Dan četrdeset i četvrti – 26.04.2020
A, današnji, treći dan ovog (nikako poslednjeg u nizu mega-giga-ultra) vikenda započinje sa velikim iščekivanjem. Sad bi mi napisali „Great Expectations” ali je to već napisao Neponovljivi Boz (Č. Dikens) a mi se ne kačimo sa dokazanim, pravim, „velikim Veličinama” već samo sa onim malim (gde se malo piše sa veliko EM) jer „tako smo u mogućnosti”… E, al zašto je veliko očekivanje? A? E, to čak ni Neponovljivi nije (o)pisao ni u onim svojim najopskurnijim delima, onim koja nisu ni objavljena. Za večeras u 20 h cirka najavljeno je gostovanje gradonačelnika Radomir Nikolića na matičnom RTK. Sam R. Nikolić uopšte se retko (is)poljavljuje na medijima (to nema veze sa koronom) a od kako je „ovo” počelo gotovo uopšte, ne računajući manje (u)izlete na „Ružičastoj” i tako nešto pa nije red da se takva istorijska prilika propusti. Keve već zabeđuju klince sazrele u ovoj pošasti pored ekrana (svih vrsta) da mi stvarno imamo gradonačelnika, pa „sa’ će”, pa „samo što nije”, „evo, tu je”… k’o da je Deda Mraz pa moraju da čekaju 31. decembar i još da prevali ponoć.
Dakle prilika koja se ne propušta jer, realno, češće građanin ovdašnji u svom životu (čija je dužina ipak individualna kategorija) susreće Halejevu kometu nego prvog čoveka grada i to još raspoloženog za gostovanje u medijima pa neka je to za ovu priliku i RTK. S tim u vezi preduzete su ozbiljne pripreme kućni krizni štabovi smesta zasedaše i donesoše odmah u skladnoj subordinaciji niz uredaba i odluka (za sada ne nostrifikovanih al i to će se sredi čim prekosutra prošljaka Narodna skupština) sa kojima vas upoznajemo u dispoziciji: bake i tetke odmah se baciše da zamese štrudle i kiflice ne žaleći su tim da utroše poslednju funtu kvasca, onog korono-predratnog (pusti sad ovaj „novi”, taj da je dobar ne bi ga mi izvozili na ovu krizu), majke obukle decu lepo, k’o za vakcinaciju i začešljale (češalj umočen u zašećerenu vodicu, preteklo nešto od zaliha nakupovanih pre Vaskrsa a za 1. maj (će se obnove, zalihe ne češljevi), deke se svečano obleknule (onaj od 4 do 7 ujutru nedeljni „nabavni” komplet) a i tate stavile kravate, skinule noge s astala i one „zidarce” miknuli iza fotelje da ih na kraju dana gradonačelnik ne „locira” sa ekrana. I tako, čeka se… Dan brzo proleti, još kad je zabrana kretanja… ma, očas… Nego… da se ovo „medijsko iskakanje” (incident) R. Nikolića ne (pre)poklopi sa nekim performansom samog A.V.-a lično jer „sandy night on TV” ni njemu nije nepoznanica. Ček. Uf, dobro je etar čist za tonight. Srećno i dobrodošao u naše domove gradonačelniče Kragujevac ti kliče!
U novom žarištu Negotinu (al sad sve je pod kontrolom – tolikom da se povede i istraga) uvedoše (re)testiranje za obolele iz staračkog doma a prvo je pokazalo da je od 40 testiranih 30 obolelih ali, Repetitio est mater studiorum a složili smo (konsenzusom) da o koroni svi učimo u hodu, sad kada su neki u pitanju učeći na tuđim greškama a drugi, za svaki slučaj obnove i svoje. Ali, sve je pod kontrolom.
A, tvorac baš te natuknice „sad je sve pod kontrolom” dr Tiodorović nas lepo upozorava da „epidemija nije gotova”, da nas „opuštanje ugrožava” i da „pažnja popušta” jer se „smatra da je sve gotovo” a nije, kaže on. I, ne samo on, p.p.P.Kon ističe da i kad „mere olakotnu” ostaće zabrana okupljanja na javnom mestu kao i da je drugi talas epidemije na jesen (neki kažu i pre) više nego izvestan. Potvrdi i moratorijum za prvomajske praznike, ali to i nije tako strašno. Evo Grci, kako oni to rešavaju. Odložili su Vaskrs za kad „ovo” prođe a sinoć odlučili da prolongiraju i Dan rada, kad se „ovo” prođe, pa za posle kad proslave Vaskrs. Ne ukida se ništa jer znaju Jelini da su slobodni i neradni dani i Bogu dragi a kamoli drugu Marksu.
Doktorka Darija K.T. se nadoveza na prethodni dvojac (ne bre, na Boga i Marksa, već na Kona i Tiodorovića) i samo dodade da i kada se mere ukinu individualna odgovornost ostaje na svakoj individui da poštuje socijalnu distancu kao i nošenje maski i rukavica. Pošteno. Ali… kanda nam tu još nešto, neko fali…?
A, da, doktor Nestorović. Udri Nestore, majstore… dakle, dr Nestorović na sabajle, pa to je bre „jako” i bez korone al’ ’ajde da vidimo su čim danas izilazi pred kovid i nacion. Za početak, (po)delova normalno (svi rekoše ubremzao ga A.V. i odMilanio – treba posle karađorđušu da mi spuca o Vidovu dne) i projavi da će ubrzo da budu otvoreni odmah posle 1. maja i kad se onaj prazničnovikendski lok aut otkatanči. Dobro. Najavi dr Nestorović i reopenig tržnih centara tu negde odmah posle 11. maja cirka. Dobro i to. Onda se lati Novaka Đokovića i tu nam već posta (po)malo sumnjivo. Ne zbog samog N. Đokovića (njemu svaka čast) nego nešto nam upade u oči kako to na primer Novak Đ., nikada ne priča ili uzima za primer Nestorovića, a? Što? Šta li stoji iza toga? Ali, brzo dr Nestorović „savlada” Đokovića i pređe na svoje omiljene teme u odnosu na koje „šoping u Milanu” zvuči kao ozbiljna kovid prevencija. Koje? Eh koje? On poče sa „Teslinim tajnim oružjem”… koje možda nije loše (nismo ga videli i oprobali k’o Nestor majstor) ali smo se uverili da je (ne samo u Doba korone) daljinac bio i ostao najbolje preventiva.
Uvek tu, negde u nedeljna karantin prepodneva vikend nam obogati, oplemeni i upotpuni direktor policije V. Rebić sa najnovijim MUP „izvorima” o (ne)štovanju policijskog časa i slično, ono, kol’ko, kol’ko puta i imali onih upornijih štono se kaže „bez vađenja”… A, ima i to (po)prilično. Do sada, al od početka, 6.500 građana nije poštovalo neku iz širokog spektra i izbora zabrane kretanja. Čak 121 jedno od tih lica su „višekratni” prekršioci. Ima njih što su ih (sa)vatali po četiri puta (samo dva) ali apsolutni pobednik i nosilac trofeja „bez vađenja” je lik (66) iz Kikinde koga je murija drpila (a, zamislite koliko puta nije) čak 16 puta. Pa, je l taj ikad ulazi u kuću?! Pa, njemu samo ako sudija naplati onu najnižu tarifu (k’o Severini) ima da se hvali da je ovim svojima u Nađ Kekenju jednu sezonu sam, lično isplaćiv’o penziju i druge prinadležnosti, on a ne A.V.. Rebić se osvrnu i na žrtve u saobraćaju tjekom zabrane kretanja i upita se onako ljudski i čovečanski (a, i mi smo više puta) „kako neko može da izazove saobraćajnu nesreću sa tragičnim posledicama u potpuno praznoj ulici ili pustom drumu”? Al, vidiš, može i Rebić iznese činjenicu da je tako nastradalo već četvoro ljudi od kojih njih troje nije ni imalo dozvolu za kretanje. Hm… je l onda onaj jedan jeste? Sad mu je svejedno. Kod nas ovde u KG najbliži tim „podvižnicima” bi baja iz Velike Plane koga juče uhitiše kako po okolnim selima tamošnjim vitla sa 150 i jače.
Dobro, dosta je bilo. Pohrlismo u lep i prolećan dan, radosti u susret a i da proverimo, što reče dr Darija K.T. kako ide „individualna odgovornost” i da se nagledamo opustelih i zatvorenih parkova dok dr Nestorović uz pomoć „Teslinog tajnog” oružja ne otvori ponovo (samo da ih na smandrlja negde kao Tesla onu amersku krstaricu „US Eldriž”).
Koji, bre, lep i prolećan dan. Dođe nam promptno da vratimo ausvajs nadležnima i da lepo kao sav normalan svet karantin provodimo pred TV čekajući A.V. (i R. Nikolića, dakako) da nam se (pre)obrati. Ono, napolju… pa, čudno vreme, k’o što u stvari jeste nenormalno. Prvo ladno, baš muljavo, drljavo k’o neka kiša da će. Pa, vrućina. Pa opet ladno. Merači pokazuju Kragujevac 12 pa 21, mi proverismo ono uredu, mislim merači, ne vreme. Ovo k’o da je Nestorović upalio ono Teslino čudo. Pa, obasja sunce, pa zađe. Čim staneš na sunce, vrućina, čim se skloniš u senku hladno. Pa udari neka sparina. No, da ne bi smo bili stigmatizovani za medijsku meteoropatiju latismo se svoga posla. A, dok foto bilježimo puste parkiće i igrališta za historijsku povjesnicu Doba korone idealna prilika je da obigramo čitav grad i vidimo kako se „mere poštivaju” i „individualnu odgovornost” na delu završnog dana ne i završnog karantin vikenda.
Pa, onako… može se reći da se još uvek poštuje. Mada… ima iskakanja (što reče p.p.P. Kon) kojih ranije kanda nije bilo baš nimalo. Gužva ispred dežurne apoteke (one jedine što radi) ali to sve ljudi sa receptima dakle k’o sa dozvolom. Tu i milicija, interventna (ali sad je sve pod kontrolom) no oni kupuju lekove. Pa, i oni su ljudi ne ide ovom prilikom da se kaže „pa, i oni su bolesnici” neko bi to mogao (zlo)namerno i pogrešno da protumači. Na Bubnju baš dinamično i živahno, beše i jedan taksi i jedna dostava hrane. O, i jedna tetkica (više bakica al da nas ne stigmatizuju za ejdžizam) koja sa pljugicom durašno cepa uz Ulicu grada Sirena i mi joj mahnusmo. Bakuta lagano povuče dim i ne udostoji nas (ot)pozdrava. Pa ima ona svoja posla a ne da se javlja tamo nekim čobanima-budalama. Pozdravljamo. Napred baba, samo da ne bude „daj glavu” ne znamo dokle ćeš a gore kod Medicinske ume da bude „čeka”. Ostavljamo gospođu da se nosi sama sa svojom individualnom odgovornošću (i pljugicom) pa nastavismo ka centru. Pa, nije centar Bubanj. Ovde baš nikog nigde. Cvrkuću ptice al najviše gavranovi g(r)aču. Ima ih nešto mnogo i dodatno pojačavaju ionako sablasan utisak. Da li ih u normalno vreme kad je gužva i ne primećujemo? Da li ih ima sad više jer ljudi nisu toliko česti po gradu u poslednje vreme? Ne znamo. Ostavljamo to pitanje za „Nacionalnu geografiju” i koncentrišemo se na igrališta, al prvo da rasteramo gavranove koji su se tu baš odomaćili. Niko im nije predočio opasnosti zadržavanja virusa na parkovskom mobilijaru ili su ptice imune na koronu? Kod opštine (ni pandemija veća od ove ne bi nas naterala da napišemo onu budalaštinu „Zgrada grada”) promače u kolima jedan sveštenik. Nadamo se da ne ide „sa terena”.
Prolaze oni prazni busevi u tačno određeno vreme i idu na gore ka bolnici odakle se vraćaju sa zdravstvenim radnicima koji su (od)radili svoju šihtu za ovaj karantin i vikend u njemu. Od onog EU parkića kod Doma samoupravljača (jok, Šumadijska kuća) puca pogled na brojna milicijska kola i kombije (ne ispred same murije to bi bilo logično, ako ima išta logično u ovo vreme) već tamo dole kod onog drugog ulaza gde nedeljom pohrle svadbari. Da l znaju da su svadbe zabranjene ili se neki venčavaju (tol’ka frka?!) na kvarno i ilegalno, pa da to spreče, ne saznadosmo. A, u onom basket „kavezu” kod „Šićneta” u toku tekma između gavranova i golubova. Mi smo, trebali stvarno za „Nac. Geos.” da radimo. Onaj piteštanski parkić prijateljstva kod dopisništava „Novosti” i „Politike” kao d aje malo i „radio” u poslednje vreme, pokidane one trake za zabranjen prolaz, sad vetar li je, neka mlada majka li je… ostaje nepoznanica. I, ne samo gavranovi – crne ptičurine. Tu je odmah dokaz kako izgleda šatro civilizacija čim nema čoveka samo neki dan. Trava izrasla i izdžigljala i „probila” klupe i prerasla ih i raste kroz njihove prečke i prečage. Pa nas kad ne bi bilo par meseci oni gavranovi (i ostali) ne bi ni znali da su nekada postojali gradovi (dobro, ajde i sela, al ona su propala i ovako – bez korone) i ostala „ruku dela”.
Kod „Perona” primer pragmatizma. Klupa sa natpisom „sveže ofarbano”. Pametno, sad kad nema nikog, da se boja lepo osuši. Samo kako se (samo)ofarba? Tu „kod Krsta” sretosmo i prvu policijsku patrolu koja ode svojim putem al’ nas i „zadesiše” nove mere vlade što se tiče (ne)proslavljanja i (ne)obeležavanja prvomajskih praznika. Dobro, to smo rešili (ne, miliciju – da neko pogrešno ne protumači, već praznovanje) sad ostaju još samo oni sa „kada će biti bezbedno da idemo na letovanje?” al na sve se čovek navikne. Tu i tamo neko šmugne da baci đubre (mora se), ili skokne do kola kao vadi nešto (ajd i to) a ima i ljudi mahom mladih (ali i ne samo njih) što izađu do isred ulaza nadomak bezbednosti haustora i onda stoje na stepenicama (vrata ostavljaju otvorena za beg varijantu) i stoje i sede (ne, na ladan beton!) i puše (dobro, pozdravljamo i to al samo zbog pljuganja)… I, tako, nije ni to bilo do pre karantin-vikend, dva… Tokom dugog bitisanja i „igranja” (pa, šta da radiš po igralištima ali bez doticanja virulentnog mobilijara) beležimo četiri (oho) susreta i sa primercima ljudskog roda, ovim redom: kod „Robnjaka” žena šeta sa sve rancem na leđima. Baš fina gospođa, ne remetimo njenu „zagledanost u sebe”. Druga jedna se spušta od murije (one druge u Svetozara Cece Markovića) i piči pored pekare „Katarina”. Grabi onako, baš „kabasto”, smelo, k’o na Danu pobede (jeste, onom što je odložen)… a, ova mora da ima ausvajs. I, ako nema, ko sme da joj traži? Moj favorit je senior u Pešačkoj zoni koji šeta pored nekadašnjeg Hotela „Kragujevac” (kako se sad beše zove? Ne, čile, hotel.) i za kojeg je jasno da ni po jednom „uzusu” ne bi smeo (ni treb’o) da bude „sada” i „ovde”. Prebacio džoku i lagano. No, ima masku (dakle – zaštita – ček) ne približava nam se (ček, ček) što se nas tiče „individualna odgovornost” (dabl ček) ispunjena. Sretan put, doviđenja, i lepo se provedite. I, za kraj (ali ne da nam je po poslednjem mestu u „omiljenosti”) lik u šorcu sa naočarama za sunce ali i maskom koji se zaputi preko Lepeničkog bulevara, pređe ga, mimoiđe se sa policijskom patrolom koja se ne uzbudi nešto baš (a, i što bi) i preko Ćiftine ćuprije zamače za „Milutin (i Draginja, dakako) Todorović” negde ka uspavanim pivarskim (dobro i bresničkim) brežuljcima. To je to, od pešadije što susretosmo, još jedan taksi (al parkiran: Je l ima mušterija? Nema, valjda vidite! Izvinite, vidimo…) neki kamion u tranzitu i to je to…
Konačno nema nikog u centru u redovima pred poštama, bankama i apotekama… al do sutra.
Ipak kad se zađe sa glavnih ulica u okrilju samih naselja, življe. Ljudi se spremaju za otopljenje mera. Spremaju radnje i slične objekte. Kapitalizam ne zna za policijski čas. Ta vrsta zabrane kretanja je više za neke druge, tvrđe režime. Mora da radi i sam p.p.P.Kon je rek’o. Kad staneš na onu najprometniju raskrsnicu kod Velikog parka cvrkut ptica i jeku neizbežnih gavranova (šta su se okomili na nas il vole da se slikaju il im čudno što vide ljude) čuje se ono „trese, lupa, udara”… Čuje, al ne vidi – a štemuje se, vari, brusi, kuca, lupa, roka… Život (mora) ide dalje. Po i oko parka, gotovo nikog, jedan šetač pasa (van termina) i par otac i kćer što se oprezno (pro)šetaju ali po obodima šetališta i muvaju po onom naselju kod „Ozona” što smo ga nekad zvali Vojno (sad voljno) i to je to. Ima jedino dosta „mina” jeste, onih „nagaznih” što su (za)ostale od ljubimaca onih jutrašnjih čiji vlasnici poštuju termine ali ne i onaj deo uredbe o momentalnom „deminiranju” istih ali, sparina je sve veća… izgleda da će kiša, pa će se i to već nekako regulisati „prirodnim” putem. Eto, možda malo „popustilo” što se tiče individualne odgovornosti ali će onaj naredni total-opetpraznik-vikend karantin biti izazov… Em, (pre)dugo traje, em ljudima očigledno dozlogrdilo… Izveštavaćemo.
Gojković (Maja, ne Zoran) raportira da je sve spremno za zasedanje Narodne skupštine u utorak. Po njoj „biće to primer za sve parlamente u svetu kako se radi u ovim uslovima”. Sad kako može da bude za „primer kako radi” nešto što nije radilo sve ovo vreme od kad „ovo” poče, dva meseca cirka, ali to bi Gojković (može i Zoran, on voli od odgovara na onim saopštenjima struke na sve sem ono što ga pitaju) morala da vam (po)objasni.
A, kao što smo prvi pisali a i sam A.V. svojim činodejstvom potvrdio njemu leg’o več četvrti dan zaredom onaj podnevni termin (tako d aje slobodan celovečernji za R. Nikolića). Povod se uvek nađe a ovaj put to bi dan proboja logoraša iz Jasenovca. Inače taj dan je bio pre četiri dana ali su ustaše ubijale i po Sremu i okolini Mitrovice (Sremske) pa kad nema Jasenovac (pri ruci) dobar je i spomen park kod S. Mitrovice. Elem, beše tu i Dodik i Željka Cvijanović predsednica R.S. (ali što bi rekli pokeraši „pass”, njih ostavljamo za R.S.-ovske hronikaše i dnevničare, a mi se držimo „ovog” de baš nama zapade „našeg) no to behu samo „uvodne borbe” i „uvod” u samog A.V.-a lično. On nam saopšti da posle decenija i vekova imamo jedinstvo (koje? je l ono Radino?) nauči nas dosta o etimologiji ustaških prezimena i stvaralaštvu S. Šumanovića, revidira istorijske udžbenike i čitanke i poruči da je „Srbija danas Srbija”. Spočitnu da je prvi predsednik koji je „tu” od otvaranja ovog memorijalnog kompleksa (60 godina cirka) ali da li su ostali imali neka druga posla ili samo nisu iz pijeteta prema žrtvama nisu hteli da ih rabe i (zlo)upotrebljavaju u kampanji ne saznadsmo. (S)Provede nas od virusa do (po)nekih teritorijalnih pretenzija (ima to i danas) i poruči da ćutanja više ne sme da bude. Poslušali bi to mnogi al kad im on i njegovi ne daju da pisnu. I završi sa „Živela Srbija!” a ono (pre)poznatljivo „predaja nije opcija” izostade. Sad da l je zaboravio, da l nije smeo il nije hteo, vrag bi ga znao (sorry Pero Z. al zicer je).
Kad smo kod predsednika Tramp je posle njegove neshvaćene šale o ubrizgavanju varikine (kod nas je ozonjavanje preozbiljno shvaćeno) rešio da sam sebi ukine dnevne konferencije za štampu (ionako je stalno pričao da su mu novinari postavljali „neprijateljska” pitanja) i tako, Amerikancima (uprkos 2.500 žrtava samo danas) bi odmah lakše. Oseti se neki optimizam u američkom narodu. Korone se još nisu rešili ali jedne veće (i opasnije) muke makar jesu. A, Singapur postao od zemlje koja je virus držala pod najvećom kontrolom do najvećeg žarišta u Aziji. Kako? Eh, kako? Pa, je l čitate vi ove tekstove? Kad smo mi pisali da oni uopšte ne obraćaju pažnju na one mučenike, sirotinju, mahom iz srednje Azije koji rade kod njih i spavaju u spavaonicu za koju je izraz „k’o sardine” ol inkuziv tretman. I, onda Singapurćani (N. Simić) smatrajući da je epidemija prošla ne vodeći računa o tih više od 300.000 mučenika na koje niko nije obraćao pažnjnju nedeljama a kamoli da ih je pregledao, otvoriše sve (život i proizvodnja mora da ide dalje) i oni se izmešaše tjekom radnog vremena sa „zaštićenim” punopravnim građanima ovog grada-države i… ništa za dan dva oko 15.000 obolelih. Previdi se dešavaju, rekla bi struka na onim svojim podnevnim obraćanjima kad im neko od novinara postavi „neprijateljska” pitanja o ulasku korone u staračke domove, ustanove socijalne zaštite, zdravstvene ustanove, kasarne…
Iran opasno blizu 100.000 obolelom, Turska po prvi put manje zaraženih od tri hiljade na dan a Španija sa 206.000 bolesnih i preko 23. mrtvih beleži najmanje smrti u poslednjih mesec dana. Samo što to „najmanje” u „španskom scenariju” iznosi oko 300 ljudi. Inače Turci u četvorodnevnom-ramazan karantinu. Njihovi Rebići raportiraju da je tokom praznika „palo” samo 4.500 nepoštovalaca zabrane kretanja i poštovalaca verskih obreda ali je to po njima za zemlju od 82 miliona u rangu ispod statističke greške. I kazna slična k’o kod nas, 450 evra cirka. Ima se, može se.
U Nemačkoj pad obolelih, mada ih ima više od 155.000 hiljada a vlasti Bavarske i Saksonije, kad smo već kod verskih obreda, rešili da od naredne nedelje dopuste ponovno održavane istih. U Berlinu 1.500 demonstranata zbog (ne)ublažavanja mera ili čega već…
Rusija skočila na 80.000 zaraženih a mrtvik oko 750 a Mađarska „ubeležila” 172 preminula. Kod njih 2.500 obolelih (isto ko kod nas, tačno pola glavni grad, prestonica, red je da „povuče”) a u kućnom karantinu više od 10.000 ljudi. U Austriji danas 46 novih ali oni već ublažuju mere. Hm… možda će oni bordeli što su tražili pomoć uskoro da samo stanu (među) noge.
Imunolog Janković objašnjava teoriju „malja i plesa” (za lupanje krive bolesti) a danas u Šumadiji nema obolelih. U Kliničkom centru leži 73 pacijenta a slobodna su 23 respiratora. Juče na obraćanju struke novinar N1 reče da je preminula monahinja iz manastira Divostin (i, to na žalost bi potvrđeno – upokojila se sestra Ana iz divostinskog Manastira Blagovesti) a „Blic” javi i svi potom preneše da je od korone oboleo vladika David, kao treći episkop SPC koji je oboleo od kovida.
Struka nastupi danas u skraćenoj (dajdžest) verziji jedan struka p.p.P.Kon i jedan (ne)struka neki golobradi ćorica iz SNS-a, kojeg evidentiramo zato što se konu obraća sa potpukovniče. Kon (iz)dade podatke a oni su sledeći: u toku 24 sata preminulo je pet osoba (dve muškog i tri ženskog pola) i do danas broj smrti u Srbiji iznosi 156 ljudi (100 muškaraca i 56 žena) a troje današnjih preminulih su bile žrtve iz niškog Gerontološkog centra. Broj ukupno obolelih je 8.042, danas ih je 263 a stepen smrtnosti 1,94% a testirano je 65.000 ljudi cirka. U hospitalima je 3.044 pacijenta a na respiratoroma 85 bolesnika. Zdravstvenih radnika trenutno je obolelo 545 a u ustanovama socijalne zaštite 561 korisnik a zaposlenih 149 na današnji dan. Na lečenju je 88 dece i sva su dobro ali se po p.p.P.Konu već postavlja pitanje smeštaja jer su sva deca sa majkama koje su takođe pozitivne. Kon upozori još jednom da nije sramota imati koronu a da se ljudi plaše „prozivanja” i pokušavaju da (sa)kriju ako uđe u njihovu ustanovu. Ispade da se najviše „(pre)plašio” onaj direktor Gerontološkog centra iz Niša jer se objavi da je njegovih „štićenika” preminulo 33 do sad u niškom Kliničkom centru.
- Još uvek smo daleko od toga da smo potpuno bezbedni, a gerontološki centri su najranjivija mesta i trenutno jedine tačke odakle epidemija može da se (po)vrati, istače on.
U, bre, čitaoci-saradnici javljaju da je onaj junoša iz SNS-a niko drugi do ministar B. Nedimović (au, bato!) koji iskoristi ovu priliku (nedelja je, lekare valjda već mrzi da se cimaju sa Rado i ostalima) saopšti u ime Vlade da će od naredne nedelje oni iznad 65 godina moći da šetaju svaki dan od 18 do 01 onih 600 metara od svojih domova, a da će dan za njihovo snabdevanje (zbog poslednjeg vikenda sa zabranjenim kretanjem, naredni od četvrtka u 18 do ponedeljka u pet izjutra) biti „pozicionirano” za četvrtak pre svitanja.
Nedimiović posle ispriča „nešto o dobijanju rata i bitaka na kvalitetan način”, pa „svi za Niš” (M. Agatonović) a mi pomislismo da ako je istina da svako ima vlast koju zaslužuje čime mi zaslužismo (a, nije ni da nismo) ovog dečka. Alo ni on ne zaslužuje „oj Rado, oj Radmila” pitanja kao što su: da li će ljudi zbog mera socijalne distance moći da se odreknu svog komoditeta (pa, nemoj onda da ideš na more) ili da sam p.p.P.Kon „cvetićima”, „leptirićima” ili numerički oceni sam svoj rad (on ipak ispade gospodin i reče da iako je bio izvrstan ostavlja to na procenu „sve će to narod oceniti”) i da li je sada pravi trenutak za veliki životni i civilizacijski povratak na selo (pa, po naglasku cenimo da bi tebi naturnije „ležala” motika nego diktafon) pa iz solidarnosti sa njim abortirasmo daljše upitanije i odosmo da dočekamo Radomira.
Pojavi se on ali u dnevnoj (i kežual verziji: maska, farmenke, hipi-ruska rubaška, doneo Toma sa Vudstoka ili podmoskovskih vječeri) verziji, jer je emisija snimana preko dana, poštuje se zabrana kretanja. Lepo. Direktorka RTK J. Vuković njemu dobar dan, on gledaocima dobro veče. Kako oboje rekoše „kradu svaki zrak sunca” zbog početka policijskog časa pa ta neposrednost u porti stare crkve rezultira i sa putnicima namernicima koji doduše malo (po)remetiše kadar ali i (u)videše svog prvog, čelnog, čoveka grada a, složićete se da to nije mala stvar. Česta još manje. R. Nikolić podseti da je ovo vrsta rata u njemu važe odbrambeni zakoni, zahvali se građanima, taksistima, zdravstvenim radnicima, trgovcima… na poštovanju mera i disciplini što su sve poštovali i što smo po njemu tako uspeli da „suzbijemo” virus. Izbaci mudrost koju je pročitao pre neki dan „k’o korona oko Kragujevca” („Politika” tekst B. Kartalovića, eh, šta ti je istraživačko novinarstvo). Na pitanje gde se grešilo, on iskreno priznade da ih nije bilo, grešaka. Čak i RTK (za)upita što „ćuti” Klinički centar on „umesto” njega (K.C.-a) odgovori da je dobro i da je osposobljen za borbu protiv korone, i dotače se potrebe izgradnje opšte bolnice. Zahvali se i RTK kao jedinom mediju a raspali po ostalima a njegovo obrazloženje zbog čega ne raspisuje konkurs za njihovo finasiiranje (slaga, a napravi uvod „otac me je učio da nikada ne lažem” koliko godina ih ne finansira, umal za duplo) moraće jednog dana da uđe u udžbenike mnogih nauka samo to neće biti društvene, već neke „prirodnije”. Bi tu i muzika od „Smaka”, saznadosmo da je on „dete ovog grada” (R. Nikolić, ne „Smak”) i zato ga voli ali da ima i onih koji ga ne vole (njega, ne grad) behu tu i kapitalne investicije, domaćinske slamarice, da ima i višak zaposlenih u Upravi grada (mogu oni iz Uprave da se ljute na njega ali ljut je i on na njih) a „proletesmo” (sve uz „Smak”) i kroz neke od tih „nebeskih” investicija koje on „nije baždario” baš pred izbore jer su oni već trebali da budu i prođu, a, on se ionako ne kandiduje na njima, makar za prvog čoveka grada, a evo, glavna pijaca (to će da bude ludilo) se radi od Đurđevdana. Radomir N. k’o R. Nikolić, njega korona ništa nije promenila (zluradi bi rekli opametila, ali mi ne htedosmo) i kod njega barem to ne potraja predugačko. E, kad smo kod Đurđevdana RTK (pri)upita kako će se ove godine obeležiti Dan grada a on (Radomir N., a ne Dan grada) odgovori lakonski: Onako, kako i živimo – od kuće! Biće e-Đurđevdan, e-Karneval, e-proslava, sve u e u…, Al’ ne u onu EU što je Evropska unija.