Dok se u Srbiji priča o projektu Jadar i namerama kompanije Rio Tinto da kod Loznice otvori rudnik litijuma, u Južnoj Americi je tema litijumski trougao. Ovo je priča o njemu.
Pre samo nekoliko godina, širokim prostranstvima Solar de Ujuni u Boliviji, jedne od najvećih solana na svetu, leteli su svemirski brodovi.
Pusta, bela i gotovo potpuno ravna površina od oko 11.000 kvadratnih kilometara, inspirisala je Džordža Lukasa, autora Ratova zvezda, da baš tamo smesti jednu od ključnih bitaka u filmu Poslednji džedaj iz 2017. godine.
Isušena praistorijska jezera na tom području ostavila su deset milijardi tona soli, pisao je španski El Pais, ali i „jednu od najvećih rezervi litijuma na svetu“.
Sedam godina kasnije, o Boliviji se odavno priča kao kraku „litijumskog trougla“ gde bi svemirske brodove uskoro mogle da zamene mašine namenjene izvlačenju tog metala.
A potreba za njim sve je veća – litijum svakodnevno nosimo u džepovima, pošto je deo baterija mobilnih telefona, važan je i u proizvodnji električnih automobila, kao i u medicini.
Potraga za novim izvorima litijuma investitore je dovela do zapadne Srbije, gde kompanija Rio Tinto planira da otvori rudnik u okviru projekta Jadar, ali i u Južnu Ameriku.
„U trouglu Bolivija, Argentina i Čile nalaze se najveće rezerve litijuma na svetu“, kaže Lukas Ribeiro Meskita iz brazilskog Istraživačkog centra za latinoameričku spoljnu politiku, za BBC na srpskom.
„To čitav region stavlja u položaj strateškog čvorišta za budućnost pristupa litijumu.“
Južnoamerički litijum je tako u međuvremenu postao tema „geopolitičkih razmirica Sjedinjenih Država i Kine“, ukazuje Pablo Ibanjez, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Rio de Žaneiro, u razgovoru za BBC na srpskom.
„Mi smo se samo našli usred toga.“
Zato se nakratko selimo u Južnu Ameriku, za čiji litijum je zainteresovan i Rio Tinto.
Gde je južnoamerički litijum?
Ibanjez je prvi put čuo za pojam litijumski trougao „ne tako davno, otprilike 2017. godine“.
Danas se o njemu priča širom sveta.
Trougao obuhvata deo Anda, planinskog venca duž Argentine, Bolivije i Čilea, gde se nalazi više od 75 odsto svetskih zaliha litijuma, piše Harvard internešenal rivju.
Litijum koncentrisan je u slaništima duž pustinje Atakama, najsuvljeg mesta planete, gde kiša padne „dva do četiri puta u 100 godina“ – Salar de Ujuni u Boliviji, Salar de Atakama u Čileu i Salar del Ombre Muerto u Argentini.
„Glavna pitanja su oko načina eksploatacije litijuma sa tih područja, ali i oko lokacija nalazišta“, navodi Meskita, profesor Federalnog univerziteta za latinoameričku integraciju.
Eksploatacija u solanama zahteva visok nivo potrošnje vode koja je u tako sušnim oblastima veoma vredna, što utiče i na životnu okolinu i na meštane, objašnjava.
Radnici prvo buše rupe, ispumpavajući slanu vodu iz bunara duboko ispod kore soli i odlažu je u bazene za isparavanje.
Kada voda ispari, za sobom ostavlja mešavinu soli, kalijuma, mangana, bora i litijuma, koja se zatim filtrira kroz fizičko-hemijske procese.
Čitav proces traje između 12 i 18 meseci.
Pitanje litijuma još ne „izaziva širu političku, ekonomsku i društvenu debatu“ u Južnoj Americi, gde su, pre svega, na ceni benzin i gas, ukazuje Meskita.
No o njemu se sve više priča, posebno u Brazilu, gde su rezerve pronađene i u siromašnim predelima na severu zemlje, koji su zato dobili nadimak „dolina litijuma“, objašnjava Ibanjez.
„Cene su tamo odmah počele da rastu, čak i malih kuća u veoma siromašnim krajevima, daleko od ekonomskih centara poput Rio de Žaneira ili Sao Paola“, kaže.
Brazilski litijum se istražuje u saveznoj državi Minas Žerais, drugoj po broju stanovnika i jednoj od najbogatijih, kao i u Gojasu i Amazonasu, dodaje.
„Mislim da će Brazil veoma brzo postati veliki igrač kada je litijum u pitanju.“
Litijum = bogatstvo?
U svetu punom baterija, litijum je sve važniji.
Toliko da ga stručnjaci vide kao jedan od najvažnijih strateških metala za budućnost planete, pa su najave da će se potražnja utrostručiti već tokom 2025.
Da li to znači i da će zemlje Južne Amerike preko noći postati bogate?
Pa, ne baš, piše BBC Mundo.
Kako navode, dug je i težak put od izvlačenja litijuma do proizvodnje baterija za električne automobile ili mobilne telefone.
„Nije dovoljno imati litijum. To nije garancija ničega“, izjavio je Hose Lazuen, analitičar u Roskilu, konsultantskoj firmi specijalizovanoj za metale, minerale, hemijsku industriju i tržišta povezana sa litijumom, za BBC Mundo.
Proizvodni lanac je veoma dug, a litijum „samo jedan njegov deo“, kaže.
Jedan od ključnih problema jeste to što je za proizvodnju baterija neophodan visok nivo tehnologije, posebno zbog litijuma u solanama, jer se odatle ne vadi kao u običnim rudnicima.
U Boliviji se solane nalaze na skoro 4.000 metara nadmorske visine.
Proizvodnja baterija je uglavnom blizu centara za proizvodnju automobila, poput Sjedinjenih Država, Evrope i Azije, prilično daleko od Južne Amerike.
„Kineska kompanija zato neće otvarati fabriku baterija u Južnoj Americi, samo da bi posle tu istu bateriju slala u Kinu“, navodi Lazuen.
„Litijum se danas suštinski u potpunosti izvozi van regiona, uglavnom u Ameriku i Kinu, za proizvodnju u energetskim industrijama“, kaže Meskita.
Prema izveštaju Međunarodne agencije za energiju (IEA), najveći svetski proizvođači litijuma su Australija, Čile i Kina.
Iako ima znatno manje rezerve, Australija je zemlja sa većom tehnološkom razvijenošću, samim tim i radova, i u tome je ključ, objašnjava.
„Istraživanje litijuma ima veliki potencijal za stvaranje bogatstva i razvojne kapacitete, ali moraju postojati adekvatna struktura i uslovi za to“.
Južna Amerika je „geopolitički i istorijski periferni region, zavisan od stranih investicija“, ocenjuje
„Investitori žele da istraživanja izvedu po što nižim troškovima, a zemlje su zavisne od njihovog kapitala za opstanak.“
Krakovi trougla
Poseban problem je što kompanije koje žele da eksploatišu litijum nemaju „zagarantovanu stabilnost i pravnu sigurnost“ u sve tri zemlje litijumskog trougla.
„Kina je glavni proizvođač tehnologija koje koriste litijum, a Amerika glavni potrošač, ali bi i ona da proizvodi, a mi smo u sredini tog sukoba“, navodi Ibanjez.
„Tu su i proizvođači iz regiona, kao i kompanije iz Australije… Složena je situacija.“
Najsloženija je možda u Boliviji, zemlji sa oko 12.000.000 stanovnika, jedinoj uz Paragvaj na ovom kontinentu koja nema izlaz na okean.
Jedna je od najsiromašnijih zemalja Južne Amerike, ali se procenjuje da ima između 21 i 23 miliona tona zaliha litijuma – najviše na svetu – vrednog više milijardi dolara.
I politički je prilično nestabilna.
General Huan Hose Zuniga i deo vojske okupirali su krajem juna sedište vlade u prestonici La Paz, što je predsednik Luis Arse nazvao „pokušajem državnog udara“.
Zuniga se ubrzo povukao usled slabe podrške naroda i velikog međunarodnog pritiska.
„Politički problemi i nestabilnost otežavaju Boliviji da efikasnije istražuje litijum“, ocenjuje Ibanjez.
Mogućnost puča je i ranije pominjana – i to baš oko litijuma.
Da bi stražila rezerve, bolivijska vlada je izabrala osam kompanija iz Amerike, Rusije, Kine i Argentine.
Sporazumi su na kraju potpisani samo sa kompanijama iz Rusije i Kine.
Među odbačenim kompanijama je i američka EnergiKs, deo konglomerata Ilona Maska, vlasnika Iksa i Tesle, jednog od najvećih proizvođača električnih automobila na svetu.
Mask je na društvenim mrežama pisao o zaveri koja bi dovela do ostavke bivšeg bolivijskog predsednika Eva Moralesa, a sve kako bi dobio pristup rezervama litijuma.
„Oborićemo sa vlasti koga hoćemo“, naveo je u odgovoru jednom tviterašu.
Javno je čestitao bolivijskom narodu smenu Moralesa, koji je zemlju vodio od 2006. do 2019, kada ga menja aktuelni predsednik Luis Arse.
Arse je u izbornoj kampanji obećavao da će Bolivija od izvoza litijuma godišnje zarađivati i do 4,5 milijardi dolara.
Ipak, podaci bolivijskog Nacionalnog instituta za statistiku (INE) pokazuju da je 2023. Bolivija izvezla litijum u vrednosti od 14,6 miliona dolara – tek 0,13 odsto ukupnog izvoza.
Meskita kao ključni problem Bolivije naglašava nedostatak neophodne infrastrukture, zbog čega je litijum, i pored značajnih rezervi, i dalje „veoma malo istražen“.
„Vlasti nastoje da, uglavnom uz pomoć kineskih investicija, stvore kompanije sposobne da eksploatišu litijum, ali je taj proces još uvek u ranoj fazi“, navodi.
Od nedavno, bolivijska vlada zagovara i organizovanje zemalja regiona u jednu organizaciju, kako bi uticali na međunarodnu trgovinu litijumom.
Bolivijci, međutim, ne ubiraju plodove zbog litijuma u blizini njihovih domova, nisu dobili poslove, niti su obučeni za njih.
Blizu polovine stanovnika živi u velikom siromaštvu, podaci su Svetske banke.
- Argentina
U Argentini je istraživanje litijuma tek počelo, a 19 miliona tona rezervi već godinama privlače pažnju brojnih kompanija.
Krajem 2022. bila je zemlja sa najviše projekata izvlačenja litijuma – čak 40, piše magazin Ekonomist.
Ukoliko se ovaj trend nastavi, procene su da bi već do 2027. ili 2030. mogla da prestigne Čile, drugu zemlja sveta po proizvodnji posle Australije.
Argentina ima dve fabrike – sa australijskim i američkim kapitalom – i dve koje se grade, jedna od njih, za proizvodnju baterija.
„Stalno se otkrivaju nova nalazišta… Mislim da trenutno 60 kompanija istražuje litijum“, u Argentini, kaže Ibanjez.
Jedna od njih, kanadsko-čileanska Minera Ekar, sklopila je sporazum sa šest argentinskih autohtonih zajednica oko litijuma iz njihovog okruženja.
Dogovoreno da će svaka zajednice godišnje dobiti od 9.000 do 60.000 dolara, ali meštani kažu da to u praksi i nije baš tako.
Luisa Horhe iz mesta Suskues, u Huhuj provinciji, na samom severu zemlje, smatra da su „litijumske kompanije odnele milione dolara, a da ništa nisu vratile“.
Meštani se žale i da je rudarenje litijuma zagadilo vodu koju koriste za stoku i navodnjavanje useva, a posebno zbog velike potrošnje.
„Ne jedemo ni litijum, ni baterije, ali vodu moramo da pijemo“, izjavila je 48-godišnja Veronika Čavez iz Salinas Grandesa, nedaleko od mesta vađenja litijuma, za Euronjuz.
Njena sugrađanka Barbara Kuilpidor žustro dodaje da samo želi da je „kompanije ostave na miru“ i da „brine za budućnost potomaka“:
Prošle godine bilo je i protesta, kada su su meštani blokirali put koji kompanije koriste, ali ih je vlast nasilno ugušila.
Ipak, proizvodnja raste.
- Čile
Procene su da u Čileu postoji devet miliona tona rezervi litijuma, koji se izvlači još od 1984. godinepiše Euronjuz.
Od zemalja trougla, Čile je najdalje stigao, kaže Meskita.
„Jedini su započeli eksploataciju kroz nacionalne kompanije, u partnerstvu sa međunarodnim investitorima“, ukazuje.
Znatno su doprineli i snažni vladini podsticaji.
Dve su glavne kompanije za rudarenje, američka Albemarle i čileanski SQMinjihov litijum se onima koje žele da u zemlji otvore fabrike za proizvodnju delova baterija prodaje po povlašćenim cenama.
Čileanska vlada je objavila plan i da nacionalizuje litijumsku industriju.
„Moramo da uložimo i malo realizma. Mnogi misle da ćemo proizvoditi električne automobile u Čileu, ali to nije slučaj“, izjavila je Viktorija Paz, direktorka za strategiju i održivost Korporacije za promociju proizvodnje, za BBC Mundo.
Ipak, Čile može da postane ozbiljan faktor proizvodnje baterija, smatra ona.
Meštani oblasti u kojima se izvlači litijum, međutim, nisu zadovoljni.
Na izvlačenje se troši 65 odsto ukupne količine vode u regionu Salar de Atakama što izaziva nestašice, otežava uzgoj useva i stoke, i ostavlja ekološke posledice.
Utvrđena je i veza rudarenja litijuma i značajnog smanjenja broja flamingo ptica, ranije čestih u tom predelu.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
