu slobodu?

Godinu dana u karantinu

Sa stanarima, „zatočenicima” Gerontološkog centra u Kragujevcu razgovaramo ponovo, godinu dana nakon što su stavljeni u karantin. Pitamo ih kako su, kako provode vreme i šta im najviše nedostaje.
Bratislav Slavković Keša, poznati kragujevački glumac kaže da su svi očekivali da će ih pustiti kada prime obe vakcine i prođe određeno vreme, ali od toga nije bilo ništa. Do sada su izlazili samo na terase od svojih soba, ali dalje od toga nije moglo. Sada, posle godinu dana, mogu u dvorište i kantinu po kafu, voće, sok.  

• Navik’o sam se, pravo da ti kažem. Ne znam sad ni gde bih išao. Pola mojih drugova je poumiralo, zadnji ode Mirko. Ostali su mlađi, a šta ja imam sa njima da pričam. Nego, planirao sam da nešto da radim, da snimam, ali ne može da se izađe i zbog toga mi je najviše žao. Dramatizovao sam moje viceve i hoću to da snimim i da ubacim muziku između, to su mnogo dobri vicevi. Valjda će za dva meseca da nam dozvole, kad poraste ovaj kolektivni imunitet. U domu je dobro, brinu o nama. U našem paviljonu, svi su raspoloženi, šale se, ne znam kako je u drugim paviljonima, priča Keša.
  

Kaže da se malo pre našeg razgovora slatko nasmejao, kada je, kao i svakog prvog u mesecu, objavljen novi jelovnik. Ranije su petkom dobijali ribu za ručak, a sada su je premestili u sredu. Kažem Keša jednoj ženi koja je zajedničkoj prostoriji gledala televizor, da nikada ovaj dan, misleći na sredu, nije bio riblji dan, a ona mu odgovori: „Pa petak je”. „Nije petak nego sreda”, kaže joj Keša, a ona će: „Pa vidim ja da dugo već čekam onu moju emisiju da televiziji, a nikako da počne. Mislila sam da je petak”. 
I tako u šali, razgovorima uz televizor, prolaze dani. Za kraj, Keša časti jednim vicem.

• Sprema učiteljica đake za dolazak prosvetnog inspektora i objašnjava im neke pojmove. Za početak ih pita šta je to katastrofa. Mali Perica digne ruku i kaže: „Katastrofa je kad koza uđe u kupus”.
• „Nije Perice, to je šteta. Katastrofa je kad bi naša vlada sela u avion, avion se sruši i svi izginu”, objasni učiteljica.
• Dolazi inspektor i pošto ishvali đake kao su pametni, pita ih šta je to katastrofa. Perica, sav srećan što zna odgovor, prvi podigne ruku:
• „Katastrofa je kad bi naša vlada sela u avion, avion se sruši i svi izginu, ali to nije šteta. Šteta je kad koza uđe u kupus.

Kešin domski kolega je Milutin Milenković (81) i stanar je doma već dve godine. I on misli da bi bilo dobro da ih puste bar da izađu do prodavnice. Ovako, „ubija” vreme tako što malo spava, malo igra karte, gleda televiziju. 

• Posle dugo vremena počeli smo da šetamo po dvorištu, napolje nema. Pre smo izlazili u grad, išao sam do pijace da kupim nešto od hrane, veš, odem malo da Stare Srbije. Uželeo sam se da izađem u grad, pa to je, valjda, normalno, da vidim neku staru ljubav i tako. Jesam ja stariji čovek, ali sam držeći. Već 13 meseci smo zatvoreni i to nam je najveća bolna tačka, uželeli smo se slobode, priznaje Milenković.

Prave nam medveđu uslugu

Ovome se pridružuje i Dušan Bogdanović (75), koji je 13 godina u domu. On bez zadrške kaže da veoma teško podnosi ovu situaciju. Tvrdi da je gotovo polovina starih ljudi, korisnika Gerontološkog centra, psihofizički nestabilna. 

• Našoj trpeljivosti je došao kraj. Već godinu dana živimo kao u kazamatu. Protivzakonito je to što nam rade. Pravdaju se time da žele da nam pomognu, da brinu o našem zdravlju, ali kako kad ćemo svi da obolimo psihički. Oni nam na ovaj način prave medveđu uslugu. Ko ima pravo da nas osudi godinu dana da budemo u izolaciji u jednoj sobi i hodniku. Ko može to da izdrži, a da ne oboli. Ja sebe smatram psihofizički stabilnim, ali kada počnem da „pucam” i da mi drhte ruke tu više leka nema, ne može niko da mi pomogne. 
  

Priznaje da se svi teše nekom lažnom nadom da će uskoro da ih puste da izađu, ali kako stvari stoje, ovo neće proći još najmanje godinu dana. 

• I pitam ja vas – ko ima pravo u ovoj zemlji da me osudi da budem godinu dana u zatvoru. Pravi osuđenici imaju veću slobodu nego mi. Oni mogu da šetaju i znaju kada će da izađu iza rešetaka, a mi nemamo pojma. Svima su puna usta brige za nas, a nikakav kontakt sa nama nemaju, ni reči utehe, niti bilo čega. Mi smo svi ovde stari i ko ima pravo da nam ovako oduzme još ovo malo lepog života. Prvo su nas lagali iz ministarstva da će nas pustiti kada primimo vakcinu – svi smo vakcinisani i revakcinisani i prošlo je od toga mesec dana, stekli smo imunitet i opet nas ne puštaju. Zašto smo kažnjeni, misli li neko na nas. Mi smo u policijskom času već godinu dana. Ne mogu da izađem do prodavnice, do pošte, do groblja, da obiđem stan, kuću, a pričamo o nekoj demokratiji. Bivši ministar kaže kako nam spašava život – e, ne dao Bog da nam on spašava život, a ako je tako, ja ću  odmah da se obesim, kaže Bogdanović i dodaje da bi voleo da oni iz vlasti dođu na njihovo mesto i da samo mesec dana gledaju jedna ista vrata, prozor, ogledalo.

Ovde su, kaže, doktori i sestre bili 15 dana u karantinu i iz glasa su kukali da ne mogu više da izdrže, a mi? Na naša pitanja niko ne odgovara. Ja govorim ovo u ime svih nas ovde. Mi smo ovde jedna porodica i svi ćemo da pocrkamo zbog ove izolacije, nas neće ubiti korona nego ovaj zatvor. Pričaju o tome da nam omoguće posete, ali meni ne treba poseta, hoću ja da odem u posetu. Još sam zdrav i prav, kategoričan je naš sagovornik.
Iako pripada mlađoj generaciji u domu Sonji Velimirović (58) ova situacija teško pada. I ona se nadala da će ih pustiti napolje, ali kako se stanje sa epidemijom pogoršava, izgledi su sve manji.

•  Vreme provodim u druženju sa ostalim korisnicima, gledamo televiziju, imamo i internet. Do pre mesec dana nismo izlazili ni u dvorište, sada možemo da izađemo. Sve smo se nadali da će uskoro da nas puste. Imamo potrebu da odemo do grada, do groblja, imam ovde sestričinu koju želim da obiđem. Kod nje sam ranije često odlazila, pomagala sam joj, želim da je vidim i da porazgovaram sa njom, priča Sonja.

Uprkos ovakvoj situaciji ona misli da niko ne treba zbog toga da bude neraspoložen i depresivan. Nema razloga za to, kaže. Ipak, misli da bi trebalo nešto da se preduzme da oni koji mogu izađu, a da se ostalima omoguće posete. Napominje da u domu imaju sve, zadovoljni su tretmanom, higijenom i odnosom osoblja, ali potrebno im je ipak da ponešto kupe od garderobe i hrane.   

Nenad Brkić (51), broji već četvrtu godinu otkako se doselio u dom.

•  Nikome nije lako u ovoj situaciji. Očigledno je da se na ovaj način krše ljudska prava, jer neverovatno je da nas već godinu dana drže „pod ključem”. Primili smo vakcine, prošlo je određeno vreme i ne znam šta se još čeka, što ne možemo da izađemo. Mi nemamo neke velike prohteve osim da prošetamo, da izađemo negde, da kontaktiramo sa ljudima van doma, da se vidimo sa prijateljima. 

Inače, Nenad je aktivni šahista i član Šah kluba, učestvuje na takmičenjima, ali ova situacija je onemogućila sva takmičenja. Najveća želja mu je da kada ih puste iz „zatočeništva” prvo ode u klub. Sama pomisao da je pod ključem već godinu dana i neizvesnost kada će izaći izaziva veliku uznemirenost kod svih. 
Možda država smatra da se ovakvim režimom stara o najugroženijim građanima, ali je prosto nemoguće da ne vidi da ih, u stvari, diskriminiše. Stanari staračkih domova su već 13 meseci zatvoreni, dok su ostali iz njihove generacije slobodni. Kako to da je zatvaranje neophodno samo u staračkom domu, a u stambenoj zgradi sa starim domaćinstvima i dvorišnim stanovima – čiji se članovi viđaju u hodniku, stepeništu, liftu, u dvorištu – nije.

Starački dom nije zdravstveni centar niti kovid bolnica sa pacijentima, već dom, kuća.
U njemu stanuju stariji ljudi, isto kao što žive u sopstvenim kućama i samostalno treba da odlučuju o tome da li će ili neće izaći „među ljude”.
NJihovo pravo da budu jednaki sa drugima morao bi da čuje zaštitnik građana, zatim onaj ko je odlučio da ih drži zatočene i na kraju, ili pre na početku, Ustavni sud kao čuvar prava i sloboda svakoga od nas.
 
Pitanje za direktorku Jelenu Milovanović – bez odgovora

O situaciji u Gerontološkom centru hteli smo da razgovaramo i sa direktorkom Jelenom Milovanović. Sekretarica je zamolila da pošaljemo pitanja mejlom, što smo učinili još pre sedam dana, ali do zaključenja ovog broja, uvažena gospođa nije našla za shodno ni jednom da se javi, iako smo tokom prošle i početkom ove nedelje više puta pokušavali da stupimo telefonom u kontakt sa njom.
Hteli smo da iz „prve ruke” dobijemo informacije o tome kakva je epidemiološka situacija u Centru, hoće li uskoro korisnici dobiti dozvolu da izađu van kruga doma, kakvo je psihičko stanje korisnika, da li je povećan broj onih koji se žale na depresiju.
Nažalost, pitanja su ostala bez odgovora, kao i mnogo puta do sada.   

Piše: Gordana Božić, Kragujevačke