Dr Milan Radovanović: Budite jaki, ne mislite na predaju

Ceo novembar lekar kardiolog Milan Radovanović bio je na teškoj klackalici – umreti ili preteći. Uspeo je u borbi sa surovom bolešću i zahvalan je medicinskom osoblju, kiseoniku koji ga je danima držao u životu i svojoj mentalnoj snazi. Tokom lečenja uspeo je da vodi i dnevnik, čije delove prenosimo u ovom tekstu

Čuli smo se trećeg dana po izlasku iz bolnice. NJegov govor povremeno je prekidao, ne jak kašalj, već kašljucanje, kako mi to kažemo. Još mu se nije vratila ni puna snaga, oseća malaksalost i brzo se zamara. Ali, i to je fantastično, s obzirom da je samo pre dve  nedelje bio na velikoj „klackalici” – preživeti ili umreti. Od kovid infekcije.
Četiri dana posle ovog razgovora, po dogovoru, odlazim u stan Milana Radovanovića, lekara kardiologa u Klinici za kardiologiju Kliničkog centra Kragujevac. Dočekuje me sa osmehom, pa kad je već tako, nije neumesno pitati – zar i doktori mogu da se razbole? Tek da se ne kvari dobra atmosfera. Odgovor je kratak: i te kako!
Radovanoviću je ceo novembar protekao u borbi sa koronom. Tačnije, u borbi za život sa surovom bolešću. Zanimljivo je, međutim, da je on danas, kada je u Srbiji maltene tri hiljade zdravstvenih radnika „stigao” ovaj virus, apsolutno siguran da se nije zarazio na poslu, ali otkriva da je još pre zvanične objave pandemije, zapazio da se nešto „čudno dešava”.
–    Od sredine februara, kada sam na Odeljenju za bolesti miokarda i perikarda Klinike za kardiologiju lečio kardiološke bolesnike, uočio sam da neki od njih imaju teška zapaljenja pluća. Neki su vrlo brzo preminuli, ali u tom trenutku nije bilo moguće dokazati prisustvo kovid 19 infekcije. Odmah sam počeo da koristim masku, kasnije i drugu zaštitnu opremu, objašnjava doktor.
Prema ovim zapažanjima može se pretpostaviti, možda čak i tvrditi, da je zaraza kod nas stigla znatno ranije nego što je zvanično objavljeno.
 Radovanović sumnja da je virus u porodicu unela kćerkica, koja je đak prvače i istovremeno pohađa školi baleta.
–    Poznato je da deca mahom nemaju simptome ili imaju blage oblike ove bolesti, ali mogu biti prenosioci na članove porodice. Sumnjam da se kćerkica zarazila u baletskoj školi, mada je sve vreme koristila masku. Primetio sam, kada sam je odvodio na balet, da roditelji dovode decu sa simptomima infekcije respiratornih puteva – curenje nosa, kijavica, kašalj – pa sam je nekoliko puta povlačio sa časova, kaže Radovanović.
Ipak, zaraza je ušla u kuću. Oboleo je stariji sin, supruga, koja je takođe lekar – anesteziolog, žena koja je čuvala mlađe dete, njen suprug, a najgore je prošao Milan.
–    Obolelo je nas petoro, što odgovara trenutnim podacima o visokom koeficijentu zaražavanja – jedna osoba zarazi približno pet, a jedna ima težak oblikbolesti. Taj sam bio ja, kaže doktor.
Kakve misli i emocije okupiraju jednog lekara, i to specijalistu kardiologa, sa zavidnim iskustvom, pa još sa akademskom titulom doktora medicinskih nauka (nije bitna sama titula, već znanje) kad mu život dođe na „kocku”. S jedne strane, što je dobro, može i sam sebi da pomogne, ali samo donekle, a s druge – odlično zna šta se događa u njegovom telu, može da predvidi i eventualno najgori ishod, što je težak psihološki udarac.
–    U pravu ste. Na početku bolesti ja sam sam sebi u stanu uključio infuzionu terapiju, ali to nije bilo dovoljno. Pravovremeno sam prepoznao simptome i znakove osnovne i pridruženih bolesti, a potom sam kolegama u bolnici mogao da ukazujem na nove simptome, pogoršanje stanja, gušenje, kratak dah, ubrzano disanje i sve ostalo što može da im pomogne u daljem tretmanu. A tačno je i ovo drugo: u više kritičnih terenutaka mislio sam da mi se bliži kraj, svakako da lekar to mnogo bolje razume od laika i rezona „bolje je da ne znam šta će biti”. Ipak, uvek je bolje znanje, a najbolje je kada i u teškim trenucima očuvate mentalnu snagu i odlučnost da se ne predajete. Ja sam to uspeo, zaključuje Milan Radovanović.
On je tokom bolesti svakoga dana u svoj mobilni telefon „ukucavao” kratke „dijagnoze” za sebe, neku vrstu dnevničkih beleški. Zajedno smo ih sredili kako bismo rekonstruisali jednomesečnu borbu za život i u nastavku ih objavljujemo – ali ne samo radi „analize” jednog slučaja, već pre svega da bismo i ljudima kojima medicina nije struka pokazali da uvek ima nade. Jeste teško stanje, ali nije na odmet i doza optimizma.
…

IZ DNEVNIKA DR MILANA RADOVANOVIĆA

Duga borba i – pobeda

Nulti dan, 30. oktobar
Tokom popodneva osećam blagi umor i grebanje u grlu.

Prvi dan, 31. oktobar
Odlučio sam da se izolujem i da pređem u drugi stan, u kome ću biti sam. Tokom popodneva dobijam visoku temperaturu i u večernjim satima odlazim na pregled u Infektivnu kliniku. Antigenskim testom potvrđeno mi je prisustvo kovid 19 infekcije i preporučena terapija antivirusnim lekovima, antipireticima, vitaminima, antibioticima… Vraćam se u svoj stan u izolaciju.
Drugi dan, 1. novembar
Osećam progresiju prostracije (bolova u mišićima), sve veći umor i bolove u grlu.

Treći dan, 2. novembar
Celoga dana imam nesnosne bolove u grlu i povišenu temperaturu. Počinjem da iskašljavam sukrvicu. Sam sebi uključujem infuzionu terapiju, kao lekar naravno da to znam.

Četvrti dan, 3. novembar
Ništa mi ne pomaže, ne mogu više ni da ustanem iz kreveta. Ostavljam otključan stan za slučaj najgoreg scenarija.

Peti dan, 4. novembar
Osećam da više ne mogu da se lečim sam. U popodnevnim satima pozivam hitnu pomoć i oni me odvoze na Infektivnu kliniku. Odmah sam hospitalizovan. Rentgengrafskim snimkom potvrđuje se prisustvo obostrane pneumonije – zapaljenja pluća.

Šesti dan, 5 novembar
Cele noći se preznojavam. U toku dana testiraju se supruga (takođe lekar, anesteziolog u Kliničkom centru) i svi koji ima 17 godina. PCR testom oboma se potvrđuje prisustvo kovid 19 infekcije. Supruga ima dijareju, glavobolju, bolove u mišićima. I oni odlaze u izolaciju, s tim što bolesna supruga brine i o drugom detetu, šestogodišnjoj devojčici.

Sedmi dan, 6. novembar
Stanje mi se pogoršava. Na kontrolnom snimku pluća uočava se progresija zapaljenja.

Osmi dan, 7. novembar
Celoga dana sam pod visokom temperaturom. Lekari konstatuju dalje pogoršanje opšteg stanja i menjaju mi antibiotik.

Deveti dan, 8. novembar
Prebacuju me na specijalizovano odeljenje (intenzivna nega) na Kliniku za pulmologiju. Saturacija (nivo kiseonika) u arterijskoj krvi je ispod 80 posto i počinjem da primam 15 litara kiseonika u minutu. Međutim, rentgengrafski snimci pluća pokazuju dalju progresiju bolesti.

Deseti dan, 9. novembar
Imam teške napade kašlja sa iskašljavanjem sukrvice. Sve vreme sedim, ne uspevam da legnem u krevet, jer u tom položaju ne mogu da dišem, niti mogu da se ponovo uspravim u sedeći položaj.
Jedanaesti dan, 10. novembar
Priključuju me na aparat koji obezbeđuje znatno viši protok kiseonika – 70 litara u minutu.

Dvanaesti dan, 11 novembar
Javljaju mi se otoci nogu i ruku. I dalje imam jak kašalj i veoma izraženu iscrpljenost. Sve vreme sam u sedećem položaju i tokom noći uspevam da zaspim par puta po deset – petnaest minuta.

Trinaesti dan, 12. novembar
Osećam se još teže nego prethodnog dana.

Četrnaesti dan, 13. novembar
Slutim da mi se bliži najgori ishod. SMS porukama kontaktiram kolege izvan odeljenja da pokušaju da me spasu. Supruga je očajna. Kod kuće, sa svojim tegobama, brine o dvoje dece i boji se da će ostati bez mene. Kolege koje me leče (to kasnije saznajem)na momente plaču dok pregledaju moje nalaze. Ne plašim se smrti, brinem isključivo o porodici.

Petnaesti dan, 14. novembar
Po iskustvima u lečenju kovida 19 širom sveta, petnaesti dan bolesti je najgori, jer je preloman. Naredna dva dana se ili umire, ili kreće oporavak. Primećujem, kada govorim, da mi se nivo kiseonika u krvi povećava za jedan do dva procenta. Ipak, mentalno sam jak. Tokom noći počinjem da pevam pesmu Snežane Đurišić „Pričaj mi, pričaj, pričaj nešto lepo, ja sam tebi uvek verovala slepo. Pričaj mi, pričaj, pričaj nešto fino, volim da te slušam uz muziku i vino”. Ko zna kada sam tu pesmu poslednji put čuo, ali pala mi je na pamet i cele noći sam pevao. Pesma odagna crne misli, vraća nadu u optimizam, a sve vreme u glavi mi je supruga.

Šesnaesti dan, 15. novembar
Nažalost, snimak je najgori od početka bolesti, pluća se na njemu gotovo ne uočavaju. Kolege me sve češće obilaze, sumnjam da se bliži najgore. Uveče osećam blago poboljšanje, ali opet dolazi preteška noć bez kraja. U glavi su mi romani Sidni Šeldon „Ako dočekam sutra” i „Šta donosi sutra”.

Sedamnaesti dan, 16. novembar
Prijatelji moje porodice donose do Klinike da mi osoblje dostavlja razne suplemente, preparate za enteralnu ishranu sa visokim sadržajem kalorija. Ispostaviće se kasnije da sam na telesnoj masi izgubio sedam kilograma.

Osamnaesti dan, 17. novembar
Osećam veći broj kriza, kašalj i gušenje, posle pokušaja ležanja u krevetu sa nešto nižim uzglavljem.

Devetnaesti dan, 18. novembar
Prvi put se na rentgengrafskom snimku pluća uočava blago poboljšanje. Mikrobiološkom obradom potvrđuje se prisustvo bakterija u krvi. Uz virus, sada i bakterije.

Dvadeseti dan, 19. novembar
Osećam naznake boljitka, to prepoznajem i po tome što mi se vraća apetit. Obrijali su me. Uspevam da nešto intenzivnije radim vežbe disanja sa fizioterapeutom.

Dvadeset prvi dan, 20. novembar
Održava se nivo saturacije (zasićenosti) arterijske krvi kiseonikom pri postepenom smanjenje protoka ns ligh flow aparatu. To je aparat za terapiju visokim protokom kiseonika putem nosne kanile.

Dvadeset drugi dan, 21. novembar
Posle jedanaest dana obustavljena je primena kiseonika aparatom ligh flow. Nastavlja se primenom kiseonika preko nazalne maske – 15 litara u minutu. Prvi put sam se brijem, tehničar me šiša trimerom. Pojedini ampulirani lekovi, oni koji se primaju kao injekcije, zamenjuju se tabletiranim oblikom. Posle dvadeset jednog dana uspevam da odspavam tri sata u toku noći.

Dvadeset treći dan, 22. novembar
Imam problem sa nosnom sluznicom, jer izduvavam ugruške krvi, zbog oštećenja izazvanog visokim protokom koseonika prethodnih dana. Odlazim i do toaleta, ali noseći i bocu sa kiseonikom da ne bi bila obustavljena oksigenoterapija, jer bi i to moglo da bude fatalno.

Dvadeset četvrti dan, 23. novembar
Prijatelji i medicinsko osoblje, pored redovnih obroka, dostavljaju mi i dodatnu hranu, kako bih što pre ojačao. Počinjem da čitam novine, Primećujem da mogu da tolerišem i niži nivo protoka kiseonika, prvo od sedam-osam, a zatim samo tri-četiri litra u sekundi.

Dvadeset peti dan, 24. novembar
Prvi put razgovaram telefonom sa nekim ko nije član moje porodice. Deo dana uspevam da budem bez primene kiseonika, odlazim do toaleta bez boce sa kiseonikom. U toku noći sam na samo jedan-dva litra kiseonika u minuti.
Dvadeset šesti dan, 25. novembar
Prvi put sam se tuširam tokom 19 dana bolničkog lečenja. Supruga mi javlja da je uspela da nabavi koncentrator kiseonika, aparat za dobijanje kiseonika u kućnim uslovima, nadajući se mom skorijem otpustu iz bolnice. Javlja mi i lepu vest – šestogodišnja kćerka ostala je bez prvog mlečnog zuba.

Dvadeset sedmi dan, 26. novembar
Prespavao sam noć bez primene kiseonika. Maska mi je bila nadohvat ruke, ako mi zatreba. Međutim, kada sam se probudio dobijam osećaj tipa „fantomskog uda” (kada bolesnik oseća deo tela koji mu je odstranjen, na primer amputirani deo noge). Imam utisak kao da mi je maska implantirana u lice. I dalje se bojim. Saznajem da je danas u Srbiji preko sedam hiljada novozaraženih i više od pedeset preminulih i da je više od 2.300 zaraženih zdravstvenih radnika.

Dvadeset osmi dan, 27. novembar
Saznajem da danas odlazim kući. Pakujem stvari i oblačim se. Nestrpljivo čekam jutarnju terapiju i otpusnu listu. U 11 sati supruga me odvozi kući. Kročim u topao stan, čini mi se da sam ga napustio ko zna kada. Vidim decu, počinjem da plačem i jecajući izgovaram: „Kako vam je ovde lepo”. Popodne stiže lepa vest – oboje dece na tromesečju imaju samo najbolje ocene. U toku noći se budim sa osećajem bolova u vratu, nisam svestan gde se nalazim i pokušavam da pozovem medicinsku sestru koja radi u crvenoj zoni da zatražim pomoć. To je skoro pa halucinacija, psiha ipak nije gvozdena.

Dvadeset deveti dan, 28. novembar
Na momente se osećam veoma umorno, smeta mi hladan vazduh, imam utisak da su mi disajni putevi ogoljene cevi. Ne želim da poverujem da bilo šta može da se vrati. Dobio sam novi život.

Trideseti dan, 29. novembar
Teško mogu da zaspim. Gotovo cele noći gledam TV program, isključivo sportske prenose.

Trideset prvi dan, 30. novembar
Bolje sam. Počinjem da pomažem deci u praćenju on lajn nastave. Telefonom zovem „Kragujevačke novine”, razgovaram sa urednikom i pitam da li mogu da dam plaćeni oglas kojim bih se zahvalio svima koji su doprineli mom izlečenju, ali on mi predlaže da napravimo razgovor, kako bi se javnosti plasirala jedna pozitivna priča u ovom sumornom vremenu teške pandemije. Prihvatam predlog.
Prisećam se priče penzionisanog pomoćnog radnika Baneta sa Interne klinike, koji je često gurao kolica sa bocama kiseonika. On, naravno, nije znao stručne aspekte rada lekara, ali kada se neki pacijent izleči od teškog oboljenja govorio je. „Ništa ne bi bilo bez doktora i kiseonika”. Sada mogu da potvrdim – bio je potpuno u pravu.
Nadam se da ću se oporaviti i brzo vratiti na posao i da ću još više ceniti posvećenost radu, pregalaštvo, istrajnost, altruizam i empatiju kolega, a do kraja života biću zahvalan čistom vazduhu – kiseoniku.

…

Zahvalnost
Lekarima, medicinskim sestrama/tehničarima, fizioterapeutima i pomoćnim radnicima specijalizovanog odeljenja za koronu Klinike za pulmologiju i Infektivne klinike izražavam neizmernu zahvalnost za posvećenost u mom lečenju.
Zahvaljujem se iskrenim prijateljima moje porodice koji su nam dali nesebičnu podršku i doprineli da pobedimo u najtežoj životnoj bici.
dr Milan Radovanović

IZ BIOGRAFIJE DR MILANA RADOVANOVIĆA
Od početka doktor „za srce”

Milan Radovanović rođen je 1968. u mestu Rudno (kraljevačka opština), završio je gimnaziju u Kraljevu, potom upisao Medicinski fakultet u Kragujevcu 1988. i diplomirao 1993. sa prosečnom ocenom 9,13. Naredne godine na istom Fakultetu zasnovao je radni odnos, bio je angažovan u istraživačkim projektima iz oblasti kardiologije, radio je kao asistent na predmetu Medicinska fiziologija i asistent i docent na predmetu Interna medicina.
Magistarsku tezu odbranio je u Kragujevcu 1996, a zvanje specijaliste interne medicine stekao je dve godine kasnije na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Doktorirao je 2009. na temu iz oblasti kardiologije.
Jedno vreme radio je u Centru za urgentnu medicinu KC Kragujevac, gde je bio i direktor, a od 2012. radi u Klinici za kardiologiju i načelnik je Odeljenja specijalističkih kabineta s dnevnom bolnicom. 

Piše: Miroslav Jovanović, Kragujevačke

Fotografija: Kragujevačke