Dom koji ne sme da bude pust

U srcu nekadašnje Stare varoši kragujevačke, na početku Ulice Vojvode Putnika, prekoputa kafane „Paligorić“, veoma je uočljiva prelepa kuća kao vredan primer gradske arhitekture u duhu vremena između dva svetska rata. Čine je suturen, visoko prizemlje i sprat, ukupne površine oko 230 metara kvadratnih.

To divno zdanje nekada je bila porodična kuća doktorke Desanke Dese Milosavljević Branković, poznatog dečjeg lekara i humanitarnog aktiviste, koju je zaveštala Crvenom krstu Kragujevca. To nije uradila testamentom, već ugovorom, verovatno zbog jednostavnije pravne procedure, koji je 4. februara 1988. godine potpisala sa LJiljanom Krstić, tadašnjim sekretarom gradske organizacije Crvenog krsta. Doktorka Desa preminula je tri godine kasnije.

Ugovor je sadržavao nekoliko odredbi kroz koje je darodavac saopštio svoje zahteve i želje o načinu korišćenja kuće. Prvo je napisano da se „poklonjena stambena zgrada može isključivo koristiti za aktivnosti opštinske organizacije Crvenog krsta“, zatim „da se ona čuva u stanju u kome je kao poklon primljena“, da se „poklonoprimac u kuću useli najkasnije u roku od tri meseca od smrti poklonodavca“. 

Posebno je naglašeno da se „na ulazu u kuću postavi ploča sledeće sadržine: Da Desanka Milosavljević Branković, dečji lekar u penziji iz Kragujevca, poklanja svoju stambenu zdragu Opštinskoj organizaciji Crvenog krsta u Kragujevcu kao uspomenu na svoje roditelje, majku Stanicu i oca Iliju Milosavljevića, bivšeg učitelja, rezervnog majora, učesnika Oslobodilačkih ratova od 1912. do 1918. godine, solunca i ratnog vojnog invalida, stričeve i strine Miliju i Slavku, Panteliju i Darinku Milosavljević, očeve roditelje Nikolaja i Maru, očevog strica i strinu Dobrivoja i Peru Milosavljević, svi iz sela Desimirovac, majčine roditelje Jovana i Stanu Jagličić iz sela Drača, kao moje velike i drage dobrotvore koji su me očuvali i pomogli u školovnju i podizanju ove stambene zgrade“.

Želja doktorke bila je i „da u predvorju prvog sprata ostane ampirski salon koji se sastoji od jedne vitrine, jednog troseda, dve fotelje, dve stolice, jednog stočića, lustera i svetiljke. U pomenutoj vitrini stajaće sva odlikovanja i priznanja dr Desanke Milosavljević Branković i njeni radovi koji se odnose na aktivnosti Crvenog krsta i drugih humanitarnih ustanova. Taj deo kuće treba da ima karakter spomen prostora na doktorku i sve koji su se posvetili organizaciji Crvenog krsta“.

Nema para za adaptaciju

Danas, više od trideset godina posle smrti doktorke Dese, njena kuća-poklon je zaključana, u njoj se ništa ne dešava, nema nikakvih programa. Tako je od 2016. kada je s razlogom procenjeno da je rizično u njoj boraviti jer je bilo straha da se ne obruše neki plafoni jer je zgrada počela da prokišnjava, napukle su jedne stepenice, malter na zidovima takođe je popustio, prozori su stari, drveni, kako se kaže – loše dihtuju.

Inače, gledajući ceo objekat, on je u dobrom stanju, kuća je podignuta tridesetih godina prošlog veka, građena je od čvrstog materijala sa masivnim zidovima, međutim problemi su nastali zbog neredovnog tekućeg održavanja i uz adaptaciju unutrašnjosti i delimične popravke krova mogla bi da bude i te kako funkcionalona.

Naša sagovornica Nevenka Bogdanović, sekretar Gradske organizacije Crvenog krsta Kragujevca koja ovu funkciju obavlja više godina, sa neskrivenim žalom priča zašto je to tako.

• Mi u organizaciji gajimo veliku zahvalnost prema doktorki Desi Milosavljević Branković, njenoj velikoj predanosti humanitarnom radu i posebno veličanstvenom gestu da svoju veliku porodičnu kuću daruje Crvenom krstu, ali mi, jednostavno, nemamo sredstava za adaptaciju i sanaciju unutrašnjosti zgrade. Crveni krst je humanitarna organizacija koja nema svog osnivača, nije to ni grad, niti bilo koja javna institucija, što znači da nikome ne možemo da se obratimo za dobijanje budžetskih sredstava radi održavanja objekata. Grad izdvaja novac za posebne programe, kao što je rad narodne kuhinje, pripremanje đačkih užina i slično. Za sve drugo ostaju nam samo dobri i humani ljudi – donatori, objašnjava Nevena Bogdanović.

Vreme velikih aktivnosti

Posle smrti doktorke Dese Crveni krst je ispunio njenu želju i preuzeo na korišćenje kuću u Vojvode Putnika 4, ali samo prvi sprat, jer su se javili naslednici iz četvrtog kolena koji su mislili da polažu pravo na takozvanu pokretnu imovinu svoje dalje rođake. Sve do 1997. godine trajao je sudski spor koji su oni izgubili.

Ali i dok je trajalo suđenje, a i posle toga, kuća je korišćena u razne humanitarne svrhe. Bilo je to vreme ratova na prostoru bivše Jugoslavije, velikih izbegličkih migracija, međunarodnih sankcija Srbiji, kada se mnogo ljudi našlo u nesreći, bez osnovnih uslova za život i kada nisu mogli bez pomoći organizacija koje brinu o unesrećenima. Tada su u kući Dese Milosavljević Branković bili smešteni Međunarodni komitet Crvenog krsta, Međunarodna federacija Crvenog krsta i Crvenog polumeseca, kancelarija Svetskog programa hrane… Zajedno sa ovim organizacijama Crveni krst Kragujevca imao je regionalni karakter i brinuo je o petnaestak hiljada izbeglih lica. 

U doktorkinoj kući jedno vreme radila je i humanitarna apoteka koja je neophodnim lekovima snabdevala izbegle iz Hrvatske, kao i ovdašnje socijalno ugrožene ljude. Takođe je u suturenu radila perionica veša koja je opsluživala osobe iz kolektivnih centara i naše stare i siromašne.

• U to vreme uslovi za rad u kući bili su znatno popravljeni, jer je urađen priključak na gas, sređena vodovodna i kanalizaciona mreža, pa i za njih izvedeni novi priključci, zamenjene električne instalacije. Sve je urađeno uz pomoć donacija, a među najznačajnijim donatorima bila je češka Južnomoravska regija. Ona je uložila sredstva u sređivanje kuće, ali je i insistirala da se u njoj realizuju programi namenjeni deci, kako raseljenih, tako i ovdašnjoj iz siromašnih porodica, kaže Nevena Bogdanović.

Ona objašnjava da su Česi 2006. godine opremili vrtić za celodnevni boravak dece, kupili su razne sprave za dečje igre u dvorištu kuće, napravili malo igralište. Tada je kuća doktorke Dese dobila i zvanično ime „Dom prijateljstva dece i omladine“, ali je na spratu imala opremljenu prostoriju i za roditelje dece, za koje su takođe postojali programi, na primer o zdravstvenom obrazovanju i slično.

Pomagali su i Česi i naši ljudi, ali kao i za svaku kuću,naročito ako je ona vremešna, potrebno je redovno održavanje, za šta Crveni krst nikada nije imao novca, a nema ga ni sada, pa je „Dom za decu i omladinu“ 2016. godine zatvoren.

• To je bilo iznuđeno rešenje da bismo sprečili moguće nesreće, na primer da se plafon sobe obruši na decu. Zato što je kuća doktorke Dese sada neupotrebljiva Crveni krst oseća se, bez svoje krivice, neodgovornim prema zaveštanju velike kragujevačke humanitarke prošlog veka, jer ne ispunjavamo njenu želju kao darodavca, a istovremeno je i naša organizacija time hendikepirana. Nama nedosaje prostor u kome bismo još potpunije realizovali sadašnje programe, imamo ideje i za nove, ali smeštajni uslovi nam to ne omogućavaju, objašnjava Nevena Bogdanović.

Dvorište nudi novu gradnju

Crveni krst, naime, smešten je u zgradi koja je sagrađena još krajem 19. veka, kasnije je dograđeno potkrovlje, međutim to je i nedovoljan i neuslovan prostor. Iz nužde, da bi se dobio koji dinar za rad, prizemlje zgrade dato je u zakup. Iz istog razloga povremeno se za neke skupove iznajmljuju i dve montažne sale, ali novca nikad dovoljno, uz napomenu da 17 zaposlenih moraju sami da „zarade“ svoje plate, kroz neke komercijalne programe, jer za njih ne dobijaju nikakve dotacije ili subvencije iz javnih finansija. 

• Iz budžeta grada prokrivaju se troškovi rada narodne kuhinje koja šest dana u sedmici priprema po 870 obroka za socijalno ugrožene, tri hiljade đačkih užina koje škole dele deci iz siromašnih porodica i finansiraju se neki zdravstveni programi. Kao humanitarnoj organizaciji grad nema zakonskog osnova da nam daje novac za druge namene, pa ni za održavanje objekata, među kojima je i kuća doktorke Dese Milosavljević, kaže gospođa Bogdanović.

Ona posebno ističe značaj i pomoć u radu volontera Crvenog krsta i donatore – pojedine firme ili pojedince koji daju pomoć u hrani ili odeći, koja se potom dodeljuje korisnicima. Kaže da je u kontaktima sa donatorima pokrenuta i priča o sanaciji kuće doktorke Dese kako bi opet bila upotrebljiva, da ima zainteresovanih, ali je za to potrebna veća i sinhronizovana akcija, koju teško može da vodi sam Crveni krst.

Kuća-poklon ima i veliki plac, gde su ranije bile sprave za igru dece, ali i jedan stari, oronuli kućerak, šupa, koja je nedavno uklonjena, pa je dvorište sada skroz raščišćeno i Nevenka Bogdanović misli da bi tu mogla da se podigne još jedna zgrada za potrebe Crvenog krsta. Može sigurno, ali, opet, kako, kojim parama?

Piše: Miroslav Jovanović, http://Kragujevačke