Nakon što je Glas Šumadije objavio intervju sa Bojanom Ilićem, direktorom Sportskog privrednog društva Radnički, oglasio se jedan od osnivača i trener u Atletskom klubu „Park“ Dragan Mladenović, koji u autorskom tekstu piše o tome da klubovi koji nisu deo SPD Radnički nemaju jednak tretman, finansijska podrška grada gotovo ne postoji, a onemogućeno im je, kako u tekstu tvrdi, i da treniraju u objektima koji su u vlasništvu grada:
Atletski klub „Park“osnovan je 22. oktobra 2013. godine, ali se moze reći da je nasladnik AK „Partizan“ iz Kragujevca, koji postoji od 1950. Osamdesetih godina i ja sam bio uspešni član ovog kluba kada je trener bio Milan Spasojević, Kragujevčanin, učesnik triju olimpijskih igara sedamdesetih godina u troskoku i koji je bio trener i Miloša Srejovića 1978., kada je ovaj bio Evropski prvak u troskoku.
Pečat tog kluba postoji i kod mene je, tako da sam mogao da ga „oživim“, ali sam smatrao da je bolje napraviti neku novu priču, tako da istorija AK Park“ može da se stavi i ravan sa istorijom AK „Partizan“, jer smo je mi i stvarali. U vreme rada atletskog kluba „Partizan“, AK „Radnicki“ bio je korisnik prostorija na stadionu a vlasnik je bio tadašnji sportski centar „Mladost“, ali
su svi atleticari AK „Partizan“ ravnopravno mogli da ih koriste.
U međuvremenu su se mnoge stvari promenile, pa je troje reprezantativaca AK „Park“ moralo na stadion preko tribina, a skroz
osrednji atletičari Radničkog su mogli da koriste gradski stadion, prostorije, svlačionice i teretanu nesmetano. Čak i reprezentativci Srbije nisu imali pravo da trentiraju na gradskom stadionu.
Želeo bih da napomenem da su osamdesetih atletičari AK „Partizan“imali
na raspolaganju prostorije i svlačionice u prostorijama sadašnjeg restorana „Koš“ i delili ih sa biciklističkim klubom „Radnicki“, a na stadionu su koristili teretanu, svlačionice i stazu, i da nije bilo baš nikakvih problema oko toga. To bi i danas bilo normalno, ali znamo da je u poslednjih
dvadeset godina iza nas, usled ratova, uvođenja demokratije, zemlja u tranziciji, malo izmesala babe i žabe, pa se usled nepoznavanja suštine atletike kao sporta, dovedeno da gradski stadion ne bude gradski resurs koji bi trebalo da bude na raspolaganju svoj dece i sportistima ravnopravno,
ali pre svega najkvalitetnijim i najuspešnijim pa onda i svima ostalima po mogućnostima, bez obzira kako se klub zvao.
Osnivaci AK „Park“ su trostruki kragujevački olimpijac Milan Spasojević, doktor nauka fizičke kultire takodje proslavljeni kragujevacki sportista Nenad Trunić i ja. Pošto se bavim trenerskim poslom u klubu (uz jos dvojicu mladih trenera), i svim ostalim pitanjima vezanim za klub, želeo bih da napomenem i nesto o sebi. Bio sam visestruki juniorski prvak stare Jugoslavije na 100, 200 i 400m, i u trkama štafeta; dvostruki Balkanski prvak na 400m i štafeti 4x400m, a 1989.g. postao apsolutni (znaci i juniorskih i seniorskih i to kao junior po stažu), vlasnik rekorda grada Kragujevca u svim sprinterskim disciplinama (100m-10,89s 200m-21,82s i 400m-47,89s). Ti rekordi stajali su sve do izgradnje tartan staze, sto je dovelo do drasticnog poboljsanja uslova za povecanje brzine, ali da moj rekord na 400m i dalje stoji i u juniorskoj i u seniorskoj konkurenciji. Te 1989.g dobio sam i oktobarsku nagradu grada Kragujevca kao zaslužni sportista.
Želeo bih takođe da napomenem da su me u karijeri trenirala cetvorica trenera: Milan Spasojević, Ica Gergov, Fahrudin Jahić i Milos Radotić, koji svi do jednog i kao atletičari, i jos više kao treneri imaju
neverovatne uspehe. Ne mogu se ovde ni nabrojati svi, ali da napomenem da su u trenerskom poslu imali jednog od četvorice prvaka Evrope stare Jugoslavije, pa do preko dvadeset ućešća njihovih atletičara na olimpiskim igrama. To je svakako sakupljeno znanje koje treba da se sačuva i prenese na neke nove generacije.
Za samo pet godina rada atletski klub „Park“ je napravio trojicu reprezentativaca, od kojih je Mihailo Mladenovic bio na samo santimetar od norme za evropsko juniorsko prvenstvo, a da se kasnije ispostavilo da mu je taj rezultat bio vise nego dovoljan i za učešće u malom finalu.
Za kratko vreme „Park“ je doneo u Kragujevac preko dvadeset medalja sa najviših državnih prvenstava, i to u svim starosnim kategorijama, a prosle godine smo postali i ekipni prvaci centralne Srbije za juniore i seniore. Ove godine smo osvoili pet medalje za Kragujevac na državnim rvenstvima(vise od svih ostalih klubova), a Nina Radovanovic je jedina Kragujevčanka
na spisku saveza, i potencijalni ucesnik EJOFA. U atletici za najmlađe, u grad smo doneli preko petstotina medalja.
Svemu ovome treba dodati da ni približno nismo imali adekvatnu
podršku, a pri tome smo neprestano imali razne opstrukcije i podmetanja. I umesto borbe da deci omogućimo sto bolje uslove, s obzirom da smo do skora trenirali u ćošku hale Park predviđene za košarku, svedoci smo da je u pet godina od 30 miliona dinara opredeljenih za atletiku, AK „Park“ dobio samo 1,5 mil, sto ni jedna ne znam koliko pristrasna komisija ne bi
mogla da opredeli u tim procentima, jer je AK „Park“ učestvovao sa najmanje 30% kragujevačkih uspeha u atletici?!
Jako je vazno i da napomenem da su u proteklih pet godina od svih uspeha
u Kragujevačkoj atletici, jedino AK „Park“ostvarila kragojevačka deca, dok je rezultat uspeha ostalih atletskih klubova u dovođenju talenttovanih
atletičara iz drugih gradova širom Srbije, pa i Bosane, Hrvatske, Slovenije. Za to zasta ne vidim ni najmanju svrhu i opravdanje, a naročito ne u atletici gde su naša deca ostala uskraćena za mnogo toga, dok smo sredstva iz budzeta trošili na sve strane, a da pri tome grad Kragujevac nije imao ni najmanje koristi!!
Mislim da su sve ovo i više nego dovoljni razlozi da se konačno obrati više pažnja na neke stvari, u ovom slucaju na AK „Park“ koji je uz nebrojana šikaniranja, i bez krova nad glavom ostvario sve ovo.
Ali iz tog nepoznavanja sporta, u ovom slucaju konkretno atletike i dolazi i do situacija da se dešava ovolika nepravda konkretno prema Parku najdrastičnije, odnosno prema decu i uspešnim sportistima grada Kragujevca. Pa na prvom mestu prema bezobraznim i sramotnim
dešavanjima, da reprezentativac koji nosi zastavu i grb Srbije preskače ogradu gradskog stadiona i trenira po nekim šupama, a neki rekreativci na mestu koje je namenjeno njemu.
Kao i da deo naše dece ulazi na stadion preskačući tribine, a neka druga naša deca, manje ili vise uspešna, na ulaz – kako bi svi trebalo. Verujem da vi znaju da su dvojica uspešnih kragujevačkih altetičara, kasnije jednako uspešni treneri – Vlastimir Stojanović (Vlasta) i Predrag Filipović (Fića) – proterani iz kluba koji su mnogo godina stvarali. Grad se na to
oglušio.
Da zaključim: sve drugo sto nije SDP RADNIčKI, nema nikakve
uslove, bez obzira na uspehe i stručnost. Klubovi koji nisu deo SDP Radnički imaju manji godišnji budžet, nego što funkcioneri u opstini zaduženi za tu decu, primaju mesečnu platu. Pa do toga da uspešni sportisti ovoga grada treniraju u neadekvatnim fitnes centrima, a da tunel namenjen uspešnim
atletićarima stoji 23,5 sata dnevno prazan, jer iz totalne nestručnosti i nepoznavanja tematilke odgovornih ljudi, taj tunel jedva da ima neke uslove za rad, naplaćuje se siromašnoj atletici i kragujevačkoj deci šest puta skuplje nego najbolja atletska dvorana na balkanu koja se nalazi u Beogradu i služi uglavnom Beogradskoj deci.