FAVELA USRED GRADA – HOROR ŽIVOT U BARAKAMA NA PIVARI

Nikada, ali nikada nemojte da se prevarite pa da izjavite „da ste sve videli” jer – pošteno, niste. Uslovi u kojima već decenijama žive naši sugrađani na Pivari u barakama u Teslinoj ulici (brojevi 2 i 4) se kose i „opiru” svemu što znamo o civilizaciji, kulturi života i stanovanja a o bilo kakvoj vrsti „standarda” govoriti kada su životi ovih ljudi u pitanju je neukusno i deplasirano. Jednostavno ne postoje reči i izrazi kojima se da opisati njihovo življenje (ako i to može tako da se nazove) usred našeg grada i to u 21. veku?!

Desetak porodica obitava u dva drvena zdanja za koje ni najrevnosniji istoričari ne mogu da „iskopaju” tačan podatak od kada datiraju. (Pr)ocena je pak da je reč o barakama koje su ble sastavni deo kasarnskog prostora još vojske kraljevine Srbije ili potonje SHS (Jugoslavije)… I tada su bili u pitanju magacini sagrađeni od dasaka a ne prostor namenjen stanovanju ljudi. Pouzdano se zna da su ove objekte koristili Nemci kao okupatori tokom Drugog svetskog rata i to isključivo kao konjušnice… a od tada su barake mnogo propale. Posle rata preuzima ih ponovo naša vojska i to Zagrebački korpus a kao neadekvatne za stanovanje (ako su ikada i bile, a nisu) su otpisane još pre više dekada. Na žalost izgleda da su i njihovi žitelji zauvek „otpisani” sa ovim prostorom u kome se muče i zlopate. Sve u svemu ova dva zdanja koja izgledaju strašnije od scenografije bilo kojeg horor filma najmanje imaju 105 godina ako ne i više a i dan danas su domovi za oko tridesetak ljudi…

Još sa ulice kada im se približite (gde se Ulica Kapetana Lukića „uliva” u Teslinu) suočavate sa nevericom da ovako „nešto” uopšte može da postoji a kamoli da neko „tu” može i da živi… Ali, mora i to decenijama. Redovi oronulih šupa i „poljaka” (klozeti) koji se samo ne sruše svojim izgledom ničim ne odudaraju od pocrnelih i oronulih baraka u kojima žive naši sagovornici. Dok razgovaramo sa ljudima koji žive u ovim (ne)uslovima svaki vetar pokreće baraku (bukvalno) i ona se klati i škripi pa morate iskreno da budete zabrinuti za sopstveni život da vam se zdanje ne obruši na glavu u ritmu „najslabijeg vetra”. A, kako je kad dune jači – ne daj Bože da to osetite. A, tako je onima koji tu žive, svaki dan i to godinama. Posle nedavnih ogromnih kiša, postalo je neizdrživo… Popadali su plafoni u mnogim ako to može da se nazove „stanovima” a od vlage (dok se trulo drvo ne osuši) ne mogu da zatvore vrata… I to nije prvi put, već ko zna koji… Sve je trulo od temelja do krova, zidovi su se odvojili i razdvojili i kroz njih (u sobama) raste trava, oluci su popadali (jer ne mogu da se zakuju za trule krovove), temelji su puni rupa kroz koje se šetaju pacovi i zmije kao neke domaće životinje na koje su već oguglali ali to ne znači da ih se ne plaše i ne strepe od njih… pogotovo zbog dece koja u ovakvim uslovima odrastaju.

Naš prvi sagovornik Milorad Šarčević (44) auto-mehaničar živi ovde još od od 1993. godine. Njegova majka Todorka Šarčević, radila je pri vojsci od kojih je ovde dobila dve prostorije kao nužni smeštaj pre 27 godina samo „dok ne dobije stan” i ostala sve ovo vreme. Ona ima sve adekvatne papire (samo nema stan), a nema ni penziju (fali joj nekolio meseci) pa preživljava na „socijali”. U ovom smeštaju sem našeg sagovornika Milorada i njegove majke Todorke živi i mlađi brat Aleksandar (34) invalid prve kategorije, Miloradova supruga Mirjana i ćerke, bliznakinje dvanaestogodišnje Mina i Tina. Svi su živeli u te dve neuslovne prostorije „kod majke” a Milorad se sa suprugom i decom „odelio” kada je umro komšija, čovek koji nije imao naslednike, a Šarčevići su ga „čuvali i gledali” tako da sada žive u dva podjednako urušena i devastirana prostora.

Baš u tom „stanu” u kome on živ sa ženom i decom je u sobi posle nedavnih kiša pao plafon. sa razlogom strepe „da im deca ne izginu” i iako ih je sramota ali šta će sada svi sapavaju u jednoj prostoriji. A, i ona samo što ne popusti i to se ne zna gde pre jer se sve urušava, pod, zidovi, plafon…

Deca rastu bez vode u gradu u 21. veku

Zimi duva kroz zidove jer rasklimatane letve ne mogu da zaustave vetar i mraz. Tada nemaju ni vodu jer već prvi mraz zaledi sve cevi i tako su bez nje sve do proleća, aprila dok skroz ne otopli. Samo za vreme od kada naš sagovornik živi ovde baraka se od neispravnih instalacija „palila” i gorela čak tri puta.

– A, podovi? Sa njima nikada niste načisto i pitanje je samo kada ćete da propadnete kroz njih. Krenete i popuste daske i propadate u podrum pola metra. Nedavno, na žalost komšinici je preminuo sin i ljudi su došli da izjave saučešće i propali kroz pod u hodniku. Niko nije teže povređen samo ogrebotine, navodi Šarčević.

Voda im je zamrznuta čitave zime pa se kupaju u lavorima i kadicama. Toalete nikada nisu ni imali a, leti ovi polusrušeni poljski smrde  neizdrživo (provereno na licu mesta – zaista da).

– Održavamo koliko možemo al nema više šta, sve je toliko trulo da nemaš više dasku zašta da zakuješ. Naša deca rastu u gradu a bez vode… Ej, u 21. veku! Bruka i sramota, zaključuje on.

Svaka vlast, obećavala im je rešenje njihovog pitanja tokom ovih decenija ali niko nikada nije rešio ama baš ništa.

– Ovi iz SNS-a stalno zivkaju ali nikako neće da stvarno dođu. Verko „mučenik”, nešto je obećavao ali… džabe nije ostao na vlasti… Sadašnji gradonačelnik Radomir Nikolić nije hteo uopte ni da nas primi na razgovor, navodi Milorad Šarčević, samo neke od „instanci” vlasti koje su se smenjivale a kojima su pokušavali da se obrate na žalost uvek sa istim ishodom.

On je slao i fotografije sa zmijama koje mile iz pragova opštinarima, inspekcijama, medijima (objavio ih je Info KG) no kao i uvek niko nije reagovao.

– Nismo mi ni nastupali sa zahtevima „dajte nam stanove” već smo pokušavali kao ljudi da se dogovorimo za bilo kakvo rešenje. Nove barake, montažne kućice… samo da ne izginemo svi i niko ništa: opština prebacje na vojsku, vojska „vraća” na opštinu i tako unedogled… Moja majka kao vojni uposlenik bila je bezbroj puta, čak i u Beogradu ali i tamo su odbili da je prime, odnosno nikog nije pronašla ko bi bio zadužen za njen slučaj, pojašnjava naš sagovornik, dodajući da je „Verko ponekad davao salonit table da prepokrivaju krovovove” ali oni „izgore” na suncu „popucaju” i prokišnjavaju.

– Počne kiša i voda kulja u stan na sve strane i ne znaš gde da postavljaš kofe i šerpe. Naravno voda ide pravo na instalacije, koje se kvare od vlage. Kad su pljuskovi samo počne da „puši” i ne znaš šta prvo da iznosiš iz kuće i da li da spasavaš sebe, porodicu, stvari… Isključimo sve al’ spavaš „na strah” da l ćeš da se ujutru živ probudiš što od vode, struje, ili će da ti se oburva krov na glavu, bolno je iskren naš sagovornik.

Padaju plafoni i zidovi, propadaju podovi

Trenutno ovako i ovde živi 10 porodica – tridesetak ljudi svi preko 30 godina najmanje. Neki imaju sve papire za stanove koji su im obećani, neki ne baš sve ali svejedno, zar zaslužuje bilo ko da živi u trećem milenijumu nove ere na ovaj način u gradu koji se stalno busa da je neki vajni regionalni centar?! Ovakav način života na svima je ostavio povrede,  rane i ožiljke.

 – Majka mi ima začetak alchajmera. Postala je duševni bolesnik od života provedenog u ovim uslovima… ležala je na psihijatriji zbog ovoga. Slabije vidi, nedavno je imala operaciju očiju… Na sve to su joj nedavno „isekli” i struju. Najgore je što je došla neka ekipa iz Elektrošumadije i nešto kao popravila. Onda je došla sledeća i kaže: „Vi kradete struju” pa „iseku” ono što su njihove kolege iz iste firme nedavno popravljale. Žena, bolesna koja je upravo operisala oči, da se penje na stolicu i „krade” im struju?! Smešno i tužno istovremeno, navodi njen sin još jednu nepravdu koja ih je zadesila.

Inače, trenutno je bez struje i komšinica Olga Stevanović iz donje barake koje se nalazi kod ćerke u Beogradu.

– Ona je žena koja ima četvrti stepen karcinoma, penzionerka i jako teškog zdravstvenog stanja. Ćerka joj živi u Beogradu i ima četvoro dece pa nije mogla da dođe da pazi majku već ju je odvela kod sebe, priča Milorad koji je uz pomoć dobrih ljudi iz naselja i advokata uspeo da izdejstvuje da se komšinici Olgi struja ipak ponovo priključi.

Poskok na kućnom pragu

Ne samo on, već bukvalno svi žitelji ovih baraka sa kojima smo razgovarali ističu da su po njihovim kućama zmije (vidi sliku) pacovi i miševi domaće životinje.

– Miševi nisu opasni. Na njih smo navikli, oni se samo „ciju, ciju” svađaju nasred sobe i odu… Pacovi i zmije pak jesu opasni i zbog njih strepimo i plašimo se za decu. Navikli smo se na smukove i belouške ali kad vam se poskok pojavi na pragu više nikome nije svejedno jer se zna koliko je on otrovan, priča Milorad koji je baš prošlog leta zatekao jednog takvog „gosta” na kućnom pragu, dodajući da se svi presvlače sa velikim oprezom strahujući da se nije uvukao u kuću i ugnezdio negde u njihovom čistom vešu. Svi zbog toga imaju mačke u stanovima, ne kao ljubimce već kao jedini spas od pacova i zmija. Šarčevići su u toj borbi „izgubili” prethodnu i već nabavili novu koja je odmah „stupila” na dužnost „čuvarkuće”.

– Šupljine su svuda, može da se uvuče i provuče gde šta hoće, dodaje njegova supruga Mirjana, naglašavajući da veš moraju da suše u šumi a u blizini se nalazi nezatvoren bunar „pretekao” još od nemačkih okupacionih snaga sa kojeg su napajali konje. Danas je bunar onako otvoren „obeležen i zaštićen” stiroporom.

Gradsko zelenilo ne želi nikada da im pokosi prostor oko baraka.

– Ja, pošto sam najmlađi ovde idem sa „Total” herbicidom da prskam da se odbranimo od korova i zmija. Od benzinske pumpe na početku Beloševca zabranjeno je kretanje kroz travu jer to zmijarnik ogromnih razmera, pojašnjava naš sagovornik koga svi zovu Miško a koji pokušava da nekako organizuje život u ovim neuslovima ali ne vredi. Gde god i u šta god da pogledaš raspada se truli i propada.

A, noću mrkli mrak. Molili su Elektrošumadiju da im postavi makar jednu sijalicu na banderi a ne da se „osvetljavaju” baterijskim lampama i telefonima.

– Deca ne smeju da izađu zbog mraka. Ne možemo da zatvorimo vrata od vlage… ućiće neko i pobiće nas…, strepi njegova supruga Mrjana.

Zbog tmine postali su omiljeno sastajalište narkomana i lokalnih bandi.

– Ne mogu da ih krivim i oni „ljudi” kad pogledaju sa ulice i vide u kakvom je ovo stanju i tmini logično (po)misle da je davno napušteno i da nikog nema. Iznenade se kad vide da tu žive ljudi, duhovit je Miško na svu svoju muku iako im zbog mrklog mraka redovno skidaju točkove, šrafove, delove od kola… kao nedavno njegovoj ženi.

Mraz brije a kupatilo u lavoru

Mirjana dodaje da zimi ne mogu da lože zbog odžaka da ne bi varnice upalile baraku a TA peći ma kolike bile ne mogu da zagreju nijednu prostoriju jer vetar duva kroz zidove i podove, mraz „brije po nogama”…

–  Stavljamo pur pene, lepljive trake, guramo šta stignemo da ih zapušimo ali džabe. Nemaju ni oluke, svuda je obrasla trava, ne zato što ih nisu održavali i kačili nove već su jednostavno i ti novi (po)padali jer su daske na krovu trule i nisu mogli da ih za njih zakuju. Miško i njegova žena su probali prošle godine da ojačaju krov i pod ali ne vredi.

– Glvne grede se trune, pojelo ih vreme, pucaju… Ni jedna daska više ne može ni da se zakuca, dotrajalo je sve jer ima preko 100 godina, pokazuju nam Miško i Mirjana, još jednom napominjući da ih je „najviše strah za decu”.

Ogorčena je i to s pravom i Miškova majka Todorka.

– Barake su toliko propale da im nema spasa i izgleda ni nama s njima. Iscrpljeni smo jer ne smemo da spavamo, da li od straha da nam se plafoni ne sruče na glavu kao od nedavnih kiša kada se voda sliva direktno i na struju i instalacije curi u sijalična grla ili pak od straha od naših „domaćih životinja” pacova i zmija… Užas katastrofalni. Zimi duva a voda nam „pod ledom” do aprila najranije. Zidovi baraka se odvajaju od temelja tako da trava počinje da nam raste u kući. Guramo krpe, najlone, kamenje… bilo šta da ih nekako zapušimo… Zimi ledara leti opasnost da se nešto ne uvuče… tako svako godišnje doba donosi nam svoj strah i strepnju… I tako čitav svoj život živimo, ako se ovo može nazvati životom, potvrđuje Todorka priču svog sina i snaje pokazujući kako im barake bukvalno „idu”, „odlaze”, niz brdo i krevete i stolove koji klize u istom smeru i u svim stanovima stoje nizbrdo a ne ravno.

Ona je radila 24 godine pri vojsci i nije još stigla do penzije.

– Bila sam vojno angažovana za vreme bombardovanja, bez beneficija, radnog staža, dnevnica… Vojska mi je ostala dužna milion i po dinara. Gde smo mi? U čijoj državi? Za koga sam ja išla na posao pod bombama, samo puca, leti sve… Naši pucaju sa ove strane a oni odozgo gađaju „Zastavu” a ja moram da budem na radnom mestu u Grošnici u intendanturi, pokazuje ona kompletnu papirologiju kojom dokazuje da je više puta bila prva na rang listi za stan ali uvek su „bila preča vojna lica”.

– Da doživim ovako da živim u ovom „čudu” sa mojim radom to je jezivo i ne bi poželela ni najgorem neprijatelju, kaže Todorka kojoj je pre dve godine dolazila vojna policija iz Kraljeva obilazeći ove „stanove” i koja ju je opomenula da duguje 200.000 dinara na račun stanarine.

– Objasnila sam im da su ovi objekti otpisan, nepostojeći. Proveravala sam kod nas u opštini i „nema ih nigde”, ne postoje u kompjuteru, ni u bilo kakvoj evidenciji, odgovorila im je ona a oni su je uputili da se javi u Beograd u Nemanjinu 15, zgradu Ministarstva odbrane Republike Srbije u Sektor za ljudske resurse, ali tamo su je vratili sa vrata jer portir nije znao kod koga je krenula i rekao da takva služba tu ne postoji. Dakle, opet džabe.

Svaka vast ih prevarila i izneverila

Kod svih komšija je ista situacija što se tiče zidova, plafona i podova…

I njihova komšinica Božidarka Stojanović (75) penzionerka (radila u „Zastavi” na površinskoj zaštiti u laboratoriji) živi u ovom užasu od početka devedesetih prošlog veka.

 – Trideset godina slavim slavu ovde. Dve prostorije, a od špajza prethodnih stanara napravila sam nišu koja se sada srušila. U sobi ispod prozora zid je pao za Svetog Jovana usred najvećeg mraza p sam sa unukom pomerila kauč i rupu ispunila jastučićima da donekle „drže” temperaturu po ciči, poinje Božidarka priču (pri)sećajući se kad im je Verko „savetovao” da ne plaćaju struju, vodu i kanalizaciju (koju, realno i nemaju) pa se nakupio dug. Deo tih dugova su nekima od njih kasnije otpisali kao što su izgleda svi žitelji ovih baraka odavno „otpisani”…

Njen satn u baraci je goreo više puta ali nikad tako kao na Svetog Savu pre tri godine.

– Suprug mi je bio na samrti. Došla mi je ćerka koja živi u Crnoj Gori da poslednji put vidi oca. Upalio se stan a sklopka za struju celoj baraci je baš u mom stanu u improvizovanoj kujni (onoj što se sada urušila), pa su svi u gornjoj baraci ostali bez struje. Jedva su vatrogasci ugasili požar a ćerka koja se tu zatekla, finansirala mi je opravku, kaže ona koja je danas opet bez struje, već mesec i po dana.

– Naglasite da ne mogu više ovako da živim bez struje, preklinje ona dodajući da je u svojim žalbama stigla do Vučićeve sekretarice.

– Vučić, Vulin, Dačić, Antić ministar energetike su obećavali da ni najudaljenija kuća u poslednjem zaseoku u Srbiji ne sme da bude bez struje i bez vode. I oni stvarno, gledala sam, idu po tim selima, slikaju se i obilaze ih a ovde, u sred ovolikog grada niko nikada nije došao jer je ovo ovde „otpisano” (potvrđuje ona Todorkinu priču) još 1979. godine kao potpuno neadekvatno za stanovanje, vapi Božidarka podsećajući (ali, koga) da je njena porodica fabrici automobila dala je jedan već „tri radna veka” kada se sračuna radni staž njenog pokojnog muž, njen i sina. Dali su „Zastavi” preko 105 godina rada i evo gde i kako je završila.

– Ne daj Bože, sine! Ne daj Bože nikome! Izgubila sam sina u ovom smradu i vlazi u kojoj svi živimo. Patimo se i zlopatimo toliko godina i niko za nas ni prstom da mrdne, dolazili su i pre novinari ali nema vajde, počinje sa suzama priču naša sledeća sagovornica Milica Ilić (84) koja ovde živi već pune 52 godine. Doselila se ovde davne 1968. godine samo privremeno, kao „prinudni smeštaj” i ostala duže od pola veka i u njemu sahranila muža Mlovana pre šest godina i nedavno sina Ivicu.

Njen suprug je radio u Vojnoj fabrici i išao i on za Beograd.

– Obećala vojska posle dve-tri decenije da će da mu daju stan (ima sve uredne papire koji to potvrđuju) i ništa… Slagala nas je vojska, eto to je to…, kaže ona već pomirena sa sudbinom.

A, mnogi obećavali, ne samo vojska… obično pred izbore…

– Nema ko nije dolazio Đelić i Veroljub Stevanović… i niko ništa nikada nije preduzeo… mučimo se kako znamo i umemo… priča ona i plačući kazuje kako je pre nekoliko meseci kada joj je sin preminuo došla žena da izjavi saučešće i propala kroz pod u hodniu.

– Mislili smo da je poginula. Brzo smo to sanirali, dolazi narod, donosi sveće, a ulaze mi u kuću preko dasaka. Patimo se kao crvi… nisam videli nikad da ljudi žive u crnjim uslovima… i stalno nešto  krpimo sa svojim bednim penzijicama i platicama a sve je trulo od poda do plafona, više se i ne žali, već samo konstatuje ona.

I njen komšija iz donje barake Jovan Savić (78) penzioner Fabrika automobila na živi ovde već 37 godina i ima iste probleme kao i svi. Preživlajava sa penzijom od 24.000 a supruga mu je izgubila posao u „Filipu”, dok je sin nezaposlen.

– Situacija je gadna, gde god staneš, propadneš. Nemoguće je više stanovati, jer dok uradiš hodnik, padne ti plafon ili zid u sobi. Središ to onda se uruši špajz i stalno u krug… Pitanje je samo dana i trenutka kada će sve da se sruši nad nama i pobije nas. Ili ćemo da svi izgorimo zbog neispravnih i dotrajalih instalacija, naglas razmišlja on.

I komšija Jova se seća da im je Verko dolazio, obećavao da će na ovoj lokaciji da se napravi zgrada ili smeštaj u lamelama u Koloniji i ne bi ništa od toga.

Po njemu kada bi neko od vlasti iz Beograda „ovo” gde oni žive ne bi verovao. On je, dodaje bio i mobilisan, na ratištu, ali mu ni to niko, nikada nije računo.

– Odavde nemamo izgleda gde, samo u zemlju i završena priča. Čini mi se da je bolje bilo da sam tamo završio i ostavio glavu nego što se mučim ovako k’o kuče, sumorno sumira on svoju i situaciju svoje porodice.

Postali ruglo čitavog grada

I, to nije sve ćemu su žitelji Teslne 2 i 4 izloženi, ma kakvi… Imaju oni i probleme, sem stambenih, koje bi bilo koja instanca lokalnih vlasti mogla da reši ali očigledno neće.

– Ljudi shvataju naše dvorište kao da ovde žive Romi ili emigranti, izbeglice, kao da smo neki Avganistanci, šta li… i svakodnevno ispred našeg kontejnera bacaju sve i svašta. Sve domaće i divlje životinje ubijene, zaklane, crknute… završe pred našim vratima. Dovlače đubre i kabasti otpad iz drugih delova grada. Leti je smrad neizdrživ, priča on a tu činjenicu ne mora mnogo da opisuje jer je po vrelom letnjem popodnevu više nego „očigledna” jer ih „dobri ljudi i domaćini” iz okoline a i šire svakodnevno pretvaraju u totalno ruglo ne ovog kraja već čitavog grada.

Stalno im stižu i tužbe za vodu jer imaju javnu česmu ispred baraka. I kao sa đubretom i otpadom, slična stvar se dešava sa vodom sa javne česme.

– Ljudi, pogotovo sada kada je sezona dolaze sa ladama „nivama”, prikolicama i burićima od po 200 litara zahvataju, toče i nose da zalivaju bašte. A, računi stižu nama kao stanarima i tužbe od „Vodovoda”. Mi im ne možemo ništa a nemamo vodu od kasne jeseni do aprila. Međutim za ovu istočenu sa javne česme tužbe samo stižu i  pritisak iz „Vododvoda” da izmirujemo dug koji su drugi ljudi, noseći vodu odavde napravili. Apelovali smo na „Vodovod” da se ova česma „zatvori” no njih to ih ne interesuje. Samo ih zanima novac koji nam naplate posle svake utužbe, završava Miško Šarčević pokazujući koliko je svaka instanca sitema nemilosrdna i bezdušna prema njima.

Ali ni to nije sve. Muka i nesreća zaista „nastupaju u četama” (Šekspir) jer njegove prve komšije (mlađi bračni par) ne mogu da nam daju izjavu. Zabarikadirali su se, kako on kažem jer su oboleli od korone. Kako tek izgleda (pre)boleti KOVID-19 u ovakvoj neuslovnosti bez vode, kupatila, toaleta… Čudo je da i sama korona odavde nije u strahu „od neke jače i veće zaraze” zbirsala i zapalila. I, ko bi mogao da joj zameri?

Piše: Zoran Mišić

Foto: Lazar Novaković