Dragoslav Vasiljević, student treće godine Filološko-umetničkog fakulteta, sa studijske grupe Harmonika i Odseka za muzičku umetnost, iz klase profesora Predraga Kostovića, pobedio je na Svetskom kupu za harmoniku, koji je održan u Zofingenu u Švajcarskoj.
- Za mene muzika predstavlja utehu, mir, iskazivanje radosti i svake moguće emocije, kaže naš šampion.
Svetski kup postoji od 1938. godine, a održava se u tri dana i tri etape. U organizaciji je Internacionalne konfederacije akordeonista. Kategorije u kojima se takmiče su juniroske, masters, seniroske, kao i kategorije popularne i kamerne muzike, a Vaslijević se takmičio u seniorskoj kategoriji koja je do 32 godine, a za koju je bilo prijavljeno devet takmičara. Prve dve etape su eliminacone, a do treće je stiglo njih pet. Ocenjivao ih je internacionalni žiri koji su činili desetak prestižnih profesora i kompozitora iz Srbije, Makedonije, Italije…
Programski, drugi dan takmičenja, bio je zahtevniji, ali je prvog dana Dragoslav imao tremu zbog kompozicija koje je svirao i odgovornosti da li će da ispuni očekivanja. Trećeg dana, iako je bio najznačajniji jer se odlučivalo ko će biti pobednik, kaže da je bio najrasterećeniji i da je svirao kao „kod kuće“. Nije očekivao pobedu, cilj mu je bio da odsvira sve tri etape i nije razmišljao o konkurenciji.
- Dosta mi znači ova pobeda, ali mi više znači što vidim koliko je mojim najbližima drago. Oni su verovali u mene i znali su da ću da donesem pehar kući, kaže Dragoslav.
Svakodnevnim vežbanjem do pobede
Dragoslav ima 21 godinu i poreklom je iz Prnjavora kod Šapca. Osnovnu školu je pohađao u Prnjavoru, uporedo završavavši nižu muzičku školu u Šapcu, gde je završio i srednju muzičku školu. U nižu muzičku školu je krenuo sa pet godina, a prvi uspeh je doživeo sa osam, ujedno mu je to bio i prvi javni nastup. Od tog trenutka njegova karijera je tekla uzlaznom putanjom. Nastupao je po celom regionu i od tridesetak takmičenja na kojima je učestvovao, osvojio je dvadeset četiri. Od prošle godine se preusmerio na koncertno izvođenje. Za koncerte se odlučio jer, za razliku od takmičenja, atmosfera nije napeta i ne postoji žiri koji traži greške i ocenjuje.
Imao je želju da studira na Muzičkoj akademiji u Beču. Počeo je da uči nemački jezik i da se priprema za prijemni, ali baš u tom periodu je počela epidemija korone, pa je bio primoran da upiše fakultet u Srbiji. Odsek za harmoniku postoji u Kragujevcu i Nišu. Odlučio se za Filološko-umetnički fakultet, jer zna da je akademija u Kragujevcu najuspešnija na Balkanu.
Pripreme su mu oduzele dosta vremena, pa kroz smeh dodaje da je situacija napetija posle nego pre takmičenja, jer su ga „sustigle“ druge obaveze na fakultetu. Zadovoljan je „tretmanom“ na FILUM-u, posebno ističe predusretljivost profesora sa Odseka za harmoniku. Kaže da su imali razumevanja što se tiče predavanja, ali da ipak na ispitu nema protekcija.
Pripreme obuhvataju, pored svakodnevnog vežbanja i rada sa profesorom, i koncerte. Svakodnevno vežbanje je neophodno i to po četiri-pet sati. Naglašava da nije produktivno kada se izgubi kontinuitet, pa se „nadoknađuje“ tako što se jedan dan svira po sedam-osam sati.
Pored priprema i saveti su neizostavni deo upeha. Kao najveću podršku, pored porodice, izdvaja tim profesora koji su bili sa njim u Švajcarskoj. „Saborci“ su se međusobno podržavali i ističe da su mu dosta pomogli saveti starijih kolega, jer je on bio među najmlađima. Profesor mu je savetovao da bude smiren, da zna za šta je došao i da samo svira kako su se dogovarali i vežbali.
„Klasika“ na harmonici
- Otac i brat sviraju harmoniku i celog života je slušam, tako sam se i odlučio za nju. Nemam konkretnog uzora, već pratim zvuk i osećaj, ne samo harmonike, već i ostalih instrumenata, kaže Dragoslav.
Najviše preferira da svira kompozicije – Čajkovskog, Lista i Fridriha Lipsa, koje je izvodio i na takmičenju. Privukao ga je lirski ton u zvukovima „istočnih“ kompozitora, koji ga je privukao još u muzičkoj školi, a taj pravac održao je i na fakultetu.
Većina takmičara se odlučila za „zapadne“ kompozitore, odnosno moderniju muziku, a Dragoslav kaže da kod njih nema te „lepote i emocije“ u zvuku kao kod ruskih. Dodaje da je moderna muzika programska i da mora da se zna cela priča oko izvođenja kompozicije da bi se razumela, dok je istočna lepa za uho i slušanje.
Klasična muzika nije komercijalna, naročito pravac koji je Dragoslavu primaran. U zapadnim zemljama je isplativija moderna muzika, pa kaže da planira da nađe kompromis između te dve vrste muzike – da mu program bude zasnovan na lirskim, nekoliko prelaznih i mali broj modernih kompozicija.
Kada kažemo „harmonika“ prvo na pamet nam pada tradicionalna narodna muzika. On navodi da je harmonika mlad instrument i da nisu dovoljno istražene njene mogućnosti, da tek treba da se pronađu sve njene tajne i da se popularizuje u svetu klasične muzike. Odlučio se za klasičnu muziku zbog zvuka koji je prijatan i lep, od malena se bavi ovom vrstom muzike i to mu je ostalo „u ušima i prstima“, iako sluša i ponekad svira i „narodnjake“.
Apeluje da treba više popularizovati klasičnu muziku, počevši od škola, a samim tim će „doći na red“ i harmonika.
Planovi su mu da se pre svega bazira na koncertno izvođenje i da završi fakultet. Što se tiče takmičenja, u skorijoj budućnosti nema ništa u planu. Razmišlja o takmičenju koje se treba da se održi u Rusiji 2025. godine.