DNEVNIK U DOBA KORONE: BEZ PROBLEMA TEČE OVIH ŠE’SET SATI UHVATISMO RITAM, NO KAD ĆEMO STATI?

Dan trideseti – 12.04.2020

Današnji tekst (iako zvuči oksimoronski) započinjemo sinoć. Subota je veče, tradicionalni „izlazni dan” kada se kretalo u đir od kafane do kafane. Danas samo može od korone do korone. A, i ne radi baš ništa još od juče. Kako se poštuje policijski čas u nas? Pa, poštuje se, pogotovo u centru grada gde je sve jasno k’o na dlanu i jasno se vidi čak po mraku, a po onim zabačenijim naseljima se uglavnom poštuje. Čitaoci-saradnici javljaju da sa smene pa na uštap među avlijama „zamakne po neki čikica” ili protrči i prođe (po) neki entuzijasta i „altruista” (A.V. – citat) ali i to mahom da bacne đubre da se ne usmrdi baš do isteka zabrane kretanja.

Tu smo, dakle, na pola najdužeg dugotrajnog svekarantinskog vikenda pa da proverimo u praksi (acta non verba) kako on izgleda na licu mesta i da li se zaista i stvarno poštuje. A, poštuje se videćete.

Noćni mir i to apsolutan prekidaju samo dostave hrane i poneka, nikako preterane, patrola policije. Kod bolnice grupa zdravstvenih radnika čeka autobus koji će ih odvesti kući posle celodnevnog rvanja sa koronom. Da li će stići na vreme za aplauz – ne znam (zavisi ko gde stanuje) ali verujem da će bar malo da predahnu. To je jedina grupa koju ćemo uopšte i videti i, pošteno, jedini ljudi.

U daljini, svetla policijske patrole koja zamiče negde ka Maloj vagi. Nigde nikog a dodatni utisak (ne)stvarnosti samo pojačavaju uredno osvetljeni svi izlozi i blješteće reklame koje i dalje mame mušterije, koje su sve, ipak, noćas „opravdano odsutne”.

O, ecce homo i to iskoči iz dvorišta da probrlja nešto po gepeku od kola. Taman da mu se javimo, da pozdravimo čoveka ali on kada nas spazi (šta li pomisli ko smo) zaždi takvom brzinom na kojoj bi mu i Jusein Bolt pozavideo u sigurnost mraka i sopstvenog avlijskog budžaka. Ako smo gospodina ovom prilikom prepali, izvinjavam se u svoje lično ime i kolektiva. Nećemo više.

Na praznim raskrsnicama samo se ponekad i to veoma retko mimoiđu prazni busevi (koji ide u po one zdravstvene radnike) i večiti dostavljači hrane (nadam se da oni nisu prazni) koji najčešće jedini špartaju gradskim džadama tokom total zabrana kretanja. Njih da nema činilo bi se da je grad baš umro.

Centar sa sve širom okolinom pust skroz. Izraz „ni žive duše” vikendima kod nas više nije figurativan već se potpuno otelotvorio. Izbegavali smo onu frazu „sablasno” ali noću baš tako i jeste. Najveći utisak (taj sablasni) je apsolutna tišina. Potpuna i totalna. Ona tako „zvuči” da kad stanete na najprometniju raskrsnicu u gradu (ne sada, nego kad „radi”) toliko je „glasna” da čujete kako voda otiče kroz kanalizacione odvode. Onda i to prestane. Nema ništa. Nigde.

Još jedna patrola profura kroz centar i to nekim svojim poslom ne obraćajući pažnju na ulični rad dopisnika iz pandemije. Kod Krsta „Peron” prazan a „stizanje” prvih „vozova” desiće se tek za tridesetak sati. Dotle strogo tihovanje. Prazan i onaj plato u G sa baštama i kafićima kod Robnjaka, a stale su ne samo nogometne lopte već i one loptice na tomboli, dole u (pod)hodniku. Nema sreće večeras sem ako nije neka kućevna. I obližnji restoran „Vega” uvek (pre)pun trenutno bez porudžbina do ponedeljka sabajle. Dašak Kube u Šumadiji „Buena Vista” u mrklom mraku što zbog solidarnosti sa bratskom karipskom zemljom što zbog totalne zabrane rada. Staklenik u Pešačkoj zoni „čist k’o staklo” i sija poput nekog privremenog svetionika za putnika namernika koga, naravno, neće biti još mnogo, mnogo sati. I tužni aparat za kokice pored čeka bolje dane i u dalekoj budućnosti ljubitelje pucki i klince.

Nikog, nigde i ničeg čak ni zvuka ni u Ulici Ive Lole Ribara (koju smo nekad zvali samo tako, pa potom Sutomore zbog unizanih lokala i konfiguracije koja podseća na ovu zvezdu socrealističkog Montenegro turizma a današnji klinci je vikaju „džiber štrase” ali ne znamo zašto – nema nikog da pitamo) samo jedna mačka i tačka. No nije raspoložena za fotkanje. Biće i drugih. Iz jednog stana kroz otvoren prozor dopire muzika i to dobar izbor „Smak” i „Crna dama”. Lačo, k’o neki nadimak korone. „Marabu” miruje a stiže i jedna kuca, oduševljena (a, ne ko onaj gepekovani gospodin) baš srećna što naiđe na nekog i mnogo raspoloženija za poziranje od mace prethodne. U vreme ovih dugosežnih policijskih časova, danju i pred sumrak gradom vladaju priče a čim sunce zađe neprikosnoveni gospodari kragujevačkih ulica su psi i mačke. Mi dokumentujemo i jedne i druge e, ne bi li tako zadovoljili afinitete i kinologa i felinologa. Hotel „Zelengoru” mrkli mrak progut’o je sve do Knića čak, a „Srbija Stara” ni preko dana se ne otvara. Ulica Karađorđeva pod mesečinom i noćnim svetiljkama izgleda prelepo, nekako baš filmski i skroz poetično. Lepoti tog pejzaža nedostaju samo „Karađorđevići”. Opet „Negde iz daljine čuju se daire” i Borisov neumrli glas ispuni prazninu.

Mrak je i po stanovima. Da li su ljudi izbegli po vikendicama, selima, brdima i planinama ili im je u vikend ilegali dovoljan samo odsjaj TV ekrana (koji u zavisnosti od emitovanog sadržaja može da bude toksičniji od KOVID-19) ali i to baš bode oči. Gde li su svi nestali?

Potpuno „prazna” i bašta nekada kultnog „Balkana” (i nema je) kao i nekadašnji korzo ili štrafta (stariji znaju o čemu se radi, mlađe to ionako ne zanima) samo Saborna crkva (zaključana) osvetljava ovaj deo centra u totalnoj tmuši. Kad imaš dozvolu za „dano-noćni rad” svašta možeš da doživiš, pa užurbani oficir koji u brzom (u vojsci se leti, D. Kovačević „Sveti Georgije ubiva aždahu”) i telefonira pritom, stiže da nas pozdravi i javi se sa: „Dobro veče, kolege”. Tu nam bi jasniji strah onog čoveka iz gepeka. Na ulici su mahom samo uniformisana lica i to na zadatku. Oni kad nas vide (a, izgleda i građanstvo) misle pošto mi normalno idemo ulicom da smo „kolege u civilu”. Au?!

Utihnuli i ugasli i „Tapas” i prekoputni slavni Dom omladine a i meni drago „Pozorištance” čamuje i tuguje u tmini i tišini. Ako mene čeka, dočekalo me je ali čemu? Subota je noć i tu bi sada u doba pre korone u bašti nastupao Deki ili tako sličan neki a sad izgleda k’o i cela zemlja tužno i mračno. I obližnji „Nobelovac” je pod fajrontom (što se samom Ernestu ne bi svidelo) a nema ni onih klinaca što su godinama dreždali oko Gimnazije i pozorišta i cepali vopi iz plastike (i sve ostalo, nismo puritanci) kao pravi, autentičan detalj urbanog folklora. Uvek sam ih gotivio kao takve i baš mi nedostaju. Verovatno i okolnim trafikama i prodavnicama ali sada i one ne rade. Ne „daje” se ništa ni u Teatru a isti je „repertoar” u „UMMUS” u njegovom foaeju.

Apsolut (nažalost ne onu moju omiljenu, nju bih pisao sa navodnicima) tišinu prekidoše aplauzi (ko zna za koga večeras) koji biše a potom se i smiriše. Samo grla i dlanovi, rekli bi engleskog fudbala fanovi. Grla? Pa bilo je i uzvika. Kojih? Znaš ti dobro kojih.

Kovid je pogasio i sve one džank fudove u susednoj ulici po kojima je ovaj deo grada bio prepoznatljiv. Korona je ravnopravno i bez predrasuda odzvonila i domaćem roštilju i hamburgerima, i ispod sača i u lepinji, italijanskim i ostalim specijalitetima. Ispraznila se i „Porta” k’o i njena, ona prava, imenjakinja prekoputa. Godinama su se žalili iz Saborne crkve na buku iz nje. Sad nema (n)išta da im poremeti san. Muzika roka i iz neke gajbe kod „Pionira”. Domaći rep, angažovan, prigodan tekst „Sistem te laže”. Ma, da l je moguće? Uz zvuke „BG sindikata” počeše da odjekuju u „pocepanoj” tišini noći i pištaljke iza balkonskih zavesa. O, ima i toga?! Pretekle su. Cenimo biće tek „duvanja” u svakom smislu.

Kod „Kazina” taman da iskočimo iz kola, zaustavi nas patrola (talično je izgleda to mesto) i po prvi put otkad „ovo” traje priupita nas za dozvolu. Sad, gledao sam, mahom po (pro)vladinim medijima i čitam po njihovim tabloidima „reportaže”?! i „utiske” (ma, ’ajte molim vas) kao, šatro, nabombašeno i namunjeno do kraja „kako izgleda susret sa noćnom patrolom?!” (što, je l drugačija dnevna kad je policijski čas?) i sva ta „uzbuđenja” i „uzbudljivosti” (pseudo)novinarskog podvižništva.

Pa, sasvim normalno. Sada i ovde, na ovom mestu, moram da primetim (korona nas uvek i iznova iznenadi) i to ja koji nisam baš fan policijskog rada na terenu (i, ovako) baš naprotiv, da policajci na ulicama nikad normalniji i finiji. Korona je čudo. Dobro veče, dobro veče, je l imate dozvole, u redu, za koga radite, doviđenja i prijatno. I, odoše ljudi a mi nastavismo svoj posao. Eto tako izgleda susret sa sa patrolom (danonoćnom) i mojne da te sistemski medij laže. Gotovo.

A, u gornjem delu glavne ulice koji je već decenijama i decenijama sinonim za izlaske, provod, blejanje i „groznicu subotnje večeri” stanje se može opisati u jednoj rečenici: „Trezor” bankrotir’o, „Klokvork” deminiran, „Bahus” se otreznio, „Raskućin” se skućio a „Odisej” uplovio u mirnu luku, mada nije baš Itaka. Eto, tako. Potpuni mrak pokrio i genralštab SNS-a ovdašnjeg (k’o nas nji’ovim dolaskom na vlas’) ali i oni u jeku (pred)izborne kampanje svoje stranke, njezinog vr’a i samog A. V.-a lično „poštuju” zabranu kretanja. Pa, lepo su „opominjali” poznavaoci situacije (to bi se u „ozbiljnom” novinarstvo zvalo „političkih prilika”) da ni sam Vučić ne računa na ovdašnje snsovce ama baš nimalo. Tihuje pri vrhu ulice i SNS Dva i komandno mesto dr Vladice čekajući, ne da svane, već bolje dane (za „Moj gradonačelnik”) i „odgušenje” (k’o za KOVID-19 testove) (pred)izborne kampanje na koju oni Prvi u pandemiji imaju ekskluzivitet. Pa, stvarno, koliko ste na RTS-u videli da je respiratora dr Vladica odneo u Pazar i Niš. Možda on i bi, ali nije u mogućnosti.

Oko, nekada subotom uveče najživljeg dela grada Velikog parka samo mrak i tišina koju tek povremeno prekinu vozila četiri službe i to ovim (redo)sledom: dostavljači hrane (vodi roštilj ali se ni pice ne predaju), vojnici, hitna pomoć i policija. I to je bukvalno sve. Kod Medicinske škole po prvi put ove noći vidimo nekoga, dve devojke u trenerkama veselo se vraćaju (ili tek idu) od negde. Ne moramo da ih pitamo za dozvole (pa nismo „u civilu”) jer su ih uredno obesile oko vrata. Pozdravljamo. Eto, tako je izgledao naš grad u ovom drugom najproduženijem produžetku najdužeg vikenda u istoriji „krajeva nedelje” koji će nam se još ponavljati. Ne verujete? Pitajte potpukovnika Kona.

Danas je u Uskrs po gregorijanskoj pashaliji i ovom prilikom čestitamo svim čitaocima koji proslavljaju isti. No, nismo prvi, preduhitrio nas je gradonačelnik R. Nikolić i to još pre nekoliko dana. Lepo, kulturno, ekumenski a pošto se od pojave KOVID-19 njegovi izlivi kontakta sa javnošću mere na kašičicu (mrtva trka S.G. i K.C.) onda beležimo za povest i ovaj istup (međuverske) korektnosti. E, evo ga i Palma, prizvasmo ga(?), otvorio jedini pijacu u zemlji po fazonu njegovi seljani ne mogu da posluju od kuće. Šta reći, ne znam da li je baš najpametniji ali definitivno nije jedina vlas’ u nas koja ne poštuje zakon i protokole. Vrućina i na Zlatiboru a selo Semegnjevo može da promeni naziv u Sažeženo. Opet domaćini potpirili samo nekoliko vatrica, ono, strnjika, ovo-ono kad to se objedinilo pa pogore sve. Jedva to vatrogasci ugasili. Fenomen je i Fruška gora gde beleže sedam većih vatrenih izleta za manje od nedelju dana, svaki za vreme policijskog časa. Tamo bre, svi k’o Neron, odma da upale šumu. Dačićeve eskadrile iskipovale one iz Dubaia i već planiraju nove letove za Maltu, Oslo, Pariz, Berlin i Frankfurt, Iz Italije i Hrvatske javljaju da su priveli sveštenike koji su držali uskršnje službe, sa vernicima. Priveli i mitropolita Amfilohija (mal ne napisa kod nas pa da budem optužen za širenje velikosrpske hegemonije). U lijepom starom gradu Titogradu priveden je zbog službe (na kojoj je bilo dvadesetak ljudi) vladika Amfilohije (sa našim Džomićem) a međuvremenu je i pušten.

Kod nas Institut za javno zdravlje javlja da je u Šumadiji od korone obolelo 51 lice: Kragujevac 35, Aranđelovac 13, Topola 2 i jedno u Rači, su poslednji podaci.

Ima i lepih stvari, legenda Slavko Sorgić napunio je 92. godinu (čestitamo) i dobio priznanje od Bokserskog saveza Srbije i njegovog „Radničkog” za izuzetan doprinos u boksu plus i „Zlatnu rukavicu pride”. Bravo Cobri, izdrži do uručenja. Prošle godine je žurka bila bolja ali vis major. 

Rusi ne odustaju od Parade za Dan pobede 9. maja (oni se Tevtonaca nisu plašili a kamoli kovida) mada su bolnice u Moskvi pred kolapsom što i sami priznaju. Stanje na frontovima nije bolje ni u savezničkim redovima. SAD od sinoć preuzeo „lidersko” mesto po broju žrtava (još sinoć preko 20.000) a guverner Njujorka situaciju ocenjuje kao „jezivo stabilnu”. U Francuskoj preminulo 14.000 ljudi a obolelih 130.000 dok u Britaniji zdravstveni radnici nemaju zaštitnu opremu ali je makar Džonson izašao iz bolnice. Turska beleži preko 5.000 obolelih u samo jednom danu a u Italiji porodicama koje su ostale bez novca mafija dostavlja hranu i lekove na kućnu adresu. Tamošnje vlasti upozoravaju da mafioze kad tad svoje usluge debelo naplate ali, nije moje da mudrujem, mogla bi vlast da učini nešto za te ljude a ne samo da upozorava pa se mafija ne bi ni mešala u ono što nije njen izvorni posao. I Švedskim lekarima odobreno da vrše trijažu kome da se pomogne i da prvenstvo (oko respiratora) a kome ne a u Japanu oboleo oficir carske garde, što bi kod Vulina bila imperijalno-gardijsko-zdravstveno vojna tajna ali kod njih nije. Šta se Japanci razumeju u vojsku i tajne. Neke zemlja poput Bosne i Nemačke po prvi put beleže više onih koji su ozdravili nego onih koji su novooboleli.

Negde, tek da upotpuni nedeljno predpopodne javi se i A. V. pomoću neke društvene mreže i saopšti da smo imali tešku noć (što bez njega nismo znali), najavi nova žarišta i reče da je (ne)prisustvovanje novinara na konferencijama za novinare stvar struke. Ne bi se on meš’o. Javljaju se ministri ovi i oni, samo se nikada i nigde ne oglasi ministar informisanja. Da li se iko i seća ko je on? Ne, normalno. Ionako je njegov resor čim je počela kriza izgleda prigrabila Ana B. i muškije obavlja taj (ne)časan posao barem što se obračuna sa neistomišljenicima tiče.

Ne gubimo pak vreme na predsednika i premijerku nego se okrenusmo lepom prolećnom danu. Eh, nedelja pre ručka (i bez A. V.-a) bila je viđena za Šumarice i tako neko sličnu šetnjicu. Sad od toga nema ništa. Policija tu i tamo strateški raspoređena mahom preventivno jer i nema baš nekih potreba da se preterano cima. Put do Šumarica prazan a dan baš prelep, bez oblačka. Šteta. Kako izgleda bez saobraćaja? Super. Dva fazana, mužjaci kapitalci na sred džade se tuku. I nemaju namere da pomere zbog jedinih, naših, kola. Ne vidim ženku nigde u blizini. Čemu tolika agresija onda? Da nisu poludeli u izolaciji? Pre neki dan na jezeru „popadali” ribolovci, džogeri i biciklisti pa da vidimo d ali ima išta od te vrste hobista: jezeraša, jedriličara, skuteraša, podvodnih i nadzemnih ribara, ronilaca (nema nadzemnih)… Ništa. Kapije oko jezera čvrsto zakatnačene. Sa brane puca pogled na prelepu panoramu vodene površine i okoline. Puca i ka gradu, s druge strane ali tu se vidi i oblak od smoga. Ne vredi par dana bez saobraćaja i prestanak individualnog grejanja. Moraće duže da prođe da se to pročisti. Avantura par čeka avanturiste a i žabe se oslobodile i priređuju moćan koncert jači nego oni u osam sa balkona. Deluje mi i muzikalniji. Nikog ni kod Čomić vile, takođe jednog od omiljenih izletišta i spomenika bratskog hrvatskog naroda koji današnji klinci zovu „Kod šest tanjira”. A, nema ni zbog čega, Čomić vilu su spalili izletnici namernici još odavno u mirnodopskim uvjetima a ne ko oni fruškogorski piroman-pikničari da čekaju vanredno stanje pa da „udare s leđa”. Oganj k’o kovid sve to istorijski sažeže i isto je tako vatreno „otišla” i vila iz koje je vojvoda Putnik komandovao u Prvom ratu i Titova etno hižica. Pošast nema ideologiju.

Ali, mi zato imamo još jedno jezeru. Krug do grada u kome nema baš niko. Samo u putu dva vozila pošte sa sve vozačima koji uredno imaju vizire – PTT Vejderi. I jezero na Bubnju bez žive sile (tehnika odmara zabranjeno i njoj da radi dok je karantin) ali zato đubreta koliko hoćeš. Preliva se iz kanti a gomile pored jednake onima sa peskom i šljunkom što su ostavili „zabranom kretanja” zaustavljeni radnici u obnovi i izgradnji. Bačene maske i rukavice svedoče da nije baš od pre. Pa, i da jeste. Oni što ne vole svoju zemlju, jeste ti – „antidržavni” bi rekli da nama korona nije ni potrebna, mislim iz uvoza u stanju smo da je samo proizvedemo. Ali da ne ekomorališemo. Ovoliki vikend je momenat da i „Lidl” i „Tempo” malo predahnu od neumornih zalihaša a stala je, po prvi put u modernoj istoriji i izgradnja novog suda. Kod Milutina „Biblioteka” ovog vikenda „pročitana”, ceo Aerodrom „prizemljen” a beležimo cirka i dva vozila (ipak, u nama svima čuči „onaj kolega u civilu” I. Čvorović – registracije poznate redakciji) za duže, baš duže vreme. Park potpuno prazan već drugi-treći dan. Znači poštuje se. Ministar Stefanović ima i podatke 97% cirka.

Vreme bi i za struku u njenom terminu i simulaciju konferencije za medije. Otvori je doktorka Darija K. T. sa podacima da je u toku od 24 sata preminulo šest osoba (po tri od oba pola) i da je njihova prosečna starost bila 57,5 godina. Stopa smrtnosti iznosi za sada 2,2 procenta. Do sada je u Srbiji od korone preminulo 80 ljudi. Broj novoobolelih je 250 i sada ih je ukupno 3.630 od čega je hospitalizovano 2.684 a na respiratorima 146 pacijenata. U privremenim bolnicama u Beogradu, Novom Sadu i Nišu (dve) je za sada oko 900 ljudi a u Kliničkom centru Kragujevac se leči njih 83 od kojih je na respiratorima 11 obolelih. Struka i pobroja 44 obolela korisnika domova za stare i ostalih smeštaja za ugrožena lica, kao i 25 zaposlenih u njima i reče da nema obolelih zatvorenika. Behu opet i mejl pitanja ali smo već ranije ustanovili ovde da je struka a pre svih Darija K. T. (ne)krunisana kraljica odgovora ne sve u kojima ne kaže ama baš ništa te vas time nećemo smarati. Karantin vikend trodnevac se nastavlja i ide ka svome kraju. Pandemija još uvek ne. O kakvoj vrsti virusa je reč otkriću vam jedan podatak koji ne da ne zna „struka” p.pukovnik P. K., D.K.T., G.S. i Z.L. već ni sam A.V., lično. Za vreme pisanja ovog teksta od korone je u svetu obolelo 20.057 ljudi a preminulo je 10.866 pacijenata i to ne cirka već tačno. Eto. Nadu uliva onih 8.563 koji su se uspešno oporavili. U njih se uzdamo.     

(OVAJ TEKST JE REALIZOVAN UZ POMOĆ VLADE REPUBLIKE SRBIJE, ODNOSNO AKREDITACIJE KOJU JE IZDALO MINISTARTVO UNUTRAŠNJIH POSLOVA. HVALA. VI, NI NE POKUŠAVAJTE DA IZVEDETE IŠTA SLIČNO KOD, I IZ SVOJIH KUĆA. OSTANITE U NJIMA.)

Piše: Zoran Mišić

Fotografije: Lazar Novaković