Dan trideset i osmi – 20.04.2020
Najduži vikend na svetu ulazi (po)lagano (po mnogima „prepolagano”) u svoj zenit a sa malih ekrana (i ostalih mas-medija) se razliva (bez)razložan optimizam struke onako, pravi prolećni. Doktorka Darija K.T. (u’vatila je apstinenciona kriza bez „obraćanja struke”, šta li…?) na RTS-u sinoć se pojavi i nacionu objavi: „da je potrebno još malo strpljenja”… i da je „policijski čas, sa stručnog aspekat ključan i narednog vikenda …” ali da „ne zna za sada koliko će trajati” (još samo nije probana varijanta od četvrtka popodne do srede ujutru) ali i bodro istače da „ne možemo sada da presečemo i sviramo kraj”… Nadoveza se i njen kolega Stevanović u „Blicu” opaskom da sada „opuštanje može skupo da nas košta”… Struka, kakvom terminologijom barata, kao da su išli na specijalizaciju kod sinjor Koline a ne neku medicinsku ali možda puk i bolje kapira tu fudbalsko-sudačku leksiku.
Ne gubimo vreme na njihove nogometno-optimističke frazeme nego da se zaista uverimo kakvo je danas stanje na terenu (ne, fudbalskom, naravno) kada je naš grad u pitanju.
Već uveliko teče (i teče, i teče…) četvrti dan ovog long sajz vikenda, pa da se uverimo je l se ljudi i dalje pridržavaju propisanih mera i zabrana ili im je već prekipelo i puko film. Nije. Dobro je… Kako? Pa, ovako…
Ovog istorijskog vaskršnjeg total karantin vikenda na zalasku promeni se i vreme. Jučerašnje, vaskršnje, letnje, smeniše hladnoća, oblaci, neka mutna izmaglica… k’o da je jesen. Vala i jeste za ostanak u kući. Nema ljudi i automobila samo ogromna jata gavranova, k’o da slute na neku nesreću… Pa, gde ćeš crnju i veću?! Veliki park totalna pustinja. Nikog živog, k’o što je i red. Legat Dragice Nikolić Tomine zakatančen još od kada je „ovo” krenulo (odgovorno, ne samo društveno odgovorno već i zdravstveno). Na raskrsnici kod Medicinske škole, na crveno proleteše tri pandurska auta (nadam se da je u pitanju neka prijateljska utrka, ono, opkladica da se ubije vreme na dežurstvu a ne zaista ozbiljna intervencija koja bi pokvarila dojam o našem gradu u vreme 84. satnog policijskog časa) pa onda više niko… Baš… Sa ove raskrsnice (najprometnije u gradu kad nije pandemijska zabrana kretanja) vidi se prazno sve do Ravnog Gaja. Na drugu stranu do Svetinje, cirka. Posle ko zna koliko vremena mimoiđe nas jedan taksi i to je to. Ne odustajemo (predaja nije opcija!) i pravimo krug po čitavom gradu (dobro, i prigradu, ’ajde) da vidimo da li je baš svuda isto tako. A, jeste.
U Bulevaru kraljice Marije tek na svakih nekoliko minuta zamakne po neko vozilo. Onda najednom čak tri automobila (istinu za volju, jedan je bio kombi) auu… Čak tri?! Kakva gužva u saobraćaju, kolaps u prometu… I opet posle ništa baš dugo (najduže) vreme. U kraju pored (i ispod) „Ipsilona” (gde je u petak od 4 do 7 onako „kuvalo”) kao i u celoj Erdogliji skroz prazno i opustelo. Ni žive duše. Korona je ogolila puno toga i (po)skidala mnoge „maske” (sem onih zaštitnih, naravno) pa se sad mnogo bolje vidi stanje u čitavom gradu. Pre svega ulice. Ovako bez vozila jasno se vidi koliko su propale, neodržavane, uništene i devastirane… To sve nešto (po)krpljeno, „lepljeno”, rađeno onako baš se vidi ofrlje… Ali, ti (o)krpljeni delovi su oni bolji, funkcionalniji, bezbedniji (po vozila prevashodno), gori su oni čak ni tako „odrađeni” sa rupčagama i rupetinama koje zaista ne dolikuju bilo kojem mestu koje ima nameru da se nazove urbanim, gradom ili nekim tako, sličnim „zvučnim” nazivom. Što li ih sada ne rade (udarnički, samopregorno i trudodanski kao onu deonicu Kragujevac – Batočina) kada nema saobraćaja po četiri dana? I vreme je dobro… Da li zbog toga što to onda niko ne bi zamjetio pa se ne bi ni evidentiralo u onim mučnim (pred)izbornim kampanjama koje nam tek slede kad se „ovo” završi. Verovatno je to razlog ali se i ne udubljujemo previše, put (okrpljen, jašta) nas vodi dalje.
Nem nikog ni u Staroj koloniji. Prazno i ispred Sokolane gde plato sa parkovskom galanterijom tužno čeka male Starokolonce da isprobaju prve prolećne praćke. Tu, na lačo poziciji, srećemo i prve ljude. U pitanju su pripadnici policije koji su zauzeli busiju i čekaju da li će neko da naleti. Ono, baš niko. Nikog nisu videli, kažu satima i mi smo njima, ko i oni nama „prvina” ovog okolopondeva tjekom četvrtog dana karantina. Jedan od njih dodaje, a mi nemamo razloga da mu ne verujemo, da od kada je sve „ovo” počelo danju ili noću nikada nije sreo niti video nekoga ko nije imao dozvolu. Bravo za disciplinovani (ne mogu da kažem i „gvozdeni” jer taj izraz rabe A. V. lično i Tiodorović ekskluzivno za Niš, koji gerontološki centra više ili manje) Kragujevac. I ovog i to najdužeg produženog vikenda se ne obrukasmo. I dok nam se grudi nadimaju od lokal patriotizma izazvanog tolikom građanskom svešću i savešću skoknusmo i do „Plaze”. Ej, drugi je dan praznika i sad bi oba bila (pre)puna ali je korona omela te planove. Tržni centar „Plaza”, onako zelenkast potpuno se u ovoj „tišini i praznini” slio (k’o maskiran) sa okolinom i onom nepokošenom livadicom gde u bolja i srećnija vremena odsedaju luna parkovi. Nekako deluje „prirodno” u svoj onoj samoći. Prazan i onaj njen parking na kome inače, nikada nema mesta a ista slika i sa druge, prednje strane.
Primećujemo i jedan novi trend koji je zaživeo među građanstvom. Na balkonima, terasama i prozorima sve češće su okačene nacionalne zastave kao u vremena kada je reprezentacija imala važne mečeve. To je izliv patriotizma i to ne samo lokalnog no opšteg. Da upotrebimo sportsko-strukin rečnik „sada se igra najvažnija utakmica”… zvuči, a?
I Centralna radionica uklopila se i sa centrom i centralom. Onaj njihov „Maksi” (središte tamošnjeg društvenog, duhovnog i kulturnog života) zatvoren, pa shodno tome i sve oko njega klot bez igde ikoga. Nikog živog ni u Bagremaru a u slavnoj Ilindenskoj ulici jedino živo biće koje zatekosmo beše pas koji pije vodu iz bare i na taj način brani boje i dostojno reprezentuje vaskoliki život ovog gradskog naselja. I u „Licici” k’o što priliči epidemiološkoj slici. Trend sa zastavama poštuje se i na Staroj zvezdi. U povratku kroz Koloniju i Erdogliju, prekoputa „Naše kafane” (e, stara, dobra…) penzioner hrani golubove (ali, u zakonskim okvirima – sa terase) i okupi ih se čitavo jato, na stotine… Barem da se nešto mrda i kreće, makar i kroz vazduh do mrvice hleba. Ima i onih koji sede po onim zajedničkim terasama (da li je to okupljanje ili kršenje karantina?) ali, imaju i oni dušu. I, ne samo dušu, nego i kafu, meze, piće… Konačno, ispod jedne krošnje zatičemo gospođu sa kapuljačom (maskirala se?) sa dva plastična „zaječarca”. Pošteno, zaliha taman do fajronta produženog vikenda. Živeli, gospođo i srećan rad.
A na raskrsnici ispod „Y” naletesmo na Palmu, doduše u bilbord (prigodna veličina) verziji. Podig’o palac u vis, onako, mangupski, kul, šeretski… k’o da na ovoj (van policijskog časa baš prometnoj) saobraćajnici ’vata stop za rodno Končarevo. Na (voz)dignut palac i mi odgovorismo prstom pa nastavismo do Gružanske ulice i „zaključane” Kolonske kapije. Ima i komšija koji razgovaraju preko ulice ali svako iza svoje kapije, što možda i nije baš najtiši vid komunikacije u ovom potpuno umrtvljenom prazničnom popodnevu ali je zbog socijalne (i stvarne udaljenosti, znaš koliko je široka ta ulica) i nenapuštanja sopstvenih avlija potpuno dozvoljeno po vučićevsko-konovoj strukino-ženevskoj konvenciji.
Ima i onih praznih buseva, ponekad, što razvoze zdravstvene radnike, koji „jezde” u pravcu bolnice i odatle se vraćaju „napunjeni”. Posti i prase štrase u zavičajnim Korićanima a obezljudili i obezkolili i čuvena Mala vaga i još čuvenije Palilule.
I kod Zastavinog solitera nikog živog nema (samo Lepenica i dalje isto bazdi kao da je doba kuge a ne korone) a ni na onom silnom „mostovlju” (da upotrebim omiljeni političarski izraz iz prethodne gradske režimske garniture) na sva tri komada ama baš nikog i ništa ovde i sada.
Istovetni prizori i oko Štajge (na noj pogotovo) i Hale „Jezero”, pa i čuvene „Filipinke” digle ruke (sad vi očekujete da napišemo „digle noge” ali nećemo u znak poštovanja prema njihovoj krvavo zarađenoj kinti koja ionako ide makroima) iako predaja nije opcija ali preventiva i borba protiv zaraze jeste. Na izlasku iz grada pokraj nas prolete motorista. Eh, motori, motrori, motori… Ko im u kraj može stati? Samo neki Palma ljut što ih prstom prati… No, šalu na stranu, ovi policijski časovi mogu da budu pogubni po učesnike u izuzetno retkom (gotovo nepostojećem) saobraćaju… Valjda nema radara, ne obraća se pažnja na dozvole (sem onih za „kretanje”) tako da mnogi mu ga „daju” do „daske” što se ne ogleda mnogo na krivu „zaražavanja” ali je rezultiralo sa već 20 poginulih i 540 povređenih prometoučesnika od uvođenja vanrednog stanja do danas. Dakle, maksimalno obratite pažnju na saobraćaj koga uopšte nema pa onda odjednom „iskrsne” i to „punom snagom”.
Od „Fijatovog” znaka (jeste, onaj što su ga klinci duhovito nazvali „Verkov stargejt”) nikog, brate do Batočine, a ta deonica je ionako sada pod asfaltnim tretmanom. Samo da je dovrše do drugog talasa kovida. I „Krst” sam i usamljen u svoj svojoj visini i belini jedino ga obišlo jato svraka što se parkiralo na njegov vrh i osmatra okolinu. Osmotrismo i mi (ne, bre, sa krsta već sa puta) a kroz one silne strnjike ima se rašta i (ne)videti. Tamo daleko u (pri)gradskim (a, i to je pomalo pretenciozno) naseljima k’o da se nešto mrda po i između avlija i na sokacima. Valjda računaju da su udaljeni iz centra (svih zbivanja) pa su se malo (pre)opustili. Možda i sama milicija stvarno ne zalazi tako daleko i duboko u unutrašnjost?
Pogled nagore od raskrsnice kod Hale „Jezero” čist ono, ne baš do Gornjeg Milanovca, al’ ’ajde do Vraćevšnice. I Bubanj tradicionalno živahan i komšijedružljiv ugasio i utišan skroz, dibidus. Utihnule i one dostave hrane. Prođe još jedan taksi (i to bez putnika) i to je to. Krug završavamo gde smo ga i počeli kod Velikog parka u Vašarištu i opet možemo da zaključimo da iako je već četvrti dan (nesamo)nametnute (samo)izolacije da su naši ljudi manje-više ispoštovali i ovi „prepreku” vlasti i struke. Pohvala, a direktor policije V. Rebić ako nas se (u pohvalama, dakako) seti, seti… A, ako ne to je bila naša dužnos’…
A, i u svetu manje-više isto gadno. Obolelo skoro dva i po miliona ljudi a preminulo gotovo 170 hiljada. Samo u Evropi, još od juče više od milion bolesnih i 100.000 mrtvih. Turska „izbila” na sedmo mesto po broju žrtava a po broju obolelih (90.000) pretekli Kinu iz koje sve (za)počelo. U Francuskoj 20.000 žrtava a Britanija na upozorenje novinara „revidirala” spiskove smrti pa sad ima 16.500 mrtvih. Španija od 27. aprila „blaži” mere (27.? da nisu u dosluhu sa A.V.-om i p.p.P. Konom) dok obolelih imaju nešto neznatno više od 200.000 pacijenata. SAD (zaraženih 770.00 a mrtvih više od 40.000) i Kanada (35.000 bolesnih i 1.500 preminulih) rešili da najdužu granicu na svetu (među njima) zadrže zatvorenu još mesec dana. Njujork se „umerio” na „ne mnogo više” od 500 preminulih po danu. Broj obolelih u Južnoj Americi prešao 100.000 a druga zemlja po broju slučajeva (15.000) posle Brazila je Peru.
U Berlinu demonstracije zbog mera vlasti (ima i uhapšenih) i to na Trgu Roze Luksemburg. Pa, ’de drugde?! U Rusiji skoro 50.000 zaraženih (više, više od pola u samoj Moskvi) a 405 žrtava. Singapur je dugo „virus imao pod kontrolom” ali samo juče 1.500 obolelih. U Kini 12 novih (8 iz „uvoza) a u Japanu 390 za jedan dan. U Indiji (po 1.500 obolelih po danu, za sad) pik epidemije očekuju u junu?!
Vaskrs odslužen sa vernicima jedino u Belorusiji (uprkos apelu tamošnjih crkvenih velikodostojnika i kompletnog sveštenstva ali i Lukašenkovom insistiranju „da se dođe”) zvanično pet hiljada obolelih a preminulih pedesetak. Da li su to oni A.V.-ovi što prijavljuju više stradalih od ujeda ajkule nego od korone.
U okruženju, Rumunija najugroženija u Istočnoj Evropi (9.000 obolelih i oko 450 mrtvih) a Mađarska je imala „uspon” tri dana i jedan dan „zaravnjenja” po žrtvama kojih je do juče bilo 200 preminulih (a, obolelih dve hiljade), dok u Sloveniji pada broj obolelih ali 77 mrtvih pacijenata. Svetska zdravstvena organizacija upozorava na novi talas pandemije.
Tokom vikenda više od 650 prijava zbog kršenja najdužeg policijskog časa od Drugog svetskog rata na ovim prostorima (ako je i tada imao ovoliki) i još ima fore do sutra u pet. Posle pčelara svoj glas podižu i proizvođači gljiva (ali ne ludara, to nekako fercera) a ima i neka peticija biciklističkog lobija ali što bi pokeraši rekli „pas”… Dačićeva ajro flota odletela za Rusiju (ali ne praznih ruku starijem u većem bratiški-baćuški već sa reciprocitetnim podarokom od 93 njihova graždanina cirka kojima ovde dodijalo) pa onda za Kinu. Ne drema se na (vazdušnim) lovorikama. Rusi tako odoše kući a i 150 naših iz „Čaira” dočeka sa porodicom „Hristos vaskrse!”. Od sutra počinju da rade zelene pijace ali i zanatske radnje, trgovine, knjižare… Pak, kafane moraće da sačekaju još, još mnogo bolje dane. Epidemiolog Tiodorović (naravno uz „gvozdenu disciplinu”) do kraja nedelje najavljuje „najoptimističniji scenario”. Slažem se, samo nemoj taj „srpski scenario” da šaljete SMS-om. Neka vam je prošli put „sa italijanskim” i porukama na pameti.
Dobre vesti stižu i u Kragujevac i Šumadiju koji na današnji dan ne beleže ni jednog jedinog novoobolelog pacijenta. U našem Kliničkom centru hospitalizovano je 88 pacijenata (još manje nego juče), a na respiratoru je devet osoba. Četvoro pacijenata je od prekjuče na beogradskom Sajmu, kao i po jedan iz Rače i Kraljeva. Do sada su iz K.C.-a ovdašnjeg otpušteno 34 izlečena pacijenta ne samo iz našeg grada već i: Aranđelovca, Batočine, Rače, Kraljeva, Ćuprije, Rekovca, Paraćina, Svilajnca, Raške i Ivanjice. Cirka.
Sa optimističkim prognozama (i proročanstvima struke započesmo ovaj tekst pa ga i privedosmo kraju) od Darije K.T. do Tiodorovića (odnosno njihovih izjava) proteče čitav, još jedan korna dan. A, u tom danu, posle vaskršnje-praznik pauze struka ponovo zauze svoju pozituru i termin u 15 h (i to, pokazaće se poslednji put, za sada, bez novinara). U poslednjih 24 sata preminule su tri osobe (dva muškarca i jedna žena) a ukupan broj mrtvih u Srbiji je do sada 125 ljudi. Broj novoobolelih je 312 a ukupno imamo 6.630 pacijenata, od kojih je 3.703 u bolnicama a 108 na respiratorima. Izlečeno je 870 pacijenata i struka kaže da „beležimo” već pet dana više onih koji napuštaju bolnice nego onih u „suprotnom smeru”. Da li? No, struka ponovi odsutrašnje blažene mera: za penzionere tri termina od po pola sata utorkom, petkom i nedeljom u rasponu od 600 metara od mesta stanovanja (ko će to da premerava) i to od 18 do sat iza ponoći. I policijski čas je „skraćen” za sat do 19 časova a od sutra počinju da rade zanatske radnje, trgovine (milo mi je za nautiku) i zelene pijace. Od sutra će i novinari moći ponovo da prisustvuju obraćanjima struke (iako nije bilo obolelih po redakcijama ama baš ni u jednoj) ali, naša vlas’, ne bi bila NAŠA vlast da ne napravi opet neku stupidariju. U vezi sa ovim ona je sledeća: jednog dana na konferenciji će moći da budu samo televizije i agencije a drugog dana štampani mediji i portali, navodno, opet zbog bezbednosti novinara samih. Lično mislim da je mentalna bezbednost (i higijena) najvažnija te je dovoljno da sa ovog spiska isključe: RTS, TANJUG, PINK, ona „tri tabloida”… a, da i „Jedinstvo” i onda (mada ne baš do kraja, pazite šta vam kažem sledi narednih dana cunami pitanja o deci i vrtićima a vi možete da mi verujete ili ne verujete – jeste, citat je) bi to bilo podnošljivo. Pitanja onih neumornih roštiljdžija i svinjokoljaša o prvomajskim urancima i piknicima preskačemo kao ona o letovanjima i sličnim dangubicama preskačemo po difoltu. Natuknica i graditeljima da nastave „obnovu i izgradnju” ali oni nisu nikada ni (pre)stajali.
Traje ovaj najduži vikend kao da mu nema kraja. Živeli mi! A, Srbija će već nekako, kao i uvek, da se snađe. Ali, da vas podsetim, predaja nije opcija (A.V.) i sutra je novi dan (S. O’Hara) i valja opet ’vatati mesta u redovima. Svi se već odavno brinu kako će planeta izgledati posle korone (mada, bi moglo da se sačeka da stvarno i prođe) i na šta će da liči. Moramo da se složimo sa francuskim ministrom spoljnih poslova koji je danas to ovako (pr)ocenio: „Svet posle koronavirusa biće isti, samo gori”… Vala baš, tako.