Mlada novinarka Milica Radosavljević vodi Dnevnik jedne trudnice. S čim se buduće mlade majke suočavaju, šta ih raduje, od čega strahuju, moći ćete da čitate u našoj novoj rubrici – MILICA.
Kada si spremna da postaneš majka? Kada je pravi trenutak za to? U kom času, uslovno rečeno, predahnuti sa karijerom i posvetiti se, jednom od najinspirativnijih i može se reći najvažnijih perioda u životu?
Koliko god mi hrlili za poslom, uspehom, imperativom mladosti, produžetak vrste i stvaranje porodice, predstavlja jednu od bitnih stavki u životu. Jer, i nas je neko rodio, odgajio, tako da i mi to želimo učiniti za sebe. Ovo vam govori jedna poodmakla trudnica, nabujalih hormona i puna radosti da što pre ugleda svoju bebu.
Sa tek svršenim fakultetom, razmišljala sam o potrazi za poslom, konačnoj samostalnosti i nezavisnosti od strane roditelja, malo uživanja u mladalačkom životu nakon kontinuiranog školovanja. Dete je dolazilo tek nakon svega toga. I najiksrenije, s’ poštovanjem sam gledala na devojke koje su zatrudnele i porodile se tokom trajanja fakulteta. Pored toga, završavale su studije u u roku.
Meni je sve to bilo prilično daleko, tek kada pronađem srodnu dušu, pravu osobu I budem spremna da se posvetim tim stvarima.
Međutim, stvarnost je potpuno drugačija od onoga što mi u svojoj glavi zamišljamo.
Tri i po godine su prošle otkad sam završila fakultet, a od posla ni traga ni glasa. Sve nešto povremeno, trenutno, bez mogučnosti dobijanja za stalno. Sigurnost svedena na nulu. Razočaranje u porastu. Jedna od važnijih stvari nezadovoljena i nepostojeća, ako govorimo o bebi u nekoj daljoj budućnosti. Osnova nepostavljena.
Ta i sijaset drugih stvari činile su da se stvari neće skoro promeniti, i da neće postojati uslova za to. Ali opet, realnost te prodrma i demantuje.
Posle nekog vremena, pronađe se neki posao (naravno, ne u svojoj struci), ali za današnjicu itekako pogodan. Prepusti se blagodetima života, priušti nešto što je do sad bilo neostvarivo.
Nedugo potom, naiđe taj neko sa kim bi želeo sve. Nestrpljivo ga iščekuješ, nadaš mu se, i maštaš o najlepšim planovima koje bi sa tom osobom realizovao.
I eto, tu sam danas. Ponosna trudnica, u 7.-om mesecu, očekujući svoju Višnjicu. Iako nisam verovala da će se to dogoditi sad, srećna sam. Što je najvažnije. To je odgovor na pitanje – da li se materinstvo može planirati ili ne ?
Sad razumem sva osećanja i emocije koje ovladaju jednom trudnicom. Povremene tuge kao reakcija na česte promene raspoloženja, brige za dalji tok trudnoće kao i dolazak bebe, neopisiva sreća zbog celokupne situacije. To se stvarno ne može opisati, samo doživeti.
Posle svega, jedino mogu da potvrdim polemiku s’ početka teksta – ne postoji pravo vreme za stvaranje porodice, nego kada ti osetiš. Kada se poklope sve kockice, Kada stvari dođu na svoje mesto, posmatrajući iz svog ugla, jer ništa nije idealno i ne može biti. Sve je u oku posmatrača.
Najbitnije je uživati i prepustiti se trenutku, kao što i ja trenutno činim, Osluškujem svoj organizam, prilagođavam se bebi i pripremam se za sve ono što sledi. Jer kako kažu, tek posle stiže ono najteže, ali i ono pravo i najslađeq…