Gostujući u jutarnjem programu Televizije N1, lider Liberalno demokratske stranke i narodni poslanik Čedomor Jovanović rekao je da ne želi da priča o Krušiku, uz insinuaciju da je svaka vlast imala sebi bliske ljude u poslovima sa oružjem. Otvorio je, pritom, i dilemu: ko stoji iza afere u valjevskoj vojnoj fabrici i primetio da se uzbunjivač iz Krušika, Aleksandar Obradović, kad ostane sam, u četiri zida, sigurno pita: “šta mi je sve ovo trebalo”…
Zlonamerni bi, ukoliko su pravilno razumeli ono što je predsednik LDP hteo da kaže, konstatovali da Jovanović na ovaj način implicite poručuje svima onima koji bi da javno progovore o aktuelnom bezakonju u svojim firmama i ustanovama, te lokalnoj zajedci i državi, da bi im bilo bolje da drže jezik za zubima.
Da li Čedomir Jovanović ovakvim stavom pokušava da relativizuje najveću aferu u domaćoj vojnoj industriji od afere Orao iz 2003. kad su – zbog toga što je Zastavino pešadijsko naoružanje izvezeno u Nigeriju, završilo u Liberiji, koja je bila pod međunarodnim sankcijama, najpoznatiji trgovac oružjem na Balkanu Slobodan Tešić završio na “crnoj listi” Ujedinjenih nacija, a domaća vojna industrija, “na stubu srama” – stvar je političke procene. Stvar je procene i da li je svaka vlast imala sebi bliske trgovce oružjem, ali je, uveliko nesporno, tvrde bolji poznavaoci ove problematike, da do 2013. godine, trgovci oružjem, ma koliko bili bliski bilo kojoj partiji ili vlasti, nisu imali povlašćeni status u domaćim vojnim fabrikama i nisu ostvarivali ekstraprofit na štetu tih fabrika, ali i da oružjem nisu trgovali roditelji ministara u Vladi Srbije.
Bivši direktor Zastave oružja Dragoljub Grujović podseća da su se privatni trgovci oružjem u Srbiji, mahom ljudi iz Državne i Vojne bezbednosti, pojavili 1993., a da je do tada jedini izvoznik naoružanja i vojne opreme bila državna kompanija Jugoimport SDPR, koja je od ugovorene vrednosti isporučene robe inostranim kupcima uzimala proviziju od tek 2,16 odsto, dok je ostatak profita vraćala preduzećima čije je proizvode prodala, čime je država obezbeđivala razvoj vojne ndustrije. Od 1993., kad su u oružarski biznis ušle privatne kompanije, do 2005. izvoz domaćeg naoružanja i vojne opreme, prema rečima našeg sagovornika, nije bio pod civilnom kontrolom, ali Zastava oružje, na primer, nikada nije bila oštećena saradnjom sa privatnim trgovcima.
- Od 1996., kad sam ja počeo da se time bavim, ni jedan trgovac oružjem nije imao povlašćeni status u Zastavi. Uvek smo znali konačnu cenu po kojoj kupac kupuje naše proizvode, a bili smo upoznati i sa time kolika će da bude njegova provizija. Slobodan Tešić je robu od nas počeo da kupuje početkom 2000-tih i poslovni aranžmani s njime su, što se nas tiče, bili u potpunosti regularni, a fabrika je uvek imala profit od izvoza koji je realizovan preko njegovih kompanija, kaže Grujović, napominjući da je Tešić i 2003. imao sertifikat kojim je garantovano da će oružje da završi kod krajnjeg kupca, odnosno u Nigeriji, a ne u Liberiji, kako se docnije ispostavilo, ali da se ne zna ko mu je i na koji način izdao taj sertifikat, pošto početkom 2000-tih nije bilo civilne kontrole izvoza naoružanja i vojne opreme.
Posle afere Orao, država je 2005., donošenjem novog zakona o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme, izvoz oružja stavila pod civilnu kontrolu, koja je podrazumevala da izvozne dozvole izdaju četiri ministarstva, zatim da prodavac mora da obezbedi sertifikat krajnjeg korisnika, kojim kupac oružja garantuje da će kupljeno oružje da završi na navedenoj destinaciji, odnosno državi, a da to, preko ambasadora u državama u koje se roba izvozi, proverava Ministarstvo spoljnih poslova. Slobodan Tešić je pd 2003. do 2013. bio na “crnoj listi” Ujedinjenih nacija, firma GIM, ukoliko je postojala, do pre koju godinu nije bila u oružarskom biznisu, kojim se, međutim, bavilo i bavi nekoliko stotina privatnih trgovaca oružjem. Danas ih je registrovano oko 400, a ako je suditi prema poslednjim dešavanjima u Krušiku povlašćeni status ima tek nekoliko, a među njima jedna firma iz Ujedinjenih Arapskih Emirata koju predstavlja Kragujevčanin Rade Gromović, famozni GIM, kojeg je u pregovorima o kupovini mina od Krušika, predstavljao otac ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića – Branko Stefanović i dve firme Slobodana Tešića.
Tešića je, 2013. godine, u oružarski biznos vratilo Ministarstvo odbrane, kojem je na čelu bio Aleksandar Vučić. U martu te 2013., naime, u Ministarsvu odbrane Srbije održan je sastanak srpske i libijske delegacije, kojem su (sastanku), kako se docnije saznalo, pored ostalih, prisustvovali i Slobodan Tešić, koji je u to vreme još uvek bio na “crnoj listi” UN, i zamenik ministra odbrane Libije Haled Al Šarifi, za kojeg se kasnije doznalo da je 2003. godine bio uhapšen zbog veza sa islamistima, te da je izvesno vreme proveo u zatvoru američke Centralne obaveštajne službe (CIA-e). Al Šerifi je tada posetio i Zastavu oružje, gde je, na oduševljenje organizatora te posete, u jednom od fabričkih tunela demonstrirao svoje pucačko umeće.
Posao koji je tada dogovoren sa Libijcima najpre je, kako je saopšteno, bio poveren državnom izvozničkom preduzeću Jugoiport SDPR koje je, pritom, zbog turbulentne situacije u postgadafijevskoj Libiji, bilo pribavilo i saglasnost Komiteta za sankcije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Naknadno je, međutim, bez javnog obrazloženja, u taj poslovni aranžman vredan blizu 100 miliona dolara, kao posrednik uvedena kompanija Karso Limitid sa Kipra, koju je u pregovorima sa Libijcima predstavljao Slobodan Tešić, i koji je u to vreme još uvek bio na “crnoj listi” UN, a sa koje je skinut pola godine docnije, preciznije krajem novembra 2013., dok je Aleksandar Vučić još bio prvi potpredsednik Vlade i ministar odbrane.
Do dolaska Aleksandra Vučića na funkciju ministra odbrane u Vladi Srbije, Slobodan Tešić nije bio tako omiljen u državnom vrhu Srbije. Naprotiv, država Srbija je, početkom 2009., sprečila izvoz Zastave oružja i čačanske Slobode, u vrednosti od oko 50 miliona dolara u Libiju, zbog toga što je taj poslovni aranžman bila ugovorila kompanija Melvale, iza koje je stajao Slobodan Tešić, koji je tada bio pod sankcijama UN.
SUKOB STEFANOVIĆA I TEŠIĆA
Na pitanje ko stoji iza afere Krušik koje bi, narodski rečeno, moglo da glasi i: ko je “smestio” ministru Nebojši Stefanoviću i njegovom ocu Branku, odgovor bi mogao da glasi: isti oni koji “rade o glavi“ uzbunjivaču Aleksandru Obradoviću, koji u nedavnom razgovoru za naš list rekao da je „možda žrtva obračuna“ između firme GIM, koju povezuju sa Brankom Stefanovićem, i Slobodana Tešića. Razlog sukoba je, prema Obradovićevim rečima, to što je GIM izgurao Tešića iz poslova u Saudijskoj Arabiji. Poznavaoci oružarskog biznisa tvrde da u domaćoj vojnoj industriji u poslednjih nekoliko godina kadruju i „gazduju“ bivši ministar odbrane i aktuelni šef BIA Bratislav Gašić i trgovac oružjem Slobodan Tešić, koga su Stefanovići izbacili iz poslova u Saudijskoj Arabiji koja je, uz Ujedinjene Arapske Emirate, najveći kupac srpskog naoružanja i vojne opreme.