Dan dvadeset i drugi – 04.04.2020
Naš’o rukavice. Juhu! Ura! Ima samo M, ali taman, ko što ime kaže sredina, za svakog. Ljubičaste (uf, dobro je da nije pink) za dečake. Eto, obavismo i to i pred jednoipodnevno „totalno pomračenje”. A, a dan kratak, s obzirom da se svršava za neki čas u 13 sati.
Noćas m. Stefanović i d.p. Rebić (ni ne kriju, to je preventivno i za opšte dobro) „udarili” svim silama na koronu i neštovatelje policijskog časa. Izveli sinoć na ulice Beograda (ali i ostatka Srbije, tu nema diskriminacije) policiju, žandarmeriju, posebne i specijalne jedinice, plus redovne i saobraćajne policajce (izvinjavamo se ako smo u ovom pobrojavanje nekog zaboravili – nije namerno). Stižu i izveštaji. Najbolje se policijski čas poštuje u Prijepolju (uz Priboj i Novu Varoš) gde njih šest „pada za slobodu kretanja” na 100.000 stanovnika) a najmanje u Novom Pazaru (uz pridodate Sjenicu i Tutin) gde je brojka prekršilaca policijskog časa 51 na sto hiljada (da l imaju Prijepolje i Novi Pazar sa sve „pridruženima” po 100.000 žitelja uopšte, mrzi me da otvaram „Vikipediju”).
A, tih par sati pred vikenda napraviše solidnu gužvu. Nekad je bilo „tačno u podne” a sad samo čuka više. Tik-tak otkucava Vučićev i koronin časovnik. Eto i rukavice (taši-taši tanana) ali alkohol nikako. K’o da je udario neki dezinfikacioni šerijat. Ima pak neki hidrogen za dezinfekciju al da li to deluje? Hidrogen? Sad možemo da farbamo kosu što se slaže uz ljubičaste rukavice…
Pekare, opustošene… Nigde hleba. Ej, bre Srbi, večito gladni, oči im k’o kafanske sarme. To je samo 40 sati, pa oni što rone bisere mogu malte ne tol’ko da izdrže pod vodom. Al, ajde. Mora da se ždraka TV uz pecivo. Stižu dojave da (po)negde limun dostiže cenu od 370 dinara (to, gde ga ima), k’o da je vakcina za koronu. Nisam to video (he, he… naš’o za 310 – jupi!) a ni ne verujem baš svemu što se (na)piše. Javlja R. Ljajić da je i to sređeno i da stiže uvoz iz Hispanije. Bravo. Sem aplauza sa balkona za espanjolske agrumaše predlažem da (pošto je za Kineze rezervisano gvozdeno) prijateljstvo sa hidalgosima uzdignemo na nivo „kiselog” i „antiskorbutnog”.
Posle krize sa jajima (povremeno) i dečijom hranom (permanentnije) i taman dok Rasim Lj. apsolvira „pitanje graška” opet se „desi” toalet papir. Što? Šta ti ljudi planiraju po gajbama za ovaj dan i po? Hm… pa…, ne moram ni ja sve da znam. Žena do kase dotera čak četvoro kolica sa rolnama. Ej, četvoro kolica?! Dok čekam iza, da ubijem vreme pokušavam da „izbrojim” koliko bi to moglo da (po)traje. Nemam pojma. Da sam obdaren tim i tol’kim računarskim skliovima verovatno bih šljakao u NASI (čime li se oni sad bave?) a ne pisao pandemijske pseudomemoare po sajtu. Red za kasom dugačak, a dan kratak, pa oni što su već „zavili” iza dalekih gondola (ne vide se) ubacuju „spontano”: „Je l vi gospođo, držite neku privatnu serionicu? Da li su i takva okupljanja zabranjena?”, ali se prozivana ni ne osvrće na upadice, već lagano, pa ima karticu, pa gde li ju je beše stavila, a, pa da ima i posebnu karticu od te radnje (naravno ne stoji joj pored prve veću drugom novčaniku, lati se i za treći… šta rade te žene sa svim tim buđelarima), pa pita da nisu „rolnice” možda na akciji, a, ove nisu da možda on nekog drugog proizvođača jesu (neće valjda sad da vrati četvoro kolica i prepakuje drugu marku) pa kako sad to da odnese do kola (šta vozi? kamiončić?) ali to sve spada u „kolatelarnu štetu” pandemije, šta ćeš… Čekaj i trpi.
Redovi gde hoćeš i za sve. Ponovo, posle par dana vaskrsli i pred poštama. Impresivni. A sat otkucava tik-tak. Čini se da je ceo grad stao u red za prodavnice. Padaju i oni, poslednji „štekovi” male prodavnice (retke pretekle ne koronu nego tranziciju i udar hiper mega giga supermarketa) „oredile” i to kako. Razmak se (ne) poštuje, teško je izvodljivo svuda i na svakom mestu, ali se zato poštuje (neo)odredba da ne sme da bude više od dve osobe na jednom mestu (a, prodavačica je već 1. po difoltu) pa baš sporo ide. Tik – tak… Prodavci već smoreni. Oni su noćašnji. Kupovinu je, kako kažu obavilo na sabajle 8.000 KG penzionera. Dakle jedna šestina od ukupnog broja 48.000 po podacima koje je gradonačelnik R. Nikolić izneo na svom istorijskom, jedinom obraćanju javnosti još ko zna od kad. To je bilo toliko davno da verujem da se od tada promenio i broj penzionera u lokalnoj zajednici. Ma, iskusno. Da se ljudi jednostavno zažele. Vidite da je i sam A. V. proredio svoje nastupe al ne baš tol’ko.
Nema ljudi po parkovima (valjda se izrekreirali juče, a možda i oni moraju nešto da nabave za po kući, neke vitamine, dopinge, anabolike… da bi početak kraja karantina u ponedeljak dočekali čili, razdragani, rastrčani i skočni) a ni onih „bespotrebnih skitača” (po S. Basari) sve to užurbano, „leti” (k’o kod I. Dačića), nabilo „pun gas”, ni glave ne diže (ne može, ne stiže) i vuče kese i torbe. Repriza velikih seoba Srba ali u obrnutom pravcu, ka TV ognjištima. Lepo je vreme ali danas nema dece po parkovima i igralištima što znači da su se roditelji ili staratelji skoncentrisali na nabavke ili poslušale one preporuke i mere, što je manje verovatno.
I bi 13 sati, i sve stade. Uglavnom, tu se čuje po koji glas spolja ili promakoše jedna kola oko pola dva, ali možda su u civilu?
Pade mi na pamet da bi početak (ali kraj) ovih vikend karantina mogao da se oglasi kao u američkoj apokaliptičnoj franšizi „Pročišćenje” („The purge”) ali možda je (po)malo i (pre)morbidno. Cenim da bi našim ljudima manje presrele „šizele” i „smirele” (sećate se tih kovanica iz doba NATO-a) nego onaj uznemiravajući SMS. A?
Rusi (za njih se može svašta reći ali ne i da gnjave i skuljave) odradiše za manje od dan (ma, i kraće) svu onu flotilu od 11 aviona sa pomoći. I, „spasiba im” za to (pa i mi da drpimo foru od Ane B. a ne samo ona od epidemiologa) a, i kod njih nije glatko. Putin, onaj jednonedeljni „odmor” u Moskvi „produžio” na mesec dana. Cilj im je (Putinu ne Moskovljanima) da zatvori najveći grad koji je kod njih žarište da zaraza ne prođe u druge regije. Kod nas je u Beogradu oko polovine ukupno obolelih (P. Kon) a kod njih u Moskvi više od tri četvrtine. Sad, kako kažu, Moskva odnosno njen zdravstveni sistem (dobro osovljen i finansiran) može da podnese „udar” ali je slika u ostatku Rusije potpuno drugačija. Lekari i zdravstveni radnici u tamošnjoj provinciji (isto kao i kod nas) prijavljuju nedostatak (nemaju) zaštitnu opremu. Kod njih je ostalo i 25.000 Rusa u inozemstvu koji su izrazili želju da se vrate u otadžbinu ali je W. Putin rešio da ne „ponovi” Vučićevu „grešku”. I, tačka. Time je ta „stvar” kod Rusa rešena i završena. Sad, ti ljudi… Valjda ih oni imaju više od nas… A, Dačićevi leteći eskadroni pomirili istok i zapad, juče odleteli u Berlin i Frankfurt a danas sleću u Moskvi i Varšavu.
U Americi samo broj nezaposlenih raste brže od obolelih od korone. Javljaju da ih ima već 10 miliona. I kod nas, uprkos merama vlade bez posla ostaju zaposleni kod privatnika. Sindikati javljaju brojku od 10.000 ali su to tek zvanični podaci i ko zna kako se prikupljaju. Na ulici ostaju ljudi koji su radili: u spa centrima, kozmetičkim salonima, zanatskim radnjama svih vrsta, po buticima i prodavnicama cipela… Procena je da 85 % malih radnji i firmi neće moći da se izbori sa posledicama pandemije i da će se (samo)ugasiti. Ima žalbi i da se u merama za pomoć Vlade nije uopšte mislilo na poljoprivredu ali oni su njeni činbenici i onako (i bez KOVID’19) društveno „najnevidljiviji”.
Vučić bi u pravu za svetsko tržište zaštitne opreme na kojem sada vladaju kodeksi i etika Divljeg zapada. Već naručena i plaćena roba (mahom u Kini, pre svega) na licu mesta se (pre)prodaje onom ko ponudi više, a to su najčešće SAD. Na to sem (A. V. kod nas, koji je to prvi javno spočitnuo i ovim putem na istom odajemo priznanje) upozoravaju zvaničnici Nemačke i Francuske pa čak i Brazila, čiji čelnik i ne priznaje pandemiju. No USA se na to osvrće, k’o ona žena od maločas sa četvoro kolica rolnica toalet papira na dobacivanja iz reda (koji je ona sama napravila sa svojih deset prstiju, dve kartice, tri novčanika i stotinama buljobrisa).
Da, prvi čovek Brazila ne priznaje da epidemija postoji a (sa)druga u tom ima u Lukašenku uvek ornom da izbaci (po)neku pošalicu na tu temu. Sad on gleda tekmu, a, vi kako hoćete…
Kad smo kod sporta „Borusija” Dortmund dala svoj stadion koji se preuređuje u privremenu bolnicu a kod nas se spremaju sportske hale u Čačku i Šapcu. UEFA insistira da se lige i takmičenja ne završavaju i prekidaju već samo odlože jer će, po njima se odigrati letos. Nadam se, oni su uvek bili dobro obavešteni.
U Crnoj Gori se oporavilo dete od 3 godine (u Italiji jednogodišnjak) i ukinuta je vikenda karantin (može i subotom i nedeljom do 13 sati) a BiH odustade od 24/7 (cenim da mi nećemo) ali ipak zabraniše (trajno) kretanje mlađima od 18 i starijima od 65 godina.
Švedski predsednik (i tu je naš A. V. bio pionir i preteča) u obraćanju naciji najavi da će se mrtvi brojati u hiljadama. Dobro je što je to učinio uživo a ne preko SMS-a da ih ne uzbudi, uplaši i preseče. Lični kontakt je nezamenljiv kaže struka. U Nepalu izumeli posebnu policijsku hvataljku (k’o iz crtanog filma) za one koji su pobegli iz karantina. Deluje smešno ali radi. I bolje nego onaj „filipinski recept i scenario” jer metak drži „propisanu distancu i rastojanje” bez (po)većih (po)teškoća.
Iz Amerike javljaju da je preminuo Bil Viters (od čuke ne korone) legendarni bluz muzičar i tvorac slavnog hita („Ain’t No Sunshine…”). Nekada je baš ova pesma označavala fajront u kultnom lokalu „Havana” u glavnoj ulici (koji se nalazio pre tri i po decenija na mestu današnjeg „Geta”) a širem auditoriju je mahom poznata iz ljigavog ljubića „Notting hill” sa Hju Grantom i Džulijom Roberts. (znam žene se pale na ovaj film ali, one prave i redove po prodavnicama). Kod nas preminuo je i najpoznatiji navijač „Partizana” legendarni Miša Tumbas. Večna slava legendo.
Grupa ljudi stacioniranih na beogradskom Sajmu najavljuje štrajk glađu (zbog čekanja na rezultate testova koji su uzeti još u nedelju) a posle Trampa i Vulin poteže rezerviste, one „civilce” koji će biti raspoređeni kao pomoć u vojnim zdravstvenim objektima u glavnom gradu i Novom Sadu. Zdravstveni radnici van Beograd se žale da zaštitnu opremu dobijaju „na kašičicu” a sudovi beleže porast (duplo više) porodičnog nasilja za ovih mesec dana. Nezgodno je po ceo dan pa nek’ su i najrođeniji, a?
Susedni mediji (Mađarska) tvrde ka Viktor Orban koristi pandemiju da stekne neograničenu moć. Čini se odavde da nije baš i jedini. Šalu na stranu savremeni pisci (a pošasti su rođene za stvaranje velikih dela) već pišu knjige (pogledajte RTS) na temu kako slučajan virus „pomaže” autoritarnim režimima. Vala baš.
Zbog toga NUNS upozorava da su u nas ozbiljno ugroženi sloboda medija, da su učestali napadi (za sada verbalni al’ mali je to korak) na novinare i (ne)protoka tačnih i proverenih informacija. Tako je kod nas u stvari stalno a korona je to samo „ogolila do koske”.
Ugledni profesori i diplomate (V. Jerotić) skreću pažnju da je A. Vučić „glumac koji gubi kontrolu nad ulogom” u svojim nastupima a tu mu „debelo pomažu” i (pro)vladini mediji i voljeni (sad odmah iza penzionera) tabloidi. U Beogradu grupa intelektualaca potpisuje peticiju patrijarhu da se tokom Velikog posta odobri prisustvo vernicima na nedeljnim liturgijama.
Polako teče četrdeseto satni karantin. A, na radio stanicama, odmah posle (ne)proslavljanja rođendana „pronašli” novu muku, bol neprebol, za (samo)izolovano građanstvo u doba smrtonosne zaraze. E, toga se Bokačo nije setio. Kako će sad ova generacija bez maturske večeri?! Iju! Pa, to je stvarno strašno. Javljaju se majke (ova uključenja su senzibilisana 100%) sa potresnim, po dušu napaćenu KOVID-19 razornim pričama, koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim: „Moja ćerka kada je shvatila da neće imati matursko veče toliko je plakala da još ne mogu d aje umirim”… I tako, onda se nadovežu psihologiškinje koje pojašnjavaju koliko je to traumatično iskustvo koje ostavlja nesagledive posledice i razorne traume na i za čitav život. Jezivo, skoro k’o onaj SMS. Pa (da objedinim citate P. Kona i A. V.-a) zar je moguće da smo postali toliko kič i dokona nacija, ono kao u američkim filmskim ljigama „prom” pa se birka aljinče diljem čitave godine, uznajmljuje se „limo” familija slika iz svih oružja i oruđa… Dobro, nada poslednja umire. Ko garantuje od suza obeznanjenoj kćerki da se sa generacijom neće okupiti… Na Sajmu ili tako nekoj prigodnoj hali (sali) na primer. Mislite o tome. Vi, ja ću za neko vreme da ugasim radio, a i taman je vreme za obraćanje struke.
Ne valja, mislim ne na obraćanje (nije još ni počelo) ali mediji pokazuju slike iz beogradskih parkova i šetališta – krcato. Dakle, džabe sve. Odmah slike uhvaćenih po „Gazeli” i „Mostaru”. Da li su isti od prošle nedelje? Predsednik Vučić preko „instagrama” (a, N. Krstić ’teo sve to da pogasi) poručuje da stižu novi respiratori i virtuelno kliče: „Živela Srbija!”. Vulin po „Štark” areni strateški rasporedio još 1.500 postelja.
Lekari Goran Stevanović, direktor Infektivne klinike u Beogradu, Verica Jovanović, direktorka Instituta „Batut” i Zoran Gojković, pokrajinski sekretar za zdravstvo objaviše da je u poslednjih 24 sata u Srbiji preminulo još pet pacijenata (ukupno 44) a da je novoobolelih 148 što je brojku pacijenata podiglo na 1.624 pacijenata. Svi preminuli danas su bili muškarci koji su bili oboleli i od drugih bolesti a njihova prosečna starost je 63 godine. U bolnicama se nalazi 1.040 pacijenata, 89 je na respiratorima a na sajmu u Beogradu se nalazi 69 (stigli su im rezultati pa štrajk glađu nije ni počeo). Doktor Stevanović reče da se „stvar još uvek drži pod kontrolom” (P. Kon tvrdi opozitno u svojim gostovanjima po medijima) i da smo „uspeli da dobijemo još jedan dan u borbi sa virusom” a da se ljudi nisu pridržavali propisanih mera i da one nisu na vreme donete brojke bi bile 10 puta veće. Ipak, po njemu ne možemo da budemo zadovoljni ovim brojevima. Novinari postaviše pitanja a pomenuta lekarska trojka (vele)majstorski kroz niz protokolarnih i stručno-naučnih formulacija i fraza ne odgovori konkretno ni na jedno od njih. Ipak, saznadosmo da je Novi Pazar novo žarište virusa (pogledajte s početka teksta gde se najmanje poštuje policijski čas) i da je juče bio jedan oboleli, smešten kod nas u Kragujevcu a danas već 12 pacijenata. Da li kod nas, ne znamo, jer na sajtu našeg KC-ea nema novih podataka, verovatno zbog totalne zabrane kretanja do ponedeljka ujutru. Ka Pazaru se već krenuli timovi, lekari i oprema, priprema se bolnica za smeštaj pacijenata. Njima u ponedeljak stiže i Vučić, samo da istekne ovaj vikend total karantin od dan i po.
U svetu obolelih od korone više od 1.120.000 a preminulo je skoro 63 hiljade pacijenata. U Kragujevcu na ulici ni žive duše (vidi taze slike od maločas). Tek sledi total bezizlazni dan. Sedite kod kuće. Šta vam drugo (pre)ostaje.