Dan peti – 18.03.2020
I dočekasmo. I bi opet Vučić. I bi Vučić opet. Ukide kretanje od 10 jutros svim osobama preko 65 godina (na selu do 70 zbog važnih setvenih radova a zna se da najviše mogu da „povuku i potegnu” stare kuke) a ostalima uvede policijski čas od 20 sati uveče do pet sati ujutro, svakog dana.
- Uvodi se zabrana kretanja svim licima bilo koje starosti. Niko ne može da bude na ulici, osim nadležnih organa na zadatku i radnika koji su u trećoj smeni, naveo je predsednik Srbije, apsolvira predsednik Vučić.
Ana Brnabić (za koju kažu da je danas u Kragujevcu – jel jeste?) dodade da su uvedene najteže mere ali da su neophodne u borbi protiv korone. Takođe, Brnabićka, koja je uspela i penzionere da savlada a, priznajemo da je to najveći izazov (obuzdala – da li jeste?) skrete pažnju i na brojne građane iz inostranstva koji su uprkos apelu da ne dolaze u domovinu ipak pohrlili u istu a pri tom se mangupski ne pridržavaju mera (samo)izolacije. Prednjači Kruševac da je milicija morala čak petorici „na licu mesta da objasni kako se to poštuje”. (Dok ovo pišemo saznasmo da je i jedna naša, pedesetogodišnja sugrađanka iz istih razloga danas „popila” krivičnu prijavu. Eto, ne možeš ni da se pohvališ građanskom svešću i vakelišeš Čarapanima. Džabe.)
Sve to Brnabićka izreče i to strogo, seriozno, ozbiljno, koncizno (za razliku od A. V. koji se uhvatio penzionera i najstarijih, navalio tokom svakog obraćanja na njih „k’o smrt na babu”) a da joj se ni brk ne nasmeši. Ne izdrža ipak (osmehnu se onako skromno, spontano, laganeze…) kad pomenu kontakte A. V. -a i sebe i svetskih lidera.
- Ne znam da li baš možemo sebe da nazovemo liderima ili samo političarima, smeška se on u obraćanju naciji, očekujući da odgovor iste promptno i u dahu bude: Možete! Morate! I jeste!
Vučić oceni da hrane imamo za dve godine i da ćemo morati da je i izvozimo (brašno prevashodno) prvo zemljama u regionu, našim najbližima: BiH i RS, potom Crnoj Gori i Sev. Makedoniji, tim redom.
Veliki deo ionako (pre)dugog obraćanja nabijenog emocijama predsednik posveti bratskoj Kini i bratu Si Đi Pingu. Zahvali se na sveobuhvatnoj i velikoj pomoći za koju ne mogade nam saopšti od čega se baš tačno i kol’ko sastoji, i izreče da mu je najveća želja da kada sve ovo prođe dočeka ovde kineskog brata lično i sa pola miliona razdraganih građana u najavi. Mogao bi u postkoronskom periodu i slet da vaskrsne pa da i time odamo dužnu počast kineskom kolegi našeg Vučića.
Pak, ono gde bi u pravu (i tu mu se ne može oponirati čak ni u ovakvim pisanijima) je ta nenormalna navala naših ljudi i slivanje u maticu iz dijaspore kojih se za manje od dva dana (prema njegovim informacijama koje su verujem, proverene) bez potrebe „odazvalo” k’o na mobilizaciju skoro 40.000 cirka. On podseti da su nam koronu baš i doneli takvi „patrioti” iz najzaraženijih italo-dojče-švicarskih meridijana.
Od Brnabićke na tu temu saznadosmo i „da svako od nas zna nekoga ko zna nekoga, ko zna nekoga… ko je došao iz inostranstva i odmah zapalio po kafanama i kafićima diljem domovine, ne obraćajući pažnju na mere preventive i samoizolacije”.
Ne sumnjamo da će ih A. B. (ne A. V.) ubrzo privesti „poznaniju prava” (P. P. Njegoš koga će biti i u daljim citatima).
Predsednik napomenu da su u nas žarišta gradovi poput Beograda i Niša (što je i logično zbog veličine) ali i Kikinda čija ukupna populacija može ’ladno da se smesti u jednu oveću gradsku lamelu. Po svojoj veličini a po broju ugroženih izdvaja se i Čačak.
Na (ne)popularna pitanja o prisustvu vojske na ulicama sa sve dugim cevima A. V. plameno i srčano odgovori da neće nikada dopustiti da neko napadne naše vojnike. E, sad, realno ko je uopšte i gde i napao naše vojnike? Gde? Kada? Kako? Zašto? Niko naravno, ali moćno zvuči u obraćanju. Takođe bismo informisani iz prve ruke da „vojnici ne nose visoke potpetice” (kombinacija A. Vučića i P. Almodovara).
I još pre istorijskog obraćanja naciji (po drugi put) mediji su preneli da neumorni večito nedremajući Nebojša Krstić (jedino me teši da je i Tadića savetovao pa kako je proš’o) zatražio da se pod kontrolu stave društvene mreže i pisanje po internetu. Eee, „Ne, ne, neveruj u idole” lepo su to još onda spočitavali „Piloti”. Sad, to postoji i u S. Koreji i bez korone. A, potegnu se to pitanje i samom predsedniku direktno. Kada smo kod tih i svih ostalih pitanja koja za cilj nemaju informisanost građana nego odstrel neistomišljenika ostaće za istoriju novinarskog beščašća da je za njih uvek, nekako „zadužena” novinarka TANJUGA (ni u ovoj prilici joj ne pominjemo ime) koja je (ne)zvanično prva „bombašica” i „Marija na Prkosima” predsednikovih obraćanja naciji.
Predsednik zastade, nasmeši se široko i odagna mnoge i ne baš malo opasne nedoumice ne samo oko bulažnjenja na društvenim mrežama nego i onih (ništa manje važnih u vanrednom stanju) koje se odnose na rad novinara.
- Strah čoveku kalja obraz često, citira spontano A. V. još slavnijeg P. P. Njegoša, i dodade veličanstveno i gloriozno „da, neka piše, ko šta hoće”.
Uf, dobro je. Sad nam je lakše. Hvala druže predsedniče. Nije ni do sad da smo baš zentali… Ali i lakše je i lepše sa blagoslovom sa samog vrha. Evo ti Krstiću!
Vučić obeća da će biti pokrenuta i proizvodnja na svim nivoima. Naravno u domenu njegovih volšebno-mističnih moći ostaje da to i realizuje.
- Neko mora da radi, očinski strogo završi on, opominjući blago prezrivim smeškom sve one dokonjaše, lelemude i dangube i ne zaboravi da istakne i pohvali (kako i dolikuje ocu nacije koji nikoga ne zaboravlja pa ni onog poslednjeg i najbednijeg) zatvorenike koji „rade od svojih trenutnih kuća” proizvodeći maske za sve nas.
Hvala im u ime svih nas. Zatvor nikada nije lak, a kamoli u vanrednim okolnostima. Dobro je da to sada znamo i ne zakeramo što maski nigde nema jer nemamo mi toliko robijašnica i kazamata. Nadamo se da će i u uslovima vanrednog stanja njihov broj ostati isti. Mislim na broj zatvora a ne maski.
Tako se snalazi i organizuje u vanrednim uvjetima a ne k’o Iranci koji su u vreme pandemije (kao jedno od žešćih žarišta) oslobodili iz zatvora cirka 85.000 osuđenika. Puta broj maski na dan pa ti vidi bato kakvo je to rasipanje resursa.
Ovlaš nas obavesti da će se za dva-tri dana ukinuti i gradski i međugradski saobraćaj ali to se već i očekivalo kao i policijski čas koji dočekasmo. Predsednik svoje obraćanje završi (neo)tradicionalnim pozdravom (koji je sam uveo kao i vanredno stanje): „Živela Srbija!”. Nadamo se, dodajemo svi.
Posle deset na ulicama nigde nema starijih. Nije možda politički korektno ili je ejdžistički nesenziblisano ali sa njihovim „opravdanim odsustvom” jutros posle desetke gužve po prodavnicama su zaista desetkovane. Ma, šta desetkovane, gotovo ih i nema. Mahom se svi pridržavaju ali… Ima uvek onih durašnih, onih preduzimljivih, koji „samo tetki da odnesu lek”, „skoknu do male pijace”, ili „čas, tu do pošte” (što, da ti nije brat Si Đi Ping poslao pošiljku maski iz Kine?), „na momenat, minut…” ali, biće i toga sve manje.
Kad smo već kod prodavnica uveli i sproveli na ulazima obaveznu dezinfekciju. Bravo.
Automobila još uvek mnozina po ulicama. Prolaze, ne zadržavaju se. Taksisti još od juče svi sa maskama. Pohvalno. Pak, linijskih taksija nigde nema. Oni su prva žrtva korone u našem gradu.
Osetno manje ljudi po ulicama, dece po parkovima… Poslušan savet (i ne samo to već i zvanična odluka) gradonačelnika Nikolića i gradskog Kriznog štaba da se deca ne vode po parkićima jer se na takozvanom „parkovskom mobilijaru” i „igrajućoj galanteriji” (uvek sam se divio ljudima koji smišljaju ovako sofisticirana imena za najobičnije stvari) virusi zadržavaju na plastičnim i metalnim delovima. Ono malo klinaca što je po parku fura bajseve sa sve maskama. Deluje kao iz nekog filma, a već je postala svakodnevica. Šumarice zato pune: deca, kučići, džogeri i biciklisti i dalje su u opticaju. Dan je ionako prelep k’o da nije pandemija.
Kad smo kod odluke gradonačelnika i Kriznog štaba ona je stavila i tačku na rad parohijskih sveštenika i svećenje vodice po kućama u toku Velikog posta ali i ograničila rad ugostiteljskih objekata od 8 do 19 sati. Lokali već i onako „poklekli”. Većina ugostitelja teško će moći da ispuni uslove razmaka između stolova od dva metra i po dva kvadrata po svakom gostu. Moraćemo sami da ih zatvorimo i bez zvanične odluke, suočavaju se sa ovom činjenicom neki od njih.
U pekarama su u obavezi da dezinfikuju stolove posle svake mušterije… samo, što mušterija nešto i nema. Nema ni lekova po apotekama (ne već tradicionalno nedostajajućih dezinfekcionih sredstava, zaštitnih maski i rukavica) već su nestali i svi oni iz uvoza kao na primer za šećeraše.
U Šumadiji do juče 187 ljudi (pristiglih iz inostranstva) plus još ona jedna sa početka teksta koja je „bogatija” za krivičnu prijavu. Ni do popodnevnih časova, na svu sreću, u našem gradu nije bilo obolelih od korona virusa.
- Kragujevčani još nisu svesni opasnosti od širenja zaraze, upozoravaju ovdašnji lekari apelujući da se u ovim uslovima odustane od tradicionalnih odlazaka na sahrane i „uživo” izjavljivanja saučešća.
Sinoć je od srčanog udara preminuo i naš sugrađanin Zoran Jovanović (1960 – 2020) Zoki Amerikanac ili Koki kako smo ga svi zvali. Bio je najpoznatiji predsednik skupštine stanara (Zastavin soliter) i predsednik Udruženja „Kragujevački kućni savet”. Činio je čuda za žitelje ove zgrade a u čaršiji je bio poznat i kao veliki navijač „Radničkog” ali i kao čovek koji je „do koske”, do same srži voleo svoj grad.
Sad se i zaposleni pitaju „kako do posla?”, duhovit je sinoć novinar N1. Teško, skoro nikako… Mora da se sedi kod kuće. Kad kod nekog odeš uveče, moraš kod njega i da zanoćiš. To, u izvesnim slučajevima ne bi baš moralo da bude kazna. Ljudi se navikavaju i na rad od kuće. Nema opuštanja, samoizolacija zahteva samodisciplinu (ovo zvuči kao A. V. ali nije, ja sam, pa ako me se sete – sete), nema po ceo dan u pidžami. Jeste predsednik sinoć rekao da je u pitanju „neprijatelj koga moramo da pobedimo u pidžami” ali se to nije odnosilo na vaš „kućni-dres kod” i „poslovni autfit”.
Takođe, ne dajte da vas kućne obaveze odvlače od posla (Đubre?! Kak’o đubre ženo?! Pusti me, vidiš da radim!) i samo udri. Neko mora i da radi (to jeste A. V,) pa budite to i vi.
Zbog novonastale situacije roditelji i deca se konačno upoznaju jedni sa drugima i pitaju se kako će to „zajedništvo” izdržati do kraja vanrednog stanja.
Kad smo kod dece, ona već uče ispred televizora. Školovanje na daljinu ostaje neiscrpna tema za bezbroj viceva tipa…
Na godišnjici mature 2050. godine kaže jedna žena drugoj:
- Ja sam maturirala na RTS-u 3, a ti?
- Na RTS „Planeti”.
Ili:
- Da li ste upisali dete na RTS ili B92? Ako bude ispod crte moraće na „Pink” ili „Hepi”.
Uveseljavaju nas mimovi na kojima redar briše TV ekran.
Klinci se zezaju da su „penzioneri otvorili viber grupu za policijske patrole na kojoj javljaju gde im je slobodan prolaz” a pojavljuju se i oglasi poput ovoga: „Momak 27 godina sa zalihama ulja, brašna i testenine upoznao bi devojku sa štekom sapuna i toalet papira”.
Pouzdani izvori javljaju (na izvoru informacija – gledaju sa terase) kako „pune marice kupe penzionere po ulicama i vraćaju ih u zgrade”. Drugi dodaju: „Nemoj samo da ih odvezu u Šumarice”, zloslutno su cinični oni. Šalu na stranu, RTS javlja da su u Beogradu žitelji domova za stare koji su ih napustili dobili su krivične prijave k’o ona naša nešto mlađa ali isto neoprezna.
U Crnoj Gori su juče otkriveni (dva slučaja) prvi oboleli, u Hrvatskoj je jagma i pomama za zaboravljenim zamrzivačima (a, šteka se loma) a u Italiji se ljudi prate (da li poštuju samoizolaciju) putem mobilnih telefona. Sad su u prednosti oni sa fiksnim, još ako su prenosni…
Nemci obećavaju vakcinu do jeseni (Lončare, poteci, poteci…) odbijajući patriotski Trampov poziv (vredan više milijardi) da svoja istraživanja „prebace” u Ameriku dok Rusi koji sa Bajonkura šalju posadu u svemir sve dezinfikuju da KOVID-19 ne lansiraju u kosmos. EU zatvorila granice a najavljuju i međusobno ponovo uvođenje istih. Pa…, moramo da priznamo da se Brisel pokazao višestruko nesposoban i kada su mnogo manji izazovi od korone bili u pitanju.
Ala sam se raspis’o… Moram ovo da završavam. Sa’će i policijski čas. Živela Srbija!