Dragi dnevniče,
Evo odmiče još jedan ponedeljak, u moru ponedeljaka od kojih je satkana ova moja trudnoća. Sutra je novi mesec. Mart. Mesec u kojem je predodređen moj termin za porođaj. Polako, ali sigurno stižemo do finala. Strpljenje izmiče kontroli. Svakodnevno. Koliko sam u jednom trenutku srećna, puna života, živahna, toliko sam u sledećem melahonlična i letargična. Rolerkoster emocija. Kada se tome pridodaju mini i povremeni bolovi u donjem delu stomaka, ponekad u kičmi, i sve ostalo što prati sam kraj trudnoće, čine da bude stvarno dinamično, iako nije baš tako. Nije mi prijatno dok sedim, a ni dok ležim. Sve brzo dosadi i stvara nelagodu. Prosto mi se ne može ugoditi. Kretanje je svedeno na minimum, u odnosu na prethodni period. Odlazak kod lekara, poneka kratka šetnja. Krećem se kao pingvin na ledu, usporeno i obazrivo. Ali tako mi prija. Bez naglih pokreta.
Prošle sedmice bila sam kod ginekologa. Sve je kako treba da bude. To me stvarno, pored standardnog straha i strepnje, čini smirenom i spokojnom. Koliko god kontradiktorno zvučalo.
Lekar je potvrdio da je teško da će išta biti pre termina. Sa zadrškom da postoji mogućnost, da bebica iznenadi. A i ja imam neki osećaj da neće iznenaditi. Termin je rezervisan za drugu polovinu i kraj ovog meseca, tako da mi je lekar rekao da se javim tokom polovine kako bismo izvršili sve što je potrebno za pripremu porođaja i odlazak u porodilište. Prvi ginekološki pregled, rad svih analiza, itd. Primaklo se. Toliko sam sve iščekivala, a sad mi je ispred nosa. Dani se nižu neumitnom brzinom. I priznaću, to mi odgovara.
Pored tih priprema koje svakako moram obaviti, ono što je meni ostalo jeste pakovanje osnovnih stvari koje nosim sa sobom kad krenem na porođaj. Torba za porodilište. Ona mora biti spremna, u svakom trenutku. I kod mene jeste, već neko vreme. Svakim danom je dopunjujem još nekom stvarčicom, ako sam je u prvi mah zaboravila. Spakovan je neseser sa ličnom higijenom, potrepštine porodilje za nakon porođaja, papuče, spavaćica.. Neposredno pred sam polazak, dodaću i bade mantil, kao i flašu vode, suvi keks, limun, za koji kažu da je neizostavan.
U jednom delu spakovana je i moja uzbuđenost, ustreptalost, kao i želja da sve prođe kako treba. Pored svih iskustava koje konstantno slušaš, moliš se Bogu samo da sve bude u redu. I sa bebom, i sa tobom. A verujem i da hoće, jer samo pozitivno razmišljanje može dovesti do ishoda kakav zamišljamo.
I daa, zaboravila sam reći. Kupila sam nešto i za svoju bebicu. Pored brojnih, nasleđenih stvari koje dobijaš od sestara, drugarica, želim da imam neki kompletić u čemu bi Višnja izašla iz porodilišta. I to sam ispunila. Kupila sam ono u čemu je zamišljam. Sve je tako slatko, malo, da se istopiš dok ga posmatraš. To je samo za početak, za ostatak će se tata pobrinuti dok su beba i mama u porodilištu.
Do skorog viđenja, puno te pozdravljam moj dnevniče !
Milica Gutić
