Ljubiša Šljivić i Teodora Mitković već 12 dana pešače čuvenu rutu CAMINO DE SANTIAGO od Portugala do Španije.
Cilj akcije je da pozovu ljude da pomognu malom Jakovu Dučiću, koji ima 5 godina i kome su potrebna sredstva za kupovinu leka Spinraza, fizikalne i hidro terapije
Ljubiša Šljivić na svojoj fejsbuk stranici Dnevnik jednog bicikliste piše o pređenim kilometrima , ali i utiscima sa ovog neobičnog putovanja
Ruta: Plaža da Concha (San Pedro de Moel) – jezero Ervideiro
Pešačili: 30.03 km (ukupno: 314.64 km)
Kasno sam ubacio u ‘kljun’ nekoliko komada hrane i to mi se odrazilo na san. Budio sam se u par navrata sanjajući neke gluposti ali sam se na kraju ipak lepo odmorio. Spavanje na ovom peščanom brdu je bio dobar izbor.
Pešačimo uz okean i njegove peščane plaže. Još od juče i ovde se nastavlja odvojena biciklistička staza. Izlazimo na nju i kreće naše koračanje.
Pešačimo već sat i po. Dugačka prava linija koja se tamo u daljini neznatno uzdiže i zatalasa. Čoveče, izludećemo od ovog pravca. Kilometrima ne viđamo ljude, prolete pored nas u automobilima ali to ne računam. Poslednjih dvadesetak minuta naiđe poneki biciklista i uz osmeh nam se javi.
Počeli smo da smišljamo sebi dodatnu zabavu, kad vidimo da neko trči ili vozi bicikl a mi mu napravimo špalir pa mu aplaudiramo, bodrimo ga, osmehujemo mu se, a ljudi, znaš već, osmeh je lek, pa nam svi uzvrate osmehom a nama sve lepo…
Znaš, malo je čoveku potrebno za sreću.
Počeli smo da odbrojavamo koliko nam je još ostalo do najbližeg marketa. Problem je što nam se prodavnice ne nalaze usput, moramo da skrenemo dva kilometra, a to je još dva nazad, a to je čitav sat pešačenja da bi bio na tački odakle nastavljaš dalje.
Ali, nekako se toj pauzi posebno radujemo, znamo da nas čeka obrok, hlad, odmor, pa nekako ubrzavamo korak kako se blizimo tom momentu.
Jedan biciklista stade, upita nas odakle smo i da li idemo Camino? Potom je izvadio svoju flašicu vode i presuo nam sve i kap… a zašto? Zato što pešačimo već tri sata, nigde više za natočiti, po jakom suncu, ljušti nam se koža na vratu i rukama…ostali smo bez vode.
Dobro ću zapamtiti ovu peščanu pravu liniju. Zamisli asfaltnu crtu sa dosta peska od 14 kilometara bez igde ičega…uh, pakao!
Prava psihološka teretana!
Gledam u Teodoru.
Znaš, nisam pisao ovde do sada, ali… Zaista joj skidam kapu za ovo, znaš… njoj je ovo prva velika avantura. Ona pešači već 12 dana bez dana pauze.
Ona ima ženskih problema i niti jednog, ama baš nijednog momenta nije podigla ton, nije rekla da ne može, da se pita šta će joj ovo, pod tolikim teretom, spavanjem u šatoru danima, bez tuša, struje, kreveta… Znaš, bez lažne skromnosti ali za ovakve stvari treba imati srca i dozu ludila… biti žensko i raditi ovo… skidam joj kapu uz duboki naklon do poda.
…
Na ulasku u gradić Vieiru, pustio sam domaću muziku i to baš jednu pesmu koja mi uvek probudi emocije.
Zaplakao sam. Same su krenule… valjda umor stigne. Pešačim iza Teodore, pevam u sav glas, suza suzu stiže, a ja se smejem, dok znoj lije sa svih strana.
Srećan sam. Što sam ovde, na stazi, u ovim bolovima, što nisam sam ovoga puta, što pevam dragu pesmu i što će uskoro obrok i pauza za otekle noge.
Ovde je meso izuzetno jeftino, pre neki dan smo uzeli čitavo pečeno pile za nepunih 5 evra. Kupili smo i sad, narezali smo crnog luka i udri. Kako je ovo slatko!
Danas je sve zatvoreno. Prvi maj pa ništa ne radi. Nakon pauze za punjenje baterija u kafiću Cinema, krećemo dalje. Sunce je u zalasku i pirka lagani vetrić.
Naletosmo na napušteno zaraslo dvorište i u njemu stablo puno pomorandži. Uzeli smo 4 pa onako, ko prasci, davimo se od slatkoće svakog ploda. Grad je pust, napustamo ga ubrzo.Odvajamo se ka jezeru Ervedeira.
Društvo nam prave brda od peščanih dina. Zalazak sunca je nestvarno prijatan, blag, usred peščane pustinje, dok koračamo siti, napiti i bez bolova a uz muziku. Ne tražim nista više.
Uživamo u momentu, pričamo o životu, razmenjujemo mišljenja… Kako samo uživam u šetnji.
Usudicu se da kažem da mi je ovaj momenat ostao snažno urezan već sad, tako je sve…nekako…potaman i baš onako kako bi trebalo da bude.
Nailazi nam u susret neki stariji muškarac, trči, trenira, a mi stadosmo sa strane pa ga bodrimo u sav glas i pozdravismo se. Prijalo mu je. Pevam iz sveg glasa, odzvanja pustinjom.
Kakav magičan kraj dana.
Stižemo pre zalaska sunca, nalazimo mesto kraj jezera, širimo šator i u miru dan privodimo kraju.
Camino, hvala ti na ovoj vecerasnjoj magiji.
Malom Jakovu možemo pomoći na sledeći način, te vas molim da, makar obavestite najmilije da pomognemo klincu.
Ukucajte tekst poruke 86 i pošaljite na 2407
86 na 2407
Jakovu možete pomoći i na sledeći način:
Uplatom na račun korisnika
Dinarski račun: 160-487294-81
Devizni račun: 00-540-0002389.5
IBAN:
RS35160005400002389595 SWIFT/BIC: DBDBRSBG
Detalji su ovde: