Kragujevačke novine , u rubrici „Šangajci“ pišu o uspešnim profesorima Fakulteta medicinskih nauka u Kragujevcu. Elizabeta Jovanović i Miroslav Jovanović razgovarali su sa dr Milenom Ilić. Prenosimo tekst iz Kragujevačkih.
Rođena je Požarevljanka i upisala je studije medicine u Beogradu baš one godine kada je u Kragujevcu počelo da radi Odeljenje beogradskog Medicinskog fakulteta, i umesto da ode u prestonicu, „prekomandovana” je u stari prestoni grad.
- Tada mi je Kragujevac delovao kao velegrad, izuzetno mi se dopao i u njemu sam ostala do danas.
Tako počinje karijernu priču dr Milena Ilić, epidemiolog, redovni profesor Fakulteta medicinskih nauka u Kragujevcu, koja je do svoje 33. godine stekla sva akademska zvanja – prvo je završila specijalizaciju, potom magistrirala i doktorirala, sve to na beogradskom Medicinskom fakultetu i sve iz oblasti epidemiologije.
Epidemiolog je bio i pokojni suprug profesorke Ilić, ali je radio kao vojni lekar, epidemiolog je i kćerka Irena Ilić, takođe sa zvanjem doktora nauka, međutim ona je na Medicinskom fakultetu u Beogradu.
- Ja se borim za ovaj fakultet u Kragujevcu, a kćerka za beogradski, kroz smeh, ali veoma ozbiljno, objašnjava naša sagovornica.
Kaže da ne bi mnogo da priča ni o sebi, ni o prošlosti, osim što želi da navede jedan po njoj „bitan momenat”.
- Sa velikim poštovanjem pominjem Hristinu Vlajinac, čuvenu profesorku epidemiologije na Medicinskom fakultetu u Beogradu, sada u penziji. Imala sam čast da mi ona bude mentor u izradi i magistarske i doktorske teze i iz toga su nastali veoma značajni radovi objavljeni u svetskim časopisima.
Odlične generacije studenata
Umesto o sebi, profesorka više voli da govori o svojim studentima, kojima je epidemiologija predmet na šestoj godini studija.
- Iako je tek nešto više od pola semestra, prepoznajem jedan broj izvrsnih studenata koji ulažu veliki i kvalitetan trud. To pokazuju rezultati u komunikaciji, tokom svih aktivnosti, nakon predavanja… NJih poimenice znam, dobro sam ih upoznala, ali ne bih nikoga posebno javno da ističem, osim što ponavljam – sa zadovoljstvom kažem da u ovoj generaciji vidim jako talentovane mlade ljude.
Pored tog zadovoljstva, profesorka Ilić izražava i nezadovoljstvo što se takvim studentima u ovakvom sistemu školovanja poklanja nedovoljno pažnje.
- Pošto je u radu na fakultetu vremenski sve ograničeno, mnogo više vremena nam oduzme rad sa onima koji nisu toliko dobri. To je tako u celoj prosveti. Pitanje je šta je korisnije za budućnost, ali moj osećaj je da su izvrsni studenti uskraćeni, da ne mogu da pokažu sva svoja znanja, čak mislim da njima ocena nije dovoljna satisfakcija, već je to sticanje znanja, ocenjuje profesorka Ilić.
Studenti koji pokažu afinitete i zainteresovanost za epidemiologiju imaju šanse da se usavršavaju za ovu medicinsku granu, a specijalističke studije upisuju i oni koji su osnovne studije završili na drugim fakultetima, u Beogradu ili Nišu, na primer.
Profesorka koja im je mentor za sve ima reči hvale.
- Kada se ponovo vrate u studentsku klupu na trogodišnje specijalističke studije, oni na to drugačije gledaju. Shvataju da je bitna teoretska nastava, ali da su za budući rad važnija praktična znanja, a najvrednije je to što su napisali kvalitetne specijalističke radove i iza njih ostaju trajni rezultati, ne samo ocene. Sa ponosom moram da kažem da oni budu dobri lekari specijalisti, a neki od njih opredeljuju se i za subspecijalističke studije, za oblasti zarazne ili nezarazne bolesti, dok najbolji nastavljaju doktorske studije.
Profesorka objašnjava da radovi budućih specijalista ostaju u arhivu fakulteta, dok je na doktorskim studijama imperativ da se radovi objavljuju i u referentnim časopisima.
Inače, prema zvaničnim podacima Fakulteta medicinskih nauka, prošle godine objavljeno je 18 naučno-istraživačkih radova iz oblasti epidemilogije u svetskim prestižnim časopisima, što je znatno doprinelo da se fakultet četvrti put za redom nađe na Šangajskoj listi.
Drugi podatak kaže da je profesorka Milena Ilić, sama ili kao koautor, u poslednjih deset godina imala 135 publikovanih istraživanja u deset najprestižnijh časopisa u svetu. Pored toga, ona je 2010. godine na doktorskim studijama osnovala smer preventivne medicine. Šta to znači?
- Epidemiologija je osnova preventivne medicine i ona ima dva glavna cilja: prvi je otkrivanje faktora rizika za nastanak bolesti, a drugi je primena tih saznanja u suzbijanju i kontroli bolesti, bilo da su zarazne ili nezarazne. Ukoliko ne prepoznajemo uzroke i faktore rizika, nismo u mogućnosti da sprovodimo osnovne mere prevencije, a njihova lepeza je veoma široka, objašnjava profesorka Ilić.
Velike boginje nisu iskorenjene
Međutim, činjenica je da je epidemija korone iznenadila i ostavila zatečene i svetski poznate epidemiologe. Jeste da se reagovalo relativno brzo pronalaženjem vakcina, ali ovaj virus je odneo mnogo života u svetu.
O kovidu 19, odnosno o grupi korona virusa znalo se i ranije. Ja sam još tokom studija slušala o tome, ali prouzrokovači pandemije se menjaju, menjaju svoje osobine, kao što se i virus gripa menja. Pandemija virusa nastaje kada se dese velike promene u njegovoj građi, kada nemamo imunitet prema toj promenjenoj građi i kada on ima moć da se brzo širi među ljudima. U slučaju korona virusa sve se to desilo.
Vraćajući se u istoriju, znamo da su različite epidemije desetkovale čovečanstvo na planeti. Utisak je da je većina njih iskorenjena, pre svega pronalascima efikasnih vakcina. Da li je to tačno?
- Jedina bolest koja nije iskorenjena jesu velike boginje. Na tu temu kasnije ćemo se vratiti, a ja bih podsetila na najveće epidemije u prošlom i ovom veku. Pogubna španska groznica pojavila se 1918-1919. godine i to u tri talasa, a svaki sledeći bio je gori od prethodnog. Tada je svetska populacija imala samo oko 500 miliona stanovnika, a najskromnije procene kažu da je stradalo oko sto miliona ljudi, što je bilo oko 20 posto populacije. Potom smo imali dve pandemije gripa, 1959. i 1969. godine, koje su odnele milion i po ljudi. Pre Drugog svetskog rata (1934) napravljena je vakcina i njenom primenom postignut je efekat, pa smo i mi bili bezbedni, ali 2009. pojavila se pandemija svinjskog gripa. Zaključak je da nikada ne možemo da budemo iznenađeni kada se pojavi neka nova pandemija jer, kao što sam već rekla, virusi menjaju svoju građu, koju je teško odmah prepoznati, ali naš je zadatak da što pre reagujemo, objašnjava dr Milena Ilić.
Ona je tokom pandemije korona virusa, vodeći se pravilom, kao poznati i iskusni naučni radnik, da je bitno kontinuirano znanje, uradila vrhunski rad koji je ove godine objavljen u jednom od deset najprestižnijih medicinskih časopisa.
- Sve što se dešavalo s pandemijom korona virusa mene je podsetilo na 1972. godinu, koje se dobro sećam, na epidemiju velikih boginja u tadašnjoj Jugoslaviji, i ja i moja kćerka napisale smo rad „U susret pedesetogodišnjici od pandemije u SFRJ 1972”. U to vreme moj pokojni suprug kao epidemiolog u JNA bio je u najvećim žarištima, a potom je prikupio svu stručnu literaturu i tada objavljene radove i sve to sačuvao. Mene to nije zanimalo, ali kada se dogodila ova korona sve mi je ličilo na ono vreme. Onda smo kćerka i ja odlučile da iskoristimo tu literaturu, došle smo i do drugih istraživanja i napisale rad koji je dobio veliki publicitet u svetu.
U čemu je značaj tog rada?
- Za lekare su izuzetno važna ranija saznanja i iskustva. Kada se dogodila epidemija velikih boginja kod nas, lekari su se prvi put suočili sa njom, jer su poslednji slučajevi ove bolesti registrovani još 1924. godine u Jugoslaviji. Skoro pola veka je bilo mirno i znanja naših lekara o ovoj bolesti bila su oskudna, nisu imali prilike ni u praksi da se sretnu s njom, pa se kasnilo sa prepoznavanjem bolesti i uspostavljanjem dijagnoze. Rekla sam već da velike boginje još nisu iskorenjene, ne znamo da li bi i kada mogle eventualno opet da se pojave i zato smo kćerka i ja sva znanja o ovoj bolesti sažele u rad koji bi mogao da bude od velike koristi, ako se one ponovo jave, zaključuje profesorka Ilić.
Značaj međunarodne saradnje
Pošto nauka nema granica, ona posebno ističe međunarodnu saradnju i razmenu znanja i iskustava sa svetski relevantnim institucijama. Kaže da lekari moraju da budu „večiti đaci“ i podseća na dekana Harvardskog medicinskog fakulteta koji je dobrodošlicu brucošima poželeo sledećim rečima: „Drage kolege, od danas, pa do kraja studija, sve znanje koje budete stekli, kada diplomirate, biće skoro pedeset posto zastarelo“.
- Ja kao epidemiolog insistiram na saradnji na globalnom nivou, jer onog momenta kada možda pomislimo da smo sve naučili – ozbiljno grešimo. Sa velikim zadovoljstvom mogu da kažem da uspešnu saradnju imam sa svetski priznatim univerzitetima i sada zajedno radim sa kolegama čije sam radove ranije citirala.
Konkretno, ko su oni?
- Pre svega to je univerzitet u Vašingtonu, on okuplja naučnike iz celog sveta, a gro čine epidemiolozi i to su uglavnom stručnjaci Svetske zdravstvene organizacije. Zahvaljujući tome i radovima iz oblasti epidemiologije, naš Univerzitet je dostigao ovaj nivo. Odlična je saradnja i sa Kohranovom kolaboracijom. To je organizacija koja postoji od pre Drugog svetskog rata, nju je osnovao engleski epidemiolog Arčibald Kohran, čiji je stav bio da je veoma važno da se lekarima za svakodnevnu praksu ponude sva najnovija saznanja, da prate sve svetske publikacije i istraživanja, kojih danas ima sve više. Ova organizacija je svetski brend i čini jedan od najvažnijih segmenata u medicini, zasnovanoj na dokazima, kaže profesorka Ilić.
Posebno ističe značaj što je napravljena mreža istraživača preko koje epidemiolozi iz celog sveta sarađuju i razmenjuju znanja, a često imaju i neposredne susrete. Kaže da je nedavno održan dvodnevni naučni skup u Beogradu na kome se razgovaralo o proceni opterećenja različitim bolestima u evropskom regionu, računajući i Srbiju, uz prisustvo stručnjaka iz Svetske zdravstvene organizacije.
- Bile su prisutne i kolege iz celog sveta od Japana, Engleske, do Amerike. Cilj je da se svi nađemo na zajedničkom poslu i proširimo saradnju, što uvek daje dobre efekte, ocenjuje naša sagovornica.
Ističe kontinuirano medicinsko obrazovanje na svetskom nivou, koje je potrebno prenositi i na studente, posebno na one koje su na postdiplomskim i doktorskim studijama. Takođe, profesorka Milena Ilić je angažovana u edukaciji naših lekara svih specijalnosti. Organizovala je preko dvesta skupova na koje su dolazili lekari, kako kaže, od Subotice do Vranja, iz Crne Gore, Bosne… Tu razmenjuju iskustva i dileme iz prakse, upoznaju se sa novim naučnim otkrićima, kliničkim procedurama…
Slučajevi iz prakse – povod za istraživanja
Profesorka Ilić više godina ne radi kao epidemiolog u praksi, već je posvećena naučnom i obrazovnom radu, ali sarađuje sa lekarima koji su u stalnim kontaktima sa pacijentima.
- Obraćaju mi se lekari, kako oni opšte prakse, tako i epidemiolozi i kolege drugih specijalnosti, jer teme koje pokriva epidemiologija tiču se svih medicinskih oblasti. To su korisne konsultacije, pitaju kako da reše neke probleme sa kojima se suočavaju, traže savete, a kroz tu razmenu informacija i meni se nameću teme kojima ću se baviti kao istraživač.
Profesorka navodi niz primera kada su je konkretni slučajevi iz medicinske prakse „povukli“ da ih naučno istraži i publikuje. Navešćemo samo opisno neke od njih, jer bi bilo komplikovano za laike ulaziti u suštinu medicinskih problema.
- Javila se epidemija tuberkuloze u gimnaziji u Novom Pazaru i onda smo se povezali kolega Tiodorović iz niškog Kliničkog centra i lekari iz Pazara, gde nemaju epidemiologa, detaljno istražili slučaj i publikovali rad u jednom odličnom italijanskom časopisu. Bio je slučaj tetanus novorođenčeta sa smrtnim ishodom u okolini Vranja. Povezali smo se ja iz Kragujevca, opet profesor Tiodorović iz Niša, Pedijatrijska klinika iz Niša, bolnica iz Vranja i uradili ozbiljno istraživanje koje je publikovao jedan ugledni turski časopis. U japanskom časopisu objavili smo naučno-istraživački rad povodom slučaja postvakcinalne dečije paralize, navodi profesorka primere iz prakse koji su poslužili za visokostručne naučne analize.
Ona objašnjava da svaki proizvođač vakcina navodi kolika je učestalost neželjenih reakcija i svako odstupanje od toga, svaki slučaj, mora se istražiti, čak i onda kada se, recimo, od dva miliona doza u jednoj pojavi bolest protiv koje se štitimo.
- U navedenom slučaju dečije paralize ishod je bio dobar, zahvaljujući velikoj upornosti majke koje je dete autobusom svakog dana vodila u Beograd na rehabilitaciju. Kada je profesorka videla dečaka koji skače, nikada ne bi rekla da je imao paralizu koja je zahvatila nogu. Ova priča podseća me na američku atletičarku Vilmu Rudolf, osvajačicu tri zlatne medalje na Olimpijadi u Rimu 1960. u sprinterskim disciplinama, koja je kao dete od tri-četiri godine obolela od dečije paralize. Imala je sreću da preživi, jer su joj bili zahvaćeni samo ekstremiteti, ali nije mogla da se leči u svom mestu, jer su tada bile odvojene bolnice za crne i bele ljude, pa je kao crnkinja s majkom svakog dana odlazila na vežbe u bolnicu udaljenu 50 kilometara, koja je primala crnu populaciju. Mi sve to moramo znati jer onda su manje šanse da nas iznenadi neka neočekivana bolest, zaključuje profesorka Milena Ilić.