Istinski dobri i humani ljudi, ne vole da se ističu svojim delima u javnosti, niti da se ‘‘hvale‘‘ učinjenim. Baš takav je sveštenik crkve Svetog Vasilija Vlikog u Marišću, protojerej Bojan Dimitrijević. Ovaj duhovnik, u tišini je osnovao udruženje, nazvao ga po crkvi u kojoj služi Bogu, a sve da bi administrativno ‘‘bio čist‘‘ u svojim plemenitim namerama da pomogne deci sa teškoćama u razvoju. Njegovu dobrotu, prepoznali su građani, koji su ga predložili za Djurđevdansku nagradu za humanost, najveće gradsko priznanje koje se dodeljuje pojedincima i organizacijama.
Vreme je takvo, da često, zaokupljeni svojim životima, prolazimo pored onih koji imaju probleme. Rešavamo svoje i ostavljamo drugima da brinu svoje brige. Ovakav obrazac, danas živi velika većina nas. Ali, na sreću, ne baš svi.
Već pet godina, pri crkvi u Maršiću postoji Centar za dnevni boravak dece sa smetnjama u razvoju, nastao na iskrenoj želji i upornoj nameri jednog čoveka – seoskog sveštenika Bojana Dimitrijevića.
U tom centru, deca i mladi sa autizmom i drugim razvojnim poremećajima, svakog radnog dana provode po četiri sata, od 16 do 20h, uz stručni nadzor defektologa, psihologa i medicinske sestre. Ambijent je prijatan, čist, ukrašen veselim bojama, deca imaju prevoz do tamo i nazad, jedan obrok, ljuljaške i tobogane u prostranom i uređenom crkvenom dvorištu i slobodu da ceo ta prostor doživljavaju kao ‘‘svoj svet‘‘.
Sve tako funkconiše već pet godina, a roditelji ništa ne plaćaju.
Oni, koji ne znaju da ovako nešto postoji na samo nekoliko kilometara od centra grada, a verujemo da je među njima većina prosečnih građana, ne bi trebalo da se iščuđavaju što nisu čuli za ovaj Centar. Zpravo, za ovo mesto znaju oni koji su i najvažniji, odnosno, deca i roditelji koji koriste usluge i donatorori, koji obezbeđujuju novac da sve nesmetano funkcioniše.
Ceo ovaj program, osmislio je i pokrenuo protorejer Bojan Dimitrijević (46), sveštenik koji je na službu u Maršiću stupio 2005. godine.
Njegova dobra dela prepoznali su građani, koji su ga predložili za ovogodišnjeg kandidata za Đurđevdansku nagradu za humanost.
Zahvaljujući njihovim predlozima, konačno je došlo vreme da ovaj ‘‘dobri duh Maršića‘‘ izađe iz anonimnosti.
‘‘Nisam ni znao da su me predložili‘‘
Skroman, blagog glasa i srdačnog osmeha, ovaj sveštenik iz Maršića dočekao je našu ekipu, a prva reakcija na naše pitanje o kandidaturi za Đurđevdanu nagradu bila je ‘‘da, znam za to, rekli su mi moji parohijani‘‘.
Sveštenik Bojan, za Glas Šumadije kaže da nije ni znao da ga je neko predložio i odmah nas ispravlja i pojašnjava, da nije ‘‘on‘‘ kandidat, već Udruženje koje je osnovao.
- Mnogo sam srećan zbog toga što smo kandidati za ovo priznanje. Bio bih lažno skroman kada bih rekao nešto drugo. Naravno da mi je drago, što je neko video i prepoznao naš rad i što smo postali vidljivi u zajednici. Iskreno nisam očekivao ovakvo nešto, ali ako dobijemo to priznanje, to je još jedna potvrda za nas da radimo ispravnu stvar. Djurđevdanska nagrada je najveća nagrada koju neko, ko živi i radi u Kragujevcu može da dobije i naravno da sam srećan zbog toga‘, rekao nam je sveštenik Bojan.
On je u razgovoru za Glas Šumadije otkriio, da u početku nije sve baš teklo glatko, te navodi da je trebalo doći do sredstava i donatora, ali dodaje, da nije odustajao. Verovao je da je ideja dobra i da kao takva, ‘‘mora da ugleda svetlost dana‘‘. Za početak je, kaže, pronašao prostor, ali su nedostajala sredstva za stručne kadrove, opremu, ishranu i prevoz dece.
Nije želeo da živi u Parohijskom domu, ustupio ga deci
Sveštenik Bojan je seoski paroh u Maršiču od 2005. godine i piča nam da je u tom trenutku, crkva u selu, još uvek bila u izgradnji. Potpuno otvoreno objašnjava da je sa službom dobio i pravo da sa svojom porodicom živi u parohijskom domu u crkvenom dvorištu.
Međutim, otkriva nam da je imao potpuno drugačiju viziju za parohijski dom, a inspiraciju za to dobio je prilikom posete jednom ukrajinskom manastiru. Objašnjava da taj manastir zbrinjava više stotina dece koju su roditelji napustili, ili imaju teška oboljenja.
- U Bančinskom manastiru video sam sveštenike koji brinu o deci sa teškoćama u razvoju, deci sa ulice i deci koju su ostavili roditelji kada su saznali da su rođena sa HIV-ov. Tada sam video da crkva zaista može na takav način da se u ključi i da pokrije tu vrstu socijalne sfere, odnosno taj tip društva koji je u većini zemalja najčešće marginalizovan. Stalno sam o tome razmišljao, šta i kako ja mogu da uradim, kako da pomognem, kako taj model da primenim kod nas. Milion pitanja mi je bilo u glavi, nisam prestajao da razmišljam o tome. Ali, sve je nekako došlo na svoje mesto, jedno po jedno, Bog je sve uredio. Pokazalo da se da, kada nešto iskreno želiš, kada znaš da je dobra stvar, da će se to na kraju i ostvariti, priča nam sveštenik Bojan kako je sve počelo.
Krajem 2008. godine počela je izgradnja Parohijskog doma i već tada je Bojan znao da će to biti budući Centar za decu sa smetnjama u razvoju. Dvospratna zgrada sa 360 kvadrata korisnog prostora bila je idealno mesto.
Kaže i da mu nije padalo na pamet da se u taj objekat useli sa svojom porodicom, iako ‘‘po pravilu‘‘ parohijski domovi pripadaju sveštenicima na službi. Dodaje da mu nije teško da svakodnevno do svoje parohije u Maršiću, putuje po 25 kilometara iz rodne Dobrovodice kod Batočine. Iskreno priča i da mu je puno srce, što taj prostor ima ‘‘viši i plemenitiji cilj‘‘.
- Ja čak mislim i da ovim Centrom više pomažemo roditeljima nego deci. Naravno, deca su zbrinuta, sa njima rade defektolozi, psiholozi i medicinka seestra, ali roditelji dobijaju dodatno slobodno vreme. Mogu da završe neke svoje obaveze bez razmiišljanja o deci, znaju da su im deca kod nas na sigurnom i pod stručnim nadzorom‘, kaže ovaj sveštenik.
U planu izgradnja još jednog objekta
Naš sagovrornik, koji je i kandidat za Đurđevdansku nagradu, otkriva i planove za budućnost. Zahvaljujući donatorima, pre svega srpskoj zajedinici iz Amerike, Udruženje kojim predsedava, od meštana je otkupilo 60 ari zemlje koja se graniči sa crkvenim dvorištem. Na tom prostoru biće sagrađen novi objekat, koji je prema projektu predviđen za decu i mlade sa teškoćama u razvoju.
- Za sada imamo idejno rešenje za objekat od 400 kvadrata. Očekujemo da uskoro završimo i sve admnistrativne procedure, kao i da dobijemo licencu kojom će biti omogućen višednevni boravak dece i mladih sa teškoćama u razvoju. Moram da kažem da sve što sada radimo i sve što planiramo, ne bismo mogli bez donatora. Veliku zahvalnost dugujem našim ljudima u Americi, a to su pre svega dve porodice, Marina i Luka Nikolić iz Čikaga i Mira i Predrag Stojanović iz Milvokija. Oni su prepoznali značaj svega što mi radimo i ja sam im mnogo zahvalan što nam pomažu. Da nije njih, ne znam kako bi ovaj centar funkcionisao‘‘, iskren je naš sagovornik.
Inače, sveštenik Bojan Dinitrijević je i zvanični duhovnik Univerzitetskog kliničkog centra, koji potpuno volonterski obilazi pacijente UKC-a, a tokom pandemije koronavirusa gotvo svakodnevno je oblačio skafandere i zajedno sa lekarima u crvenoj kovid zoni pričešćivao najteže pacijente.
Jedan je i od inicijatora za izgradnju crkve u krugu Klinčkog centra, čija gradnja bi uskoro trebalo da počne.