Dragi dnevniče,
Prolazi još jedan dan. Uskoro se bliži kraj najkraćem mesecu u godini – februaru. Bližimo se finalu. Konačno. Juče sam ušla u deveti mesec, tzv. sigurnu zonu. Sad se porođaj može dogoditi bilo kad, bez ikakvih problema ili straha da je prerano, iako je termin za nekih mesec dana.
Najiskrenije, radujem se tom trenutku. To je verovatno zato što znam da je kraj, pa jedva iščekujem. Da sam u šestom mesecu, ne bih ni razmišljala u tom pravcu. Ali pošto znam da je kraj, jedva čekam. To je kao i sve u životu. Hiljadu i jedno osećanje svakog dana me sve više i više zaokuplja. Bojazan od porođaja je totalno u drugom planu. Koliko sam pre o svemu tome mislila i mozgala, sada se prepuštam. Biće, kako će biti. Nisam ni prva ni poslednja koja će se poroditi, a i ne mogu ostati da se ne porodim. Odgovornost je ovladala. To je prava reč. Mada, sad se javlja jedno sasvim drugo poglavlje pitanja. Šta se dešava nakon porođaja ? Kako posle ? Šta raditi kad beba konačno stigne u naš dom ?
Koliko čudno zvuči kad se postavi ovo pitanje – šta raditi kad beba konačno stigne ? To je cilj svake trudnice, buduće mame, porodice koja želi bebu. I naravno, ja sam deo te grupe. I konstantno maštam o dolasku tog dana. Ali, mislila sam na nešto drugo. Prvi put u životu postajem odgovorna za još jedno maleno biće, pored sebe. Do tog trenutka, bila sam fokusirana na svoje postupke i njihove posledice. Kad pristigne Višnja, stvari će se iz temelja promeniti. Centar mog sveta postaje ona. I koliko god da je sve to lepo, slatko, neodoljivo, primamljivo, izvesnu dozu straha i strepnje nosi sa sobom. To maleno biće ne zna da govori, da hoda, da o sebi brine. Sve svoje emocije iskazuje smehom i plačom. A mi smo tu da prokužimo da li je u određenom trenutku zadovoljno ili ne. Bitno je da bude nahranjeno, presvučeno, zdravo i ispunjeno ljubavlju. A ljubav dobija od svojih najbližih, ali prvenstveno od roditelja, koji su tu da bi brinuli o njemu. Radovali se njegovom napretku, svakom novom koraku koji bude pravio u svom mikro svetu.
Ovo osećanje je počelo da me zaokuplja u poslednje vreme. Zapravo, to je glavna preokupacija sa kojom se budim svakog jutra. Ponekad i sanjam takve momente. Sve to pripisujem svakodnevnoj normalnosti, brizi, koju svaka žena u ovom periodu mora doživeti. Sve što sledi nakon porođaja, predstavlja tu magiju roditeljstva, koja može biti sjajna, a ponekad i malo tamnija. Sve je to život, i sve je to prihvatljivo. Jer sve što je lepo, čarobno, i što se dugo čeka u životu, ima svoje i dobre ali i manje dobre strane.
U razgovoru sa ženama iz svog okruženja, koje imaju decu, shvatam da su i one isto ili bar slično doživele. Možda moj jedini i trenutni ’’problem“ jeste dosta razmišljanja. Takva sam sama po sebi. Svemu sam pristupala na taj način. Verujem da je sada još izraženije.
Jedino što pamtim i čega se uvek setim, jesu reči moje mame: „Sve to dođe na svoje kad ugledaš svoju bebu. Osećaj se sam stvori. Sve prethodne tegobe se zaborave.“ I to je mantra koju svakodnevno ponavljam. Sadrži smirujuće dejstvo. A i sama verujem da je tako.
Samo podrške, ljubavi, nežnosti, lepih trenutaka, i sve će se samo odvijati, svojim tokom. Normalno, neće uvek sve biti idealno, kako smo mi zamislili, jer idealno i ne postoji. Ali svakim svojim postupkom, smirenošću, i željom da sve bude kako treba uticaćemo da koliko-toliko dosegnemo bar mrvicu idealnog. A to je cilj.
Ah, evo i Višnjica se probudila. Svojim ’’udarcima“ nagoveštava da je tu. Odoh malo da joj se posvetim, dok je konačno ne ugledam uživo. A tebe dnevniče pozdravljam, do nekog narednog susreta.
Milica Gutić
