Početak traganja za pokretnom zaostavštinom doktorke Dese Milosavljević Branković, koju su Kragujevačke najavile u prošlom broju, prvo nas je odvela u kragujevačko selo Lužnice, sa kojim velika dobrotvorka nije imala ništa zajedničko. Sve je bila puka slučajnost, kada je 2007. godine trebalo opremiti novosagrađeni Dom prijateljstva lovaca Lužnica i Belobreške iz Rumunije u selu i onda se neko od opštinara setio da bi tome dobro mogao da posluži deo doktorkinog nameštaja koji je bio „na čuvanju” u nekim gradskim prostorijama.
Posetili smo Dom u Lužnicama i na spratu zgrade bili zadivljeni prostorijom od oko šezdeset kvadrata koja liči na one prave gospodske salone od pre Drugog svetskog rata, opremljenu prelepim stilskim nameštajem, ukrasima i raznim „sitnicama” koje prostoru daju dodatni šarm. U pročelju sobe na zidu je uramljeno obaveštenje na kome piše: „Deo legata dr Dese Milosavljević Branković (od otvaranja Doma prijateljstva 2007. godine)”.
Vratićemo se Domu u Lužnicama, ali pre toga ukratko da podsetimo šta je tema ovog novinarskog traganja.
Tragom dva dokumenta
Doktorka Desa Milosavljević Branković (1915-1991), dečji lekar i veliki humanitarni pregalac, tri godine pred smrt ugovorom je poklonila svoju veliku porodičnu kuću od 230 kvadrata sa devet ari placa u Ulici Vojvode Putnika 4 (prekoputa „Paligorića”) kragujevačkoj organizaciji Crvenog krsta. Osim kuće, deo poklona bila je nameštena prostorija koja je po želji doktorke postala njena spomen soba, sa nekoliko delova reprezentativnog nameštaja, njenim odlikovanjima, priznanjima…
Međutim, u kući je posle doktorkine smrti ostalo mnogih drugih vrednih stvari – nameštaj, pokućstvo, skup nakit, mnogo knjiga, tridesetak umetničkih slika i goblena…, za koje nije bilo zakonitih naslednika, a Desa Milosavljević nije ostavila nikakv testament.
Sudbina tih stvari, koje se zvanično zovu pokretna zaostavština, rešavana je na dva načina. Skupoceni lični nakit doktorke Dese bio je deponovan u Opštinskom sudu, a nameštaj, pokućstvo i ostalo smešteno je u magacin Crvenog krsta. Na kraju je sve to dato „na korišćenje i upravljanje” prvo opštini, a potom gradu Kragujevcu.
Posle ostavinskog postupka sudija Opštinskog suda u Kragujevcu Živadin Simić 3. januara 1996. godine doneo je rešenje u kome se zaključuje: „Kako pok. Desanka Branković nije iza sebe ostavila zakonske naslednike, niti je ostavila testament, sud je zaostavštinu pok. Desanke uručio opštini Kragujevac kao zaostavštinu bez naslednika”.
U istom rešenjenju navodi se da su deo te zaostavštine bili štedna knjižica sa deset hiljada maraka, obveznice zajma za privredni preporod Srbije u iznosu 26.400 dinara, broš od belog zlata sa dijamantima, broš – zlatnik sa likom žene, ženski pozlaćeni sat, zlatan prsten, zlatni lančić, zlatnik sa likom Franje Josifa težine oko 50 grama, jedna biserna niska…
Drugi pisani dokument je „Zapisnik o primopredaji pokućstva pok. dr Desanke Milosavljević Branković koje su pripale Skupštini grada Kragujevca, a bile su na čuvanju u magacinu Gradske organizacije Crvenog krsta Kragujevca”. Zapisnik je sačinjen 31. marta i 1. aprila 2004. godine, a potpisali su ga Radoslav Jakovljević u ime Crvenog Kkrsta i Dejan Krstić ispred Skupštine grada Kragujevca, koji je i „primio robu”.
Zapisnik sadrži 189 stavki raznih kućnih stvari i predmeta, a među njima je dosta vrednog stilskog nameštaja, ormara, ležaja, fotelja, stolova, stolica, lustera, tepiha, kaljeva peć, peć na drva, razni električni uređaji. Tu su zatim razni servisi za hranu i piće, ukrasni premeti, druge vredne stvari, od kojih se izdvajaju pozlaćeni escajg za deserte, srebrni komplet za kafu, pozlaćena kutlača, komplet srebrnih kašičica, srebrni nož, srebrni poslužavnik sa šest srebrnih čaša, turski komplet za kafu (fildžani, poslužavnik, ibrik, posuda za šećer), kineski servis za čaj, servis za ribu, komplet za rakiju sa bardakom, veliki okrugli kristalni tanjir, kristalni komplet za kompot, kompleti kristalnih čaša – većih i manjih, više kristalnih vaza, svećnjaka, mermerni komplet za pisanje…
Značajan deo zaostavštine činile su knjige, koje su u magacinu verovatno bile u nekim paketima, pa su tako i popisane, a ukupno ih je bilo više stotina kao i tridesetak umetničkih slika i goblena…
Dakle, sve je to prosleđeno gradskoj upravi – tako zvanični „papiri” kažu.
Salon iz snova
Vraćamo se u Lužnice.
Devedesetih godina prošlog veka voljom sudbine sreli su se neki lovci iz Lužnica i rumunskog sela Belobreška u kome je mešoviti srpsko-rumunski živalj. Spontano je krenulo druženje, koje se širilo na nove ljude, počela su međusobna posećivanja, grupna sastajanja, nastale su i porodične bliskosti.
Među najagilnijima u tom zbližavanju bio je novinar i publicista Sveta Madžarević, inače rođeni Lužničanin. Onda se rodila ideja da udruženim snagama u Lužnicama naprave dom prijateljstva. Oko toga su se svi složili i – krenulo se u akciju. Novac za buduću građevinu skupljali su ličnim prilozima, a pomogli su i Ambasada Rumunije u Beogradu, grad Kragujevac i razni donatori.
Da bi postojao legitimni investitor doma formirana je nevladina organizacija pod nazivom Udruženje srpsko-rumunskog prijateljstva „Riznica“ Lužnice. U aktu o osnivanju zapisano je da Udruženje „svojim radom i delovanjem nastoji da doprinosi unapređenju dobrosusedskih odnosa naroda Srbije i Rumunije, kroz očuvanje kulturnog i istorijskog nasleđa dve zemlje, zatim kroz povezivanje institucija u oblasti obrazovanja, sporta, nauke, kulture, lovstva… Ta misija traje već više od dvadeset godina, a na čelu „Riznice“ je Sveta Madžarević.
Na prelepom, velikom placu u Lužnicama prijatelji iz dve zemlje ozidali su i sredili zgradu doma i bližio se dan svečanog otvaranja.
– Bilo je to u oktobru 2007. godine. Dom je bio kompletno sređen, prizemni deo koji može da primi do 70 ljudi opremili smo sami i uz pomoć donatora napravili stolove i stolice, ali za sprat nismo imali ništa. Inače, u tom prostoru urađene su četiri dvokrevetne sobe za smeštaj gostiju, čajna kuhinja i mokri čvor, a glavna i najveća prostorija bila je namenjena za svečane prilike kao salon, objašnjava Sveta Madžarević.
Međutim, koji nameštaj da stave u salon, kako da ga opreme, a trebalo je za svečanost dočekati i ugledne goste iz institucija Rumunije i Srbije, grada Kragujevca?
- Onda se neko setio da se u podrumu Doma samoupravljača nalazi nameštaj pokojne Dese Milosavljević koji je pripao gradu. To nam je rekao neko od gradskih funkcionera, onda smo uz zapisnik preuzeli deo doktorkine zaostavštine, sve do poslednje stvari i danas je u salonu, on je zaštićen, kuća je pod ključem, nastavlja priču Madžarević.
U salonu u kome su „uvezane“ rumunska i srpska zastava i izloženo niz priznanja, plaketa, zahvalnica, impresivno deluju vitrine, police, garnitura za sedenje sa ogromnim stolom, radni sto, komode, ukrasni predmeti i drugo – što je nekada pripadalo doktorki Desi. Puno, rezbareno drvo, ornamenti, mnogobrojni stilski detalji najbolje govore o lepoti i vrednosti ovog komadnog nameštaja.
- Imali smo na početku i sedam umetničkih slika i jedan goblen koji su krasili dom doktorke Dese Milosavljević, ali to nam je oduzeto prilikom popisa pre nekoliko godina. Ne znam gde su slike završile, zaključuje Sveta Madžarević.