Srbija je zemlja u kojoj se točak progresa okreće u suprotnom smeru. Dok je u razvijenim državama Evrope tendencija da zaposleni rade manje i da su njihova prava veća, mi smo jedinstveni po tome da čak i statistika pokazuje da se propisi ne poštuju. Dok Zakon o radu propisuje radnu nedelju koja traje 40 časova, statistika kaže da zaposleni u Srbiji nedeljno rade u proseku 43,5 sati!?
„Najviše plate u istoriji“ se grčevito bore da sustignu naviše cene u istoriji, pa tako ovaj statistički podatak pokazuje nerealnu sliku budući da su zaposleni u Srbiji primorani da rade po dva ili tri posla kako bi uspeli da prežive „zlatno doba“ Vučićevog kartela. Statistika ne pokazuje koliko „privatnih časova“ su primorani da održe nedeljno profesori, koliko „privatnih pregleda“ da izvrše lekari, koliko „privatnih pacijenata“ da obiđu medicinski tehničari, koliko utakmica i koncerata da odrade portiri, koliko stanova da očiste čistačice, koliko posle redovnog posla i vikendima da se okreči kvadrata, izradi nameštaja, postavi, popravi, pokosi, zameni, dostavi, preveze…
Srbiji takođe preti i potpuni kolaps penzionog sistema što je direktna posledica toga što je Vučićev režim opljačkao penzionere i na taj način pokazao stav da penzija nije zarađena ušteđevina koja bi trebalo da obezbedi mirnu starost, već da zavisi od trenutne volje političke oligarhije. Kako nema institucija koje bi to mogle da spreče, privatnici željni profita uplaćuju u fond isključivo onoliko koliko je neophodno. Po pravilu su svi zaposleni prijavljeni na minimalac dok im se razlika u zaradi isplaćuje „na ruke“.
Ove činjenica jasno ukazuju da problem Srbije nije u važećim zakonima, već u tome da njihova primena, sa jedne strane, nije finansijski isplativa povlašćenim stranim investitorima dok sa druge strane ne omogućava rodbini, prijateljima i kumovima Luja XIV sa Andrićevog venca kupovine Lamborginija, Meklarena, desetina stanova, vila i sveopšte uživanje u luksuzu.
Demokratska stranka smatra da je neophodno sprovesti niz mera za poboljšanje položaja zaposlenih u Srbiji, a pre svega ojačati kapaciteta inspekcije rada i pravosudnih organa koji bi se pozabavili uzročno-posledičnom vezom degradacije položaja zaposlenih i neverovatnog bogatstva ljudi bliskih vladajućoj kamarili. Sve u svemu, radnici u Srbiji nemaju šta da slave 1. maja.