Rukometni klub Radnički je po mnogo čemu svojevrstan što ga izdvaja od drugih sportskih kolektiva. Mnogi od članova kluba su pored zavidne sportske karijere, ostvareni i na poslovnom planu što predstavlja pravi primer mladim sportistima. Jedan od njih je i pomoćni trener ženske selekcije, profesor Vladimir Mladenović, doktor ekonomskih nauka. Omiljen u klubu, pleneći smirenošću, očinski nastrojen i po vokaciji pedagog, popularni Vlajko je uvek tu da sasluša i posavetuje, što ga uz trenerske zadatke čini svojstvenim.
Razgovor započinjemo pitanjem zašto i kako se odlučio za rukomet?
Sve je počelo tako što me je otac, uspešni igrač, a kasnije i trener, Tomislav, kao klinca vodio na njegove treninge i utakmice i onda kada je došlo vreme da ja krenem na neki sport, podrazumevalo se da to bude rukomet. Bio sam član najuspešnije generacije Kolubare iz Lazarevca. Sa svim saigračima te generacije sam u kontaktu i dan danas, rado se setimo osvajanja prvenstava i prelepog druženja koje nosi sport. Svi su uspeh iz sporta preneli dalje, uspešni su ljudi, par nas smo postali i treneri. Uspehom, kao i tada na terenu, prednjači Danijel Anđelković, nekada reprezentativac, sada uspešan trener Francuskog Tuluza.
Koliko je bilo teško uskladiti igračku i akademsku karijeru?
Put kojim sam krenuo par godina nije bio vezan samo za sport, preusmerio sam energiju i na neke druge oblasti, tačnije ekonomske nauke. Uspeo sam da, uz rukometnu karijeru i doktoriram i da steknem zvanje profesora strukovnih studija. Sada radim na Topličkoj akademiji.
Imate puno obaveza, treninzi, univerzitet, porodičan ste čovek. Da lije rukomet i dalje prvi na listi prioriteta?
Oženio sam se Milicom, takođe profesorom na istoj Akademiji i nakon prelaska u Kragujevac rađa se Teodora. Veliku podršku porodice, razumevanje ljudi na akademiji, kao i dobrotu i poziv čelnih ljudi rukometa u Kragujevcu, iskoristio sam tako da u slobodno vreme između poslovnih i porodičnih obaveza uplovim u trenerske vode. Taj neki osećaj koji rukomet budi u meni i stvara želju za uspehom i nadmetanjem prenosio sam prvih par godina na najmlađe polaznike kluba. Naišao sam na odličnu saradnju sa drugim trenerima mlađih kategorija, pa smo zajedničkom energijom i znanjem koje smo prezentovali deci kroz treninge, došli do toga da već sada ima par njih koji kucaju na vrata prvog tima.
Neizostavno je pomenuti i dosadašnji rad u ženskoj ekipi Radničkog.
Nakon uvodnih par godina preusmeren sam na mesto pomoćnog trenera prve ženske ekipe Radničkog, gde sa Rodoljubom Kurandićem, glavnim trenerom, uspevamo da preskočimo dva ranga i da budemo drugi prošle godine. Ove godine smo završili šesti na tabeli i igrali smo završnicu kupa. Uz sva dešavanja vezana za Kovid i povrede koje su nas sputavale, na kraju su nam dva boda nedostajala da uđemo u trku za prvo mesto. Nadam se da će teškoće i povrede ostati iza nas i da će moja ekipa uspeti da se u nekoj od narednih sezona domogne titule u šta ne sumnjam, obzirom koliko se pozitivne energije uliva u klub i koliku želju i zalaganje pokazuju igračice na svakom treningu. Ulaganje i briga o svakom pojedincu kluba je nesumljivo pravi put kojim klub ide i koji će doneti vrhunske rezultate, zaključio je Vladimir Mladenović i u svom stilu uputio svojevrsnu poruku mladim roditeljima:
Ne mogu a da ne iskoristim priliku da se obratim svim roditeljima, da svoju decu dovedu na treninge i utakmice i da im pokažu prave vrednosti, dajući im šansu da krenu pravim, zdravim putem, putem sporta.