Nesporno je da ni jedan grad na Balkanu nema tako bogato i vredno industrijsko graditeljsko nasleđe kao što ga ima Kragujevac u Vojnotehničkom zavodu (VTZ). To je i stručno dokazano i zato je ovaj kompleks, koji se prostire na oko 60 hektara, proglašen za prostornu kulturno-istorijsku celinu od velikog značaja i kao takav je pod zaštitom države.
Kako država (i ne samo ona) štiti i čuva VTZ vidi se po njegovom sadašnjem veoma ruiniranom stanju. Više puta je bombasto najavljivana njegova obnova, međutim sve što je do sada urađeno jeste raspisivanje međunarodnog konkursa prošle godine kojim je želelo da se dobiju predlozi i vizije šta bi se moglo činiti sa ovom kulturno-istorijskom baštinom. Sada se čekaju novi potezi, pre svega od lokalne samouprave i Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, pišu Kragujevačke.
Dok je VTZ na „čekanju” pozabavili smo se praksom evropskih gradova u očuvanju industrijskog nasleđa. Dosta je takvih dobrih i poučnih primera, a proces obnove starih industrijskih kompleksa posebno je intenziviran krajem prošlog veka. U rehabilitaciji starih zdanja, koja imaju urbanističku, arhitektonsku i istorijsku vrednost, ima dosta razlika i specifičnosti, ali ponešto je i zajedničko za sve.
Prvo, reč je o napuštenim fabrikama i pogonima različite namene, koji su nastali uglavnom u 19. i prvim decenijama 20. veka. Jednostavno, nove tehnologije učinile su ih nefunkcionalnim i zastarelim, ali je ostala njihova graditeljska i istorijska vrednost i proglašeni su za kulturna dobra. Zbog toga je prvi zadatak da se ti objekti saniraju, poprave, kako bi im se produžio život. Pritom je, uz reč struke, rađena i selekcija, tako što su zadržane vredne građevine, a one koje to nisu – uklonjene su, porušene.
Međutim, nije cilj samo sanacija, već i revitalizacija starih proizvodnih kompleksa, da im se da novi život kroz definisanje novih namena, da se u opustele hale usele novi sadržaji, privlačni i za investitore i za građane. Pritom se uvek teži da revitalizovana zdanja sa tim novim sadržajima budu samoodrživa, ne po svaku cenu profitabilna, ali da kao novi javni prostori mogu i da prihoduju.
Obnova starih objekata za nove funkcije rađena je tako što je zadržana njihova autentičnost, ali u dosta primera učinjeno je i njihovo „popunjavanje” novom arhitekturom, koja je usklađena sa postojećom. Tako su neke zgrade nadziđivane, pored nekih su podizane nove građevine, ali svuda je očuvana prepoznatljivost onoga što je nasleđeno.
U obnovljenim industrijskim kompleksima osim muzeja nalazimo pozorišne ili koncertne dvorane, razna umetnička ateljea, hotele, restorane, tržne centre, prostore za zabavu…
Oni su po pravilu postali brendovi gradova, veoma atraktivni i posećeni, privlačni za turiste i javni prostori puni različitih sadržaja kao centri društvenog života.
Ovom prilikom ukratko ćemo predstaviti nekoliko primera obnovljenih starih industrijskih kompelksa, a stručni konsultant u izboru delimično je bio doktor arhitekture Aleksandar Rudnik Milanović, koji se i sam bavio ovom temom.
LONDON, ENGLESKA
Staklenim liftom do vrha dimnjaka
Na površini čak 32 fudbalska terena, na desnoj obali reke Temze u Londonu, prostirala se čuvena Batersi termoelektrana, koja je godinama snabdevala veći deo prestonice Engleske strujom. Građena je u dve faze – do 1930. i do 1950. godine, i bila je jedna od najvećih zgrada u svetu sagrađenih od opeke. Postala je posebno prepoznatljiva kada ju je grupa Pink Flojd stavila na omot svog čuvenog albuma „Animals”.
Ovaj stari industrijski kompleks bio je prepoznatljiv i po četiri ogromna dimnjaka. Međutim, elektrana je prestala sa radom i zatvorena 1975. godine, ali je proglašena za kulturno dobro i industrijsku baštinu grada.
Bilo je više ideja i projekata kako da se ovaj objekat obnovi i da mu se da nova namena, ali svi su propali, među njima i namera Fudbalskog kluba „Čelzi” da u prostoru bivše elektrane sagradi stadion sa 60 hiljada mesta.
Problem je rešen 2011. dolaskom investitora iz Malezije koji je u potpunu restauraciju ovog objekta uložio devet milijardi funti i dobijen je elitni kompleks, jedna od najatraktivnijih destinacija u Londonu. Pritom su zadržani zidovi od opeke i sve konture originalne zgrade.
U staroj elektrani sada je više od stotinu trgovina, restorana, barova, oko 250 superluksuznih stanova, dvorana koja prima 1.400 ljudi, zatim otvoreni javni prostori, piste za modne revije… Posebna atrakcija je ovalni lift od stakla kojim se dolazi do samog vrha najvišeg od četiri dimnjaka i sa visine od 110 metara pruža se panoramski pogled na čitav London.
VINTERTUR, ŠVAJCARSKA
Od livnice napravljeni stanovi
Najveći švajcarski projekat za očuvanje industrijske baštine realizovan je u gradu Vintertur, u fabrici „Sulcer” koja je proizvodila lokomotive , imala je livnicu i obrađivala čelik. Fabrika se prostirala na 22 hektara površine u samom gradu, plus 55 hektara van.
„Sulcer” je 1970. godine zapošljavao 43.000 radnika, jer je osim u Švajcarskoj imao pogone širom sveta, a u samom Vinterturu oko 15.000, međutim kompanija je počela naglo da „tone” i pred kraj 20. veka se ugasila.
Vlasnik je planirao da poruši pogone opustele fabrike, međutim lokalne vlasti su uz podršku stručnjaka 2003. godine procenile da od oko sto zgrada u celom kompleksu dvadeset treba sačuvati kao vredno industrijsko nasleđe. Pravno obavezujućim planom utvrđene su građevinske linije duž saobraćajnica na tom pdoručju, predviđena su rušenja, renoviranje starih i izgradnja novih objekata. Plan je garantovao očuvanje urbanih struktura koje su nastale tokom posledih 170 godina u ovoj industrijskoj zoni.
Projektnim rešenjem planirane su i urađene intervencije nadogradnje i dogradnje starih i zadržanih delova fizičkih struktura. Planiranje i projektovanje obavljeno je posle 2000. godine, realizacija od 2002. do 2014. i nekadašnje hale i radionice pretvorene su uglavnom u stambeni prostor.
HAMBURG, NEMAČKA
Filharmonija u bivšem pristaništu
Kada je 2017. godine svečano otvorena nova zgrada filharmonije u Hamburgu, komentari su bili jednoglasni – to je remek delo arhitekture. Desetogodišnju gradnju ovog veličanstvenog objekta pratile su i teške kritike i pohvale, nazivali su ga i onom i noćnom morom, globalnom zvezdom i šalom, sramotom i čudom, a najsporniji je bio rast cene investicije koja je na kraju „zaokružena” na skoro 800 miliona evra. Međutim, kada je novo zdanje predstavljeno javnosti, sve kritike su zaboravljene.
Filharmonija na Labi podignuta je u nekadašnjoj luci, na samom doku, gde je nekada bilo pristanište i veliko skladište za žito, ali su odavno ostali van osnovnih funkcija. Objekti ovog industrijskog nasleđa poslužili su kao osnova novog objekta, sačuvana je njihova autentičnost, a na toj osnovi podignut je gornji deo zgrade visok 110 metara, sav od stakla, metala i betona.
Zgrada ima veliku koncertnu dvoranu sa 2.100 mesta, jednu manju sa 550 sedišta, a treća mala je za 150 posetilaca. U objektu su još hotel visoke kategorije, 45 luksuznih stanova. Na 37 metara visine je plaza, trg od 4.000 kvadrata, do koga vode pokretne stepenice od 82 metra, najduže u Evropi.
Stručnjaci su jedinstveni u oceni da je ovo vrhunski spoj starog industrijskog graditeljstva i moderne arhitekture.
TALIN, ESTONIJA
Nadgrađena kamena zdanja stara 150 godina
Stara četvrt Roterman u gradskom jezgru Talina (Estonija) nekada je bila industrijsko područje i centar prehrambene industrije. Mnoge zgrade, iako stare i po 150 godina, solidno su očuvane i uglavnom su zaštićene kao kulturna dobra.
Između starih industrijskih zgrada obloženih kamenom, 2013. godine podignuto je novo zdanje koje sledi zaštićenu arhitektonsku baštinu. Tako je formiran novi gradski javni prostor kao atraktivna četvrt puna života.
Takođe je na kompleks starih skladišta dograđeno još po dva sprata u modernom arhitektonskom stilu, koji ne narušava autentičnost objekata iz 19. veka. Prizemlja obnovljenih zgrada koriste se u komercijalne svrhe, uglavnom kao prodajni prostor, dok su spratovi rezervisani za razne poslove administracije. Ispred zgrada je ukusno uređen trg koji ima više namena za posetioce.
TAMPERE, FINSKA
Fabrike tekstila – pravi mali grad
Zvali su ga „Mančester sever”, jer je poput ovog engleskog grada bio veliki centar tekstilne industrije. Reč je o Tampereu, trećem po veličini gradu u Finskoj.
Brz industrijski razvoj grada počeo je 1820. godine, otvaranjem fabrike „Finlejson”, a njoj se kasnije pridružila „Tampela”, obe iz tekstilnog sektora, uz dominantno korišćenje lana. Vremenom se razvio industrijski magnat, čiji su se pogoni prostirali na nekoliko kvadratnih kilometara. Taj industrijski kompleks bio je pravi mali grad, imao je svoju crkvu, školu, razne druge ustanove, stanove za radnike.
Fabrički objekti građeni su uz reku Tamerkoski, koja je na tom delu toka veoma brza, pa su njeni brzaci korišćeni za pokretanje takozvanih pamučnih mlinova. Zgrade su pravljene od cigle tamnocrvene i braon boje, zato je i reka od njih delovala kao da je voda crna.
Proizvodnja u dve tekstilne fabrike prestala je devedesetih godina prošlog veka, stari proizvodni pogoni i drugi objekti u kompleksu bili su veoma dobro očuvani, pa nije bila neka obimna sanacija. Naravno da su skoro sve zgrade zaštićene i posle revitalizacije Tampere je dobio fantastičan stari-novi kvart u srcu grada. Sve deluje impresivno, a pažnju privlače zelene puzavice koje se penju do vrhova visokih dimnjaka.
U nekadanjim fabričkim halama danas su muzeji, pozorišne dvorane, restorani, poslovni prostori, a tokom leta zgrade i ulice ovog kompleksa pretvore se u najveću umetničku četvrt, veoma posećenu.
AJNDHOVEN, HOLANDIJA
„Filipsove” sijalice „prosvetlile” centar
Ajndhoven je danas moderan industrijski grad, jedan od najstarijih u Holandiji i peti po veličini u zemlji. Ubrzan razvoj doživeo je posle 1891. godine kada je otvorena „Filipsova” fabrika koja je proizvodila sijalice, pa su ga zbog toga zvali i Grad svetlosti. Industrija grada proširila se u 20. veku otvaranjem pogona za proizvodnju kamiona DAF.
Ove fabrike koje su se nalazile u centralnom delu Ajndhovena ipak su Gradu svetlosti davali sumornu sliku i govorilo se da je „najdosadniji” grad u zemlji.
Međutim, sve se promeilo kada su fabrike prestale da rade, ali je kompleks na kome su se nalazile zaštićen kao vredno industrijsko nasleđe, a potom je počela sanacija i prenamena pojedinačnih objekata. U jednom od njih je muzej „Filipsa”, a muzej fabrike DAF smešten je u zgradu bivše pivare „De Volk”, najstarije u Holandiji, sagrađena je 1893. godine, koja je u neposrednoj blizini pogona za proizvodnju kamiona.
Rekonstrukcija ove industrijske zone počela je devedesetih godina prošlog veka, umesto „sivog” dela grada nastao je atraktivan i za turiste privlačan kvart sa bogatim i raznovrsnim sadržajima. Zadržana je urbana i arhitektonska autentičnost – sa novim namenama starih objekata. Ovaj proces trajao je dvadesetak godina.
U objektima starih fabrika, osim muzeja, sada su prostori za kulturne sadržaje, zabavu i druge komercijalne programe.
Da je Dašić slušao Milanovića (primeri iz njegove knjige) ne bi dao ostavku nego bi preteko … ko Dragana Sotirović u NIŠU ! Radionice koje su u ruševnom stanju u Arsenalu pored dimnjaka , su mogle da dobije nadgradnju kao ove na fotografijama ! Umesto samo enterijera Pivnice (što je najmanja površina u Arsenalu), Dašić je mogao da zamoli Rudnika da projektuje Bratislavu Milanoviću nove zgrade iznad radionica ! Mada bi to bio sukob interesa, jer su obojica Milanovići ! Trnavci i rodjaci iz istog sela !
Sjajan tekst al nema ko da ga čita. Dašić je za prvonagradjeno rešenje na Konkurs za Arsenal, izabrao rešenje koje pokazuje da treba da se iskopa bazen oko dimnjaka, potkopa dimnjak i ukopaju radionice https://www.glassumadije.rs/realizovan-medjunarodni-konkurs-za-revitalizaciju-knezevog-arsenala/ . Da bi to uradio morao bi da poruši sve radionice i dimnjak i sve ponovi izgradi, a taj podrum ispod radionica bi bio poplavljen od vode iz tog bazena. Iz ovog teksta se vidi da ima ljudi koji znaju kako treba, al šta vredi kad Dašić nije znao da izabere prave ljude za saradnju. Rudnika za gradonačelnika !