- Mene niko nije upozorio da za eroziju rožnjače treba da nosim sočiva, ali ne onoliko dugo koliko sam ih ja nosila, a nosila sam ih preko deset godina. Sada sam saznala da ona nisu uopšte poželjna, da sa njima nije poželjno ući u bazene, nije poželjno ići na more. U jednom trenutku su mi zabranili da se umivam vodom sa česme, jer su mi rekli da i voda može da kontaminira sočivo, sve to niko od nas ko se tamo lečio nije znao, kaže Gordan Jocić, glavna i odgovorna urednica radija Zlatousti.
Pre skoro četiri meseca krenuli su joj problemi sa okom, te je ona u našoj emisiji, iz uloge pacijenta, govorila o svojoj bolesti i prvobitno postavljenoj dijagnozi koja će se ispostaviti kao pogrešna.
- U trenutku kada mi se desio taj neki bol u toku noći, mislila sam evo još jedne erozije rožnjače, započinje Gordana, koja se godina leči od recidivirajućih erozija rožnjače.
Imala je želju da zavešta neke od svojih organa i uvek je pričala, „ako ništa drugo, zaveštaću rožnjačuˮ, međutim, zbog svih komplikacija, to neće moći da uradi.
Obnjašnjava da je jedan od metoda lečenja nošenje terapijskih sočiva koja se stavljaju jednom mesečno, budući da ih duže vreme nosi, pomislila je da je bol nastao možda usled pomeranja sočiva.
- Sutradan je to već ličilo na neku infekciju i ja krećem da se lečim na Očnoj klinici u Kragujevcu.
Tražen je uzrok takvom stanju, u tom trenutku Gordana kaže da je imala streptokoku u oku, ali su brzo lekari posumnjali da se u oku nalazi parazit, tačnije ameba. Tada joj postavljaju dijagnozu bolesti koja je jako rekta i govore da se za nju teško pronalazi lek. Posle izvesnog vremena, po preporuci lekara, započinje paralelno lečenje i u privatnoj bolnici u Beogradu.
- Da bi nastupila komplikacija pre 36, 37 dana, onda su me hitno poslali na Očnu kliniku Kliničkog centra Srbije. Ja sam ležala u bolnici nekih 16 dana, a trenutno odlazim dva puta nedeljno u Beograd na kontrole.
Gordana je svoje iskustvo želela da prenese prvenstveno iz razloga što se kroz njenu dijagnozu „prelomilo nekoliko stvari koje su vezane za naš zdravstveni sistem i pogrešno postavljanje dijagnozeˮ.
Osvrće se prvo na nošenje sočiva i podcrtava da ih nikada nije stavljala sama, uvek bi odlazila u privatnu ordinaciju, a kada su joj postavili dijagnozu, rekli su joj da je problem nastao usled kontaminacije sočiva.
- Lečeći se svih ovih meseci, saznala sam od direktora Očne klinike u Kliničkom centru Srbije da mi lako posežemo za sočiva i da lekari olako prepisuju i dopuštaju ljudima da koriste sočiva i za vid i za korigovanje boje očiju, a da su sočiva, po rečima ovog doktora, možda poslednje rešenje, a ne prvo.
Među pacijentima koji su se u tom trenutku lečili, Gordana je čula da je većini nastali zdravstveni problem bio usko povezan sa nošenjem sočiva. Čak su pitani da li su dobili neko upustvo za njihove korišnje.
Posle tri meseca lečenja urađen joj je bris kako bi se potvrdilo prisustvo amebe i iz parazitologije je stigao rezultat da ona nju nema.
- Ispalo je da sam lečena veoma agresivnom terapijom, svi rezultati su bili dobri, a moje oke je u trenutku kada sam stigla u Beograd izgledalo kao da su me izujedale pčele, potpuno naduveno i zatvoreno. Čak je mene doktor pitao pa šta je onda problem, kasnije su se složili da je možda oko bilo zatrovano lekovima ili sam bila alergična na neki lek. U jednom trenutku sam primala četiri antiseptika u lek, a rekli su mi da je samo jedan od njih kao da stavljate asepsol u oko.
Gordana ističe da trpi velike bolove, ostaće joj ožiljak na oku, a i vid joj neće biti onakav kakav je bio pre komplikacija. Postoji i mogućnost da se ožiljak odstrani operativnim putem ili da se izvrši transplatacija rožnjače.
- Veoma mali broj rožnjača postoji za donaciju, jedna baka je 14 godina čekala na transplataciju.
Sagovornica u jednom trenutku skreće pažnju i na to da su joj lekari u Beogradu rekli da je došla zapuštena, a na njenu konstataciju da je krenula sa lečenjem drugog dana po javljanju simptoma, oni su pokazali izvesnu dozu rezerve prema kragujevačkim doktorima, kako napominje sagovornica, opravdanu ili ne.
- Rekli su mi da oni kragujevačkim lekarima zameraju, ali i lekarima po privatnim klinikama i domovima zdravlja ne samo u našem gradu, nego i širom Srbije. Smatraju da ti lekari znaju da leče određene stvari i da bi trebalo da se drže onoga što znaju, a kada se pojavi neka bolest o kojoj ne znaju mnogo da bi to trebalo odmah da šalju u Klinički centar Srbije.
Njihovo viđenje je, objašnjava Gordana, da je napravljena greška u tome što nijw odmah poslata tamo. Ona napominje da je od strane kragujevačkih lekara imala dobar i posvećen odnos, ali da se i sama uverila u određene propuste.
O susretu sa samom bolešću, prihvatanjem stanja, razmišljanjima, sagovornica kaže da je dijagnoza nije toliko pogodila, čak i sa tom pretnjom da će ostati bez vida, „koja svakako, svakoga od nas strašiˮ.
- Mene je oko mnogo bolelo, nije bilo samo natčeno, imalo je iscedak, ja i sada ne vidim na to oko, imam jako veliki problem da izađem napolje na sunce, kada god se nađem u susretu sa svetlošću, svetlost boli. Prvi put sam se sa tim suočila da upalite lampu i da vas boli svetlost.
Ona smatra da su sve bolesti psihosomatske i da su telo i duša jedinstveni.
- Mene je ova dijagnoza pogodila na drugi način. Bolujem i od dve sistemske bolesti, od dijabetesa i psorijaze, a odjedanput na sve to dolazi jedna retka bolest parazita u oku. Ja sam odreagovala tako što sam se istovremeno obratila i psihoterapeutu.
Sigurna je da je to dobar pristup i istrajavaće dokle god bude bilo potrebe.
- Mislim da živimo u društvu i vremenu koje nas raznim stvarima uznemirava, podiže nivo stresa, mislim da smo traumatizovani na razne načine što aktuelno, što kada smo bili deca. Stalno ima nekog povoda za traume, a ako još uz to ne uspete da dobro kanalište svoje emocije i svoja razmišlja, onda ćete većinu svojih emocija, kao i ja, slati u telo, završava sagovornica.
Novinarka: Sandra Solujić
Snimateljka: Jelena Nikolić