Iako nisam želela da gledam predstavu, odnosno debatu sa građanima o rudarenju litijuma u Jadru održane prethodne nedelje u Ljuboviji, učinila sam to ipak, pre svega da bih čula šta će stručna lica reći. Predstavu je lično organizovao predsednik države, dabome kao najodgovornije i najzabrinutije lice Republike Srbije za sve u državi, pa i za zaštitu životne sredine, a jedan od učesnika je bio i izvršni direktor „Rio Tinta“ Jakob Stausholm.
Naravno, direktor je iskoristio priliku da se publici ljubazno obrati i da joj uputi obećanja kako će njegova kompanija poštovati sve ekološke standarde i da, naravno zbog rudarenja u Jadru neće biti zagađenja vode, vazduha i zemljišta – ni zbog korišćenja sumporne kiseline, ni zbog deponije. Ne znam iz kog razloga, ali dok sam ovo čitala (uostalom kao i prethodnih dana i meseci), pojaviše mi se u mislima stihovi Zmajeve pesme Jututunska juhahaha. Znate ono, kada u kraljevini Jutututu kralj obećava svojim Jututuncima da će dati juhahaha (pod juhahaha veliki pesnik je mislio na ustav, a ja na poštovanje ustava i zakona)!
Moram priznati da mi se dopalo kada je direktor Stausholm izjavio kako se raduje da se ponovo vrati u Loznicu. „To je zaista divan kraj i želim da uživam u paradajzu i svim poljoprivrednim proizvodima koji su iz susedstva Jadra“, rekao je on. Pa divno ako je već tako, pomislila sam. Taman bi onu zemlju koju su već kupili od građana Jadra za rudarenje, mogli lepo da iskoriste za organsku proizvodnju svih tih proizvoda. Bilo bi tih proizvoda i za prodaju i to bi svakako bila mnogo bolja varijanta za sve.
Onda su došli na red i odgovori na pitanja u vezi sa upotrebom sumporne kiseline, potencijalnim kiselim kišama, podzemnim vodama. Za njih je bio zadužen momak po imenu Jovan Milićević, koji je predstavljen kao inženjer za zaštitu životne sredine iz Rio Tinta. U ovom tekstu ću se, pre svega, osvrnuti na njegove „hemijske“ odgovore, ali bih pre toga citirala izjavu koju videh juče u novinama, a koju je dao neko iz Rio Tinta za Glas Amerike: „Sa naše strane ostajemo posvećeni dijalogu sa svim zainteresovanim stranama jer smatramo da je ključno da se dijalog vodi na osnovu naučno utemeljenih činjenica…“
Pošto sam ja uvek za upotrebu naučno utemeljenih činjenica, ovde bih prokomentarisala par stvari. Kao prvo, o štetnostima po ekosistem pri rudarenju litijuma iz mineralnih stena napisano je dosta ozbiljnih naučnih radova (uključujući i rad autora iz Srbije). U svim tim radovima se nedvosmisleno kaže da u toku procesu eksploatacije litijuma iz kamenih stena (a i kasnije) neizbežno dolazi do posledica po životnu sredinu i do socijalnih problema. Dakle, tu je nauka već rekla svoje.
Osim toga, ako već odgovorni iz Rio Tinta izjavljuju da žele diskutuje zasnovane na naučno utemeljenim činjenicama, može se postaviti pitanje – zašto je u predstavi u Ljuboviji ovu kompaniju zastupala osoba koja nema ni jedan naučni rad? Zbog odgovora, koji su mi bili, blago rečeno povšni, nekorektni i daleko od naučno zasnovanih, zapitala sam se ko je taj momak i kakva je njegova biografija i bibliografija. Ispostavilo se da je on završio master studije na Rudarsko-geološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, da nema naučne radove i da se dominantno bavi teorijom, odnosno veštačkom inteligencijom i modelovanjem zaštite životne sredine.
Za one koji nisu upućeni, za modelovanje se može jednostavno reći da je to teorijski pristup nekom problemu korišćenjem veštačke inteligencije (kompjutera/softvera) i različitih metoda modelovanja za procenu različitih uticaja na taj problem (u ovom slučaju na problem zaštite životne sredine). Pri tome se mogu predskazati/prognozirati ti uticaji za neki budući period, a dati i lepa vizuelna rešenja problema. Kada sam to videla, više mi nije bio čudan njegov odgovor na upit da kaže nešto o sumpornoj kiselini (H2SO4). Odgovor da je to „materija koja se kupuje, kako bi se dobio proizvod koji je potreban“ zaista nije bio primeren stručnjaku i zaista je ličio na banalnu frazu. Ali da, pomislila sam, to je ipak bio naručeni odgovor i odgovor za sve Jututunce koji veruju u juhahaha. Uostalom, ta tema je isuviše ozbiljna i teška, posebno kada se pomisli da stručnjaci iz Rio Tinta predvideše da se u modelovanom „paklenom rudniku“ u Jadru troši svakodnevno oko 1000 tona ove izuzetno opasne i agresivne hemikalije, i tako najmanje narednih 40-tak dugih godina. Svakako da je bilo poželjno dati što laganiji odgovor na to teško pitanje. Inženjer je dodao još da je uloga sumporne kiseline „da izvrši neutralizaciju“! Neutralizaciju čega? I ovo nije bio korektan odgovor (jer se ne tretira čista baza, npr. natrijum hidroksid, već zemlja, odnosno usitnjena rudna stena koja sadrži tek nekoliko procenata jadarita), ali je moguće da je inženjer dobio instrukcije da se bavi relativizacijom i da priča o ovoj kiselini bude što neutralnija. Samo što to kod stručnih i razumnih ljudi ne može lako proći.
Na pitanje da li će biti kiselih kiša, Milićević je rekao da neće, jer se proces rastvaranja ruda i jadarita dešava na temperaturi do 90 stepeni i da zato neće biti sumpor dioksida. „Znači u ovom slučaju, nisko temperaturna reakcija kao rezultat u atmosferu emituje samo vodenu paru i ugljen dioksid“, rekao je on. E sada, pošto je očigledno da je ovih dana u Srbiji popularna tema – zagrevanje sumporne kiseline, mislim da je potrebno dati kraće objašnjenje za to. Svi mi koji smo se bavili eksperimentalnom hemijom i nešto radili sa koncentrovanom H2SO4, znamo da se radi o veoma „nezgodnoj“ materiji, koja je opasna i na sobnoj temperaturi. Da ne govorimo o njenom ponašanju pri zagrevanju na „samo“ 90°C. Bilo bi vrlo interesantno kada bi svi koji misle da je ova kiselina bezazlena na toj temperaturi mogli provesti samo jedan dan u nekoj „neorganskoj laboratoriji“ gde se vrši zagrevanje sumporne kiseline (čak i na „samo“ 90°C). Stručni ljudi znaju da se u prostoriji ne sme držati niti otvorena (ili pak nedovoljno dobro zatvorena) boca sa ovom kiselinom. Koliko puta se samo desilo da se, posle izvesnog vremena, primeti korozija metala iz njenog okruženja.
A, šta li se tek dešavalo u organizmu ljudi koji su tu boravili? To se uglavnom ne zna. Svako ko je ozbiljnije proučavao svojstva ove kiseline sigurno je čuo za njenu izuzetnu higroskopnost, odnosno za njen izuzetno jak afinitet da upija vodu iz svoje okoline. Ona veoma lako apsorbuje vlagu iz vazduha što dovodi do njenog samorazblaživanja. Kada se kiselina ovako razblaži, njena tačka ključanja se smanjuje, a to dalje može dovesti do laganog isparavanja. U odgovoru je rečeno da će gas koji nastaje rastvaranjem rude primarno sadržati ugljen-diksid i vodu. Ako će se koristiti vlažna zemlja, odnosno vlažne rudne stene za ekstrakciju (a vlage ima i više od 25%), kako se onda može tvrditi da, pored izdvajanja ugljen-dioksida, neće biti i izdvajanja oksida sumpora ili hidrata sumporne kiseline?
Osim toga, kada se litijum konačno izekstrahuje iz rude, hiljade i hiljade tona jalovine, (sasvim sigurno nedovoljno isprane vodom – jer, odakle toliko vode?), otići će u prirodu (u jalovište i u deponiju – zaštićene folijom!). U toj preostaloj jalovini će, naravno, biti svega i svačega, pa i neizreagovane sumporne kiseline i različitih sulfata (npr. aluminijuma i gvožđa, kojih u zemlji ima mnoogo više nego litijuma), koji će u nekom trenutku kasnije biti izloženi delovanju kiša (verovatno i poplava) i hidrolizom dati H2SO4.
Kada je već reč o naučno utemeljenim činjenicama, pitam se da li su stručnjaci iz Rio Tinta čuli za proces nukeacije, odnosno stvaranja aerosola i suspendovanih čestica (po zdravlje ljudi opasnih PM10, PM2,5) u atmosferi, u čemu sumporna kiselina igra važnu ulogu. Ne bih sada više o tom procesu, ali se pitam da li je to uzeto u obzir pri modelovanju zaštite životne sredine Jadra? Na osnovu mnogih pokazatelja, ja izražavam zabrinutost i sumnju da mnogo toga nije uzeto u obzir. I zemljište i rudne stene u kojima se nalazi jadarit složenog su sastava, tako da je u predloženoj „paklenoj eksperimentalnoj aparaturi“ moguće odvijanje različitih reakcija. Ne zaboravimo da ovakva metodologija rudarenja još nigde u svetu nije korišćena i da za nju ne postoje nikakva iskustva – ni pozitivna, ni negativna.
Na samom kraju bih se osvrnula i na izjavu Milićevića u Ljubovijskoj predstavi da su on i njegove kolege zaključile, naravno na osnovu modela uticaja različitih faktora projekta na životnu sredinu Jadra, da se meštani tog prostora mogu nesmetano baviti poljoprivredom u blizini potencijalnog rudnika i jalovišta, i da će biti „moguća svaka vrsta poljoprivredne proizvodnje…“ (Izvor: Tanjug). Dakle, i do ovog odgovora se došlo teorijski. Ali, kao što znamo – praksa i realnost su često nešto sasvim drugo! Naročito kada se radi o tako dinamičnom sistemu, kao što je priroda. Ne bi me čudilo da u nekom njihovom budućem vizuelnom predstavljanju teritorije Jadra predložene za rudarenje vidimo, pored lepe engleske trave, i neko divno šareno cveće.
Ne znam šta mi bi, pa juče bacih pogled i na komentare čitalaca Politike. Videh da se par stotina njih složilo sa tim da je u Ljuboviji „dečko sve lepo objasnio“ i da nema razloga za brigu jer „će biti dobri uslovi za zdrav život“. Takođe, videh kako se predsednica naše Skupštine slatko ruga opoziciji koja je napravila „strašnu“ grešku u svom Predlogu zakona o izmenama i dopunama zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima, ostavivši podatak da će se „sumporna kiselina tretirati na 250°C“ a ne na 90°C“!
Ne znam zašto, ali posle svega ovog, opet mi padoše na um Zmajevi stihovi:
„Srećni su ti Jututunci,
Srećan li je Balakaha,
Kad ih tako razveseli
Prazna rečca: Juhahaha!“