Dan šesti – 19.03.2020
I bi prvi policijski čas. Onako, odaziv preko očekivanja. Promakne po koji auto, ali i to samo brzo, do odredišta, ljudi iskaču iz kola k’o na vojnoj vežbi i uleću u zgrade. Tako valjda i treba. Nema slučajnih prolaznika, putnik namernika i „lutajućih Holanđana”… mahom se to (de)lociralo u gajbe. Valja se. Tu i tamo se neka senka samo „utopi” u još veći mrak. Briši. Ima i onih, ne baš „tetki da odnesu lek” al’ izašli samo da pokupe mačku. Generacije odrasle na „Otpisanima” (i povratku istih), naviklo to na ilegalni, gerilski, (u novonastalim uvjetima) vanstranački rad… Pregurali raspad zemlje, rat, hiperinflaciju, ko zna kol’ku mobilizaciju, bombardovanje, „promene”… plus obavezno JNA i DSZ i u školi odbranu i zaštitu. Nije lako to ukrotiti. Toliku kreativnu snagu i znanje i iskustvo gerilskog vojevanja. Samo sada neprijatelj nije „spolja” ni „iznutra”. A, i mačka je generalno snalažljiva životinja… Da ne bude posle ono: „Kako ćete da dočekate virus?” a vi prostosrdačno (oni ljigavi TV prilozi pred sve praznike) „Onako, skromno, u krugu porodice”.
No, šalu na stranu, da se poštuje, poštuje se i to vrlo seriozno. Ulice Kragujevca sablasno prazne, I patrole, i patrole… Oko devetke čuje se zvuk kamiona čistoće koji odnosi đubre. Sad mogu se razmahnu. Nadam se da su opremljeni sve ful za zaštitnom opremom i urednim dozvolama.
Svanu. Isteče i premijerni „policajiše štunde” (realno, ne kaže se tako, al’ objasni ti to generacijama odnegovanim na „Salašu u malom ritu” – „Oteraćemo Šicera do vraga” al’ ulete nam korona iznebuha, straga… pa njih jedva uobročili da ne izilaze iz gajbi) i oni „ispod crte” od 65 izlegoše u „asepsol svoj nasušni nabavku”. Nije to ništa. Radnja, apoteka (mahom bedža) i piči ćiku.
Radnje bez gužvi. Deložacijom „najmudrijeg i najodgovornijeg” dela nacije, nekako se „otvorio” prazan prostor i za ostale. Prodavnice pojačale mere zaštite. Sem obaveznog dezinfikovanja ruku, uveli i dezinfikaciju obuće.
- Ovi dočekali spremnije pandemiju nego država, na vratima hvali jedna gospođa, kojoj ne ulazimo u godine (samo još ovaj put – ono, realno, „na granici” – 64,99… ) zbog izrečene mudrosti.
Doakali i „pipačima panje”. Zaposleni sa „merama zaštite” dodaju istu. Mož da (po)kažeš koji ’lebac ’oćeš i to je. Znam mnoge (bez zezanja) koje je vanredna mera zabrane izlaska preko 65 godina baš zbog ovoga spasila sigurne smrti. Koronu (NATO… dodaj po izboru) bi možda i pretekli ali ovaj (anti)civilizacijski čin ne bi…
Nekada bi novinari (za)počinjali izveštaj „po kuloarima”… ali da ne budemo pretenciozni… Po hodnicima i haustorima (nije pesma od B. Đorđevića „Mangupi vam kvare dete” – kamo sreće da jeste) osvanule preko noći cipelice, papuče, klompe… na otiračima ispred stanova. E, ta sorta je zaista bila izumrla (mislili smo damo da su „pipači ’leba večni – pa nisu) ali… Nekada, mnogo pre korone, u stara, dobra vremena smo takve komšije ismevali… U trenucima dokolice bila nam je fora da im u te prezuvke ispred vrata guramo sve i svašta i silno smo se zabavljali kada ih na brzinu nazuju. Sad, nužda zakon menja. Vis major, rekli bi naši stari. Disciplina. Po zgradama se širi slatko-kiselkasti (uz primese alkohola) miris na krparicama postavljenim preko otirača. Sad, koliko kombinacija komovice-sirćeta-varikine… (dopiši sam) može da pomogne… Da odmogne, verovatno ne može da odmogne. Bitno je da se nismo predali. (Sad bi’ ovde napisao „Živela Srbija, ali neću – posle). Bitka počinje od praga.
Gradski autobusi još uvek saobraćaju, mada po skraćenom radnom vremenu (dok ih ne ukinu). Potpuno prazni. Prazne pekare, restorani brze hrane, mnoge kafane… Svoje vreme „uplate-isplate” uobročile i kladionice (za raspoložene od 9 do 19 sati) pa ovo je stvarno smak sveta. Još i rialiti da stanu… Mada, što bi? Pa, oni su sada najzaštićniji. Zamislite, jednog dana posle k’o zna koliko godina napuste oni „farme”, „zadruge”, „parove”… i izađu u svet posle korone a nema nikog da im objasni šta se desilo. Kakav bi i to SF-horor bio?! Sve su sineasti, do sada pokušali da predvide: te (pre)ostali po šatlovima, zatvorima (iz perioda pre šivenja maski), nasukanim brodovima, zatrpanim rudnicima, iz rata preteklim bunkerima… Ali ovako „crni” scenario niko nije. Mada, nije za bacanje (a, nas ako se sete, sete…)…
Pravilo da „osoba ne bude preko dve” u isto vreme u istom prostoru (ovo, nešto k’o S. Hoking, A. Anštajn, A. Vučić…) se stvarno poštuje bilo da je reč o apoteci, pošti, banki…
Ljudi na ulici ima ali „hvataju” razmak u mimohodu. Ima i sa maskama ali uglavnom ne. Kako kad ih nema uopšte. Čekaju se. Jer (zaštitna maska) je lepa samo kad se čeka (ko je dočeka znaće da ceni njenu vrednost) pa makar stigla iz bratske Kine, puste robijašnice ili mrskog i (ne)solidarnog EU uvoza. Maski se u filter ne gleda. Javnost reagovala, uočila, dokumentovala i (pri)javila profitere istih, oni vratli cenu, al’ opet džabe. Nema.
Iako se insistira da su barem oni koji su na prvoj liniji fronta „zaštićeni”, zdravstveni radnici… Pa, i jesu i nisu… Može da im se pljeska sa terasa, lođa, balkona, nadgradnji i dupleksa… kol’ko ’oćeš ali… ni oni nisu baš „jaki” u toj osnovnoj zaštiti. Osoblje po ambulantama i domovima zdravlja ih ima, ali po jednu. Nju furaju po radno (ratnom) rasporedu od ponedeljka do subote. U međuvremenu je peru. (Je l to može? Deluje?…) Ili pak ne. Oni, večito (ne)kreativni, sklonim novinarskim šablonima odlučuju se za naslove tipa: „Za masku više”… Nedovoljno.
Žene ovdašnje, na koje (ot)pada većina tih (ne)popularnih nabavki i „kupovina” na relaciji kuća-radnja-apoteka (džabe, al’ samo da pitam „da nemate…?” – nema) sa maramama, šalovima, raznim krpama (već se pojavljuje i „zaštita” iz domaće radinosti) pa koliko im (uz)pomogne. Konačno smo, barem na oko dostigli imidž džamahirije. Samo nije baš pravoslavna…
Kad smo kod toga radnici „Jure” (i onako su vlasnici iz Koreje a ne bratske Kine) duplo golo. Prvo su štrajkovali što moraju da rade bez ikakvih sredstava zaštite (odmah posle toga im dali maske i rukavice – znači ima al’ se čuva) a posle se (u, al’ su razmaženi) „požalili” da moraju da ostanu tri sata posle policijskog časa bez ikakvog prevoza ili garancija. Investitor neće da oprosti.
Od podneva, kod nas zatvoreni i aerodromi a (s)prema se i katančenje graničnih prelazaka za automobile. Tek sad se vidi koliko je naših ljudi tamo, preko… Oni pristižu (što bi rek’o V. Šekspir) u „četama”. Od onog poslednjeg apela od preksinoć A. V. -a još ih se „ufuralo” preko 20 soma. Od juče javljaju, (ne)srećnici koji su se zatekli na granici sa Mađarskom da je kolona za kamione već duža od 60 kilometara. Još malo, pa će oni poslednji u redu da „izađu” iz iste ali unazad. Oni što su stigli da se „ufuraju” u hižicu (a, apelovao je A. ali ne V. nego Šantić) se ponašaju kako ko. Neki se pridržavaju obavezne (samo)izolacije a neki, bogami, i ne baš… Pominju se i tri objekta za takve (Vršac, Požarevac i Pirot) pa ako su za odmor u domovini u širem kolektivu ili većoj društvenoj zajednici… No, bez daljnjeg pitanje je prihvata „naših” gde, kako i koliko? Nema odgovora. Dok jedni pominju obavezne karantine (gde i kako) drugi prizivaju ovo iz prethodnog pasusa, što, po malo „vuče” na „lagerčić”.
E, stig’o (nisu maske) i kvasac u prodavnice! Ima i na funtu (kul) a i suvi. Sada one sve žene, majke i domaćice, mogu da se vrate recopisima svojih baka (upustvo za uporabo istih) koje imaju po požutelim rokovnicima „Kragujevac – Kilimandžaro” ili „Crveni barjak” a ne da po mrežama „baštine” mudrosti tajvansko-tajlandskih lekara, vodećih svetskih naučnika i po neku natuknici vlaške crne magije sa trunčicom vudua u borbi protiv korone. Tako se oživlajavaju stari zanati a ne ono, radionice, projekti, održiva platforma… Nastavnice predmeta „ruke u testu” najtraženiji kadar posle zdravstvenog a još se nisu izborili za časove onlajn.
Javnost, pogotovo esnafska i stručna sa gađenjem reaguje na (prek)jučerašnji zahtev (mada pis’o i Vulin Vučiću pa ovaj posluš’o) sveanalitičara Nebojše Krstića za „deratizaciju” javnog, odnosno medijskog (mahom društveno-mrežnog) prostora. Dobro, takvu gadost je i sam A. V. javno (istorijsko obraćanje naciji – drugo) iskulirao, da upotrebimo jedan, (prosto)narodskiji ali adekvatniji i plastičniji izraz.
Mada, uvek ima izuzetaka koji potvrđuju pravilo. (Ne to nisu svi oni gastarbajteri koji su po dolasku u zavičaj pohrili po rodbinama i kafanama da opevaju „kako nejebavaju ove ovde propise”…) Već oni, za koje prosto pomisliš, što, bre ne usvojiše onaj „Krstićev zakon” (amandman, leks specijalis, paragraf…) i možda bi bilo i sevap. Mediji javljaju da je uhapšen čovek iz Malog Crnića (gde?) koji je izazivao paniku na fejsu. Prva reakcija i jeste da čovek poskoči i kaže: „A, dakle zloupotreba vanrednog stanja, gašenje slobode govora, udarili po…” a, onda kad pročitaš šta je ta budala napisala odmah revidiraš na stav. „Pa, gde si Krstiću, kućo stara. Sve ti je oprošteno uključujući i singl ’Ti si moja čokolada’”.
Deca i dalje na TV-u. Uče. Što da ne. Kad može i sam A. V. u ovom (iz)vanrednom stanju da na isti način „’vata” beleške od A. Merkel (i bi i to) gde ćeš bolji primer za podsticaj i napredovane. Ej, sam predsednik uči preko ekrana. Kod nas to već postaje tradicija. I prethodni se školovao na daljinu i to neopisivu (nije baš najasnija lokacija).
Korona virus obrnuo život naopačke, tvrde kolege A. V. u vascelom svetu. Registrovan u čak 167 zemalja (koliko ih ima) po nekima od njih je u pitanju pošast koja se svetu dešava jednom u sto godina. Kod nas, nekako, navikli na pošasti, pitanje je kako ćemo i sa ovom da se snađemo. Ne posustaje vera u naš bodri i čili duh (najbolji kad je najteže) i tradicionalnu srpsku moć improvizacije. Svako se drži onog što ima.
U Kini, odakle je sve i počelo, juče po prvi put bez (novo)obolelog i to u samo srcu (izvoru) zaraze Hubeju, u Brazilu 35.000 zatvorenika podiglo pobunu što su zbog opasnosti od širenja zaraze ukinuti takozvani „Uskršnji slobodni dani” (al’ bi to ovde šilo maske), a u Turskoj (sad vidim kako je bilo onih 500 godina) i dalje ne ukidaju fudbal i basket. Već delegirali sudije za naredno kolo. Kako će da nazovu prvenstvo – „Korona liga”.
Otkazana i Evrovizija (ja se ne žalim), posle 67 godina korona je doakala (štampanom, e-izdanje će postojati) kultnom „Plejboju” (žlim) ali zato polako vaskrsava kulturni život makar i preko neta. Sinoć, strimovano, beogradsko Narodno pozorište emitovalo „Belu kafu” Ace Popovića (večeras balet), priključio se i Atelje koji od večeras svakog utorka, četvrtka i subote emituje preko fejsbuka svoje kultne predstave, izdavačka kuća „Laguna” nudi na svom sajtu mnoge pogodnosti od dostave (sada i jeste vreme svih „Potrčka”) do (bes)platnih e-knjiga. I naš Teatar nije virtuelno dangubio i od sutra počinje sa emitovanjem predstava: „Prevaranti u suknji” (petak), „Opet plače al’ sad od sreće” (subota) i u utorak „Čovek, zver, vrlina”.
U gradu, zatvorena „Stara Srbija”. „Balkan” radi, doduše sa odrednicom od 40 gostiju. sedi cirka jedan. I, on dokle će? „Najsmešniji virus u istoriji” (donedavno po oceni onih koji sada apeluju da budemo ozbiljni) zaledio nam je smeh u grlu.
Kako da nema nestašice toalet papira? Kad jedan kine, sto njih se usere, tumače Kragujevčani.
Deca kad hoće da pobegnu sa časa, zbrišu u predsoblje a po njima čovek koji izdrži 20 dana u karantinu se zove – Tventin Karantino.
Čeka se predsednikovo (van)redno obraćanje naciji u 18 sati. Nekako uhvatio merku na svaka dva dana. Prilagodio i tajming da ga neki „novinari” ne pitaju kako će posle kući kad je policijski čas. (More, i on ga poštuje. Možda zenta od A. B.?)
Večeras, ako „prođe” i „pređe” (pa to uspeva i penzionerima ovdašnjim) u 4 sata i 50 minuta (taman pred kraj P. Č.-a) dolazi proleće. Zima korone je za nama. Tek sledi njeno proleće.