Alpinista Dragan Čeliković iz Kragujevca popeo se na Anapurnu, deseti najviši vrh na svetu visok 8.091 metara, koji se smatra najopasnijim i najsmrtonosnijim planinarskim izazovom. Anapurna je sedmi od ukupno 14 vrhova na svetu viših od 8.000 metara, koji je do sada osvojio ovaj poznati kragujevački lekar specijalista gastroenterolog.
Pre njega, Čeliković je na Himalajima „pokorio” Manaslu (8.163 m), Čo Oju (8.201 m), Makalu (8.462 m), Lotse (8.501 m), Kačendžangu (8.586 m) i najviši vrh na svetu Mont Everest visok 8.848 metara. Tako je doktor iz Kragujevca postao specijalista za Himalaje, a Himalaji njegova dijagnoza i terapija.
- Himalaji zrače neverovatnu energiju koja me je potpuno ispunila prilikom prvog susreta i od tada sam njen zavisnik. Himalaji su masiv dug 2.400, a širok 350 kilometara. U njemu je koncentrisana ogromna energija koju osećam svih proteklih 20 godina od kada dolazim i stremim njegovim vrhovima. Kada se čovek popenje na bilo koji od njegovih vrhova po sunčanom danu, vidik puca do 250 kilometara. Iznad njega je samo nebo, a ispod samo Himalaji. Odatle se vidi njihova veličina i lepota koja pleni, nadahnjuje, opija i ubija, kaže Čeliković na početku intervjua za Novi magazin datog iz glavnog grada Nepala, Katmandua, odmah po povratku sa ekspedicije na Anapurnu.
DA NE JURNE SA ANAPURNE
Šta to uspon na Anapurnu čini najopasnijom i nasmrtonosnijom po alpiniste i da li ste Vi strahovali zbog zastrašujuće statistike o broju nastradalih planinara na njenim liticama?
- Glavni krivac za užasnu statistiku su lavine za koje nikada ne znate kada će i odakle doći. U velikoj lavini 2014. godine stradalo je 52 ljudi, a jedna manja lavina protutnjala je ovoga puta na samo nekoliko stotina metara daleko od našeg kampa. Što se tiče strahova, razumljivo je da ih ima baš zbog lavina, ali i zbog napornog, dugotrajnog uspona od pet do sedam dana, sa mnogo prirodnih prepreka. Sve to do te mere iscrpi alpiniste da oni češće stradaju u povratku sa vrha nego kada se penju. Pokušavam da se ne fokusiram previše na strah i crne slutnje, kojih se oslobađam autotreningom, jer ako se u mislima previse fiksiram na jedan strah, on me može i pobediti. Ubeđujem sebe da to ne treba uzimati tako preozbiljno i tešim se da i drugi ljudi prolaze tom stazom, da nisam valjda toliki maler i naravno najozbiljnije računam na svoje alpinističko iskustvo i lekarska znanja.
Koliko je trajao i kako je izgledao pohod na Anapurnu, koji ste uspešno okončali živi i zdravi?
- Pohod je trajao mesec i po dana. Završni uspon od baznog kampa na 4.150 metara do vrha Anapurne trajao je sedam dana, a za silazak je trebalo još dva dana. Ukupno smo devet dana proveli na visinama između 4.000 i 8.000 metara,što nije nimalo bezazleno, jer su temperature noću padale i do – 25 stepeni C, u vazduhu nema dovoljno kiseonika, a vetrovi duvaju i preko 100 kilometara na sat. Iz kampa C4 krenuli smo u subotu uveče u 19 časova i cele noći se peli da bi na vrh stigli u nedelju u 10 časova pre podne. Na vrhu smo ostali 15 do 20 minuta i krenuli nazad, kako bi se u C4 vratili pre mraka. Dok smo se peli i dok smo bili na vrhu bilo je lepo sunčano vreme bez vetra, ali je u povratku počela mećava i napadalo je više od 20 cm snega i moram priznati da sam se jedva vratio do kampa, kaže Čeliković.
KAKO SE KALIO ČELIK
Vi ste pre Anapurne osvojili šest Vrhova na Himalajima višim od 8.000 metara, uključujući i „krov sveta” Mont Everest, u vašoj zbirci planinarskih trofeja su i Akonkagva, Kilimandžaro i brojni drugi vrhovi. Da li je uspon na Anapurnu uporediv sa nekim od njih?
- Slična je samo Kačendžanga, koju sam osvojio pre dosta godina. Tamo sam se baš dobro namučio dok sam se popeo, a kada smo se konačno vratili u bazni kamp već sam bio bolestan, pa su me iz baznog kampa helikopterom transportovali u bolnicu, jer sam imao zapaljenje pluća. Tada se sa mnom peo Migma Šerpa, prvi čovek iz Azije koji je osvojio svih 14 vrhova. On mi je mnogo pomogao u trenutku kada mi je život visio o koncu. Praktično mi je spasio život i od tada sam ja stalno sa njim i njegovim bratom. Mingma je sada vođa alpinističkog tima ’Seven summit trek’, čiji sam ja stalni član.”
Vi kao lekar sigurno najbolje znate šta sve trpi ljudski organizam na takvim visinama. Kako ljudi reaguju na tako velike visinske razlike?
- Na velikim visinama ljudski organizam se ponaša potpuno drugačije u odnosu na naše nadmorske visine na kojima živimo. Zbog nedostatka kiseonika u vazduhu, čovek ne može da živi izad 4.000 metara. Na 5.000 metara atmosferski pritisak je samo 500 milibara, duplo manji nego kod kuće, a to su duplo manje koncentracije kiseonika nego što je potrebno za život čoveka. Na 6.000 metara ljudi gube čulo ukusa pa nam je sva hrana jednolična i bezlična, kao trava. Zbog toga joj dodajemo dosta začina i čilija kako bismo povratili apetit. Iako zvuči apsurdno vazduh na tim visinama je potpuno suv i bez vlage jer se sva isparenja odmah lede. Pored toga, organizam gubi mnogo energije na sopstveno zagrevanje. Može se samo zamisliti kakvi su to udari na organizam, pogotovu ako uspon i silazak traju devet dana, kao što je bilo u ovom slučaju.
Pretpostavljam da Vi, uprkos svemu uživate na Himalajima, jer da nije tako verovatno bi danas umesto u Katmanduu, bili u svojoj ordinaciji u Kragujevcu.
ENERGIJA I STRES – AKUMULIRANJE I OSLOBAĐANJE
- Upravo tako. Ja uživam na svakom koraku na Himalajima. Za mene je planinarenje način života i najbolji način oslobađanja od stresa. Katmandu je, posle Kragujevca, moj drugi omiljeni grad u svetu. Samo što u Kragujevcu trošim energiju i akumuliram stres, a ovde na Himalajima je obrnuto – akumliram energiju i oslobađam se stresa, tamo pomažem pacijentima, a ovde pomažem sebi. Ovde gotovo da ne uzimam telefon u ruke jer je mnogo lepše gledati u blještavu belinu snega koji me okružuje nego surfovati po internetu. Ovde će ljudi prepoznati sebe u vama i vi ćete prepoznati sebe u drugim ljudima. Isti ljudi – ista razmišljanja. Ja sam napustio karijeru fakultetskog profesora i posao u državnoj bolnici i otvorio privatnu internističku ordinaciju da bih mogao da budem dva meseca na planini. Na Himalajima sam upoznao čoveka sa druge strane planete, Kineza Mr Čina, rođenog u Meburnu koji je posle završenog fakulteta radio u bolnici kao anesteziolog, a potom je, zbog veće zarade, došao u Singapur i otvorio privatnu praksu za anesteziju. I on, kao i ja zatvori ordinaciju i ode na Himalaje dva meseca.
Kad smo već kod biznisa i zarada, kako finansirate učešće u ekspedicijama čija je organizacija veoma skupa, kao uostalom i alpinistička oprema koju koristite. A tu su avionske karte, hotelski smeštaj, angažovanje šerpasa…?
- Za većinu običnih ljudi poput mene i vas, vrhovi Himalaja bi ostali nedostupni jer sa rancem na leđima i budžetom od par hiljada evra, ne bismo stigli dalje od lokacija na kotama na koje vode i turiste. Ja sam imao sreće da se na Himalajima upoznam i sprijateljim sa najpoznatijim alpinistima na svetu i sa najboljim šerpasima, tako da me oni pozivaju u najatraktivnije međunarodne ekspedicije koje finansiraju države, velike korporacije ili bogati pojedinci, tako da oni najveći troškovi (iznajmljivanje vozila, helikoptera i nabavka skupe opreme) ide na njihov račun, dok ja samo snosim troškove putovanja, smeštaja i angažovanja šerpasa i naravno lične opreme koja se godinama nabavlja. Moji prijatelji alpinisti vole da me vide u svojim ekipama u kojima za mene uvek ima mesta, a i sa šerpasima brzo postignem ’bratski’ dogovor. Treći bitan faktor u toj priči je što sam ja po profesiji lekar, a doktora svi žele da imaju u svom timu, za zlu ne trebalo. Pogotovu doktora sa ovakvim alpinističkim iskustvom, koji je i dalje aktivan penjač i doktora koji je spreman na nove izazove i podvige.
MOLITVA PLANINI ZA DOZVOLU
I, na kraju, kakav je osećaj kada stignete do cilja i kako vam ovaj naš svet i problemi sa kojima se suočavamo izgledaju sa tih planina i tih visina? Da li je sve to vredno troškova, napora i opasnosti koje prate takve poduhvate.
- Na vrhovima nema mnogo vremena za slavlje i uživanje u fantastičnim vidicima. Desetak-petnaest minuta za pobedničke uspomene, fotografije i video-snimke, i odmah nazad pre nego što se vreme za tren promeni. Ipak, i to je dovoljno da se shvati koliko smo mi male mrvice hleba u odnosu na taj planinski venac dug 2.400 i širok 350 kilometara. Sa visine od 8.000 metara su ljudi nevidljivi, a njihovi problemi više ne postoje. Od budističkih sveštenika i šerpasa sam naučio da na planinu ne treba gledati kao na ogromno rudno bogatstvo koje se krije u njoj. Na planinu se gleda sa strahopoštovanjem, naročito na njenu silu, na njenu moć. Nesreće se uglavnom i događaju kad ljudska gordost prevlada pa se pomisli da je čovek jači od planine, koja surovo kažnjava svaku neodgovornost i svako potcenjivanje. Zbog svega toga i mi koji dolazimo iz različitih kultura i različitih delova sveta, na tim visinama imamo drugačiju flozofiju života i odnosa prema velelepnoj planini koja nam je dozvolila da se popnemo na njene vrhove.