Prošle sedmice sam bila kod lekara. Standardna procedura, kao i svakog meseca tokom trudnoće. Odlazak na redovnu kontrolu. Dan ranije radim analize krvi i urina, da bih sledeći sve to proverila sa svojim ginekologom. Ipak, ova se malo razlikuje. Prvi put u životu sam radila analizu krvi OGTT, tj. test opterećenja glukozom. Test tolerancije na glukozu predstavlja test kojim se procenjuje reakcija organizma na unetu glukozu (oralno). Meri se koncetracija glukoze u određenim vremenskim intervalima (pre i nakon unošenja), i čitav proces traje od dva do tri sata. I radi se samo u tri slučaja: otkrivanja poremećaja metabolizma šećera, ranog otkrivanja šećerne bolesti (dijabetesa) i otkrivanja dijabetesa tokom trudnoće. Iako su mi sve analize do sad bile dobre, nisam dijabetičar, i beba je zdrava, prosto ovaj postupak za jednu trudnicu je nezaobilazan. Ginekolog želi da proveri sve, kako ne bi došlo do neočekivanih preokreta, jer neretko dolazi do stvaranja trudničkog dijabetesa.
Dosta sam slušala o svemu ovome, od prethodnih trudnica, zatim dijabetičara, tako da mogu reći da sam prilično informisana, Samo provođenje vremena od tri sata u nekoj medicinskoj ustanovi, čekajući da se nešto završi, bez mogućnosti da se bilo šta konzumira od hrane (kako prethodno veče, tako i u samo jutro, kao i tokom procedure čitavog testa), izaziva mini osećaj panike. Bar u mom slučaju. Jer trudnica, čim otvori oči ujutru – razmišlja šta bi mogla da pojede. Opet, govorim u svoje ime, ali se nadam da se i ostatak trudnica slično oseća. Kao devojka nisam ni razmišljala o jelu tokom jutarnjih časova. Sada, to mi je osnovna asocijacija na jutro. U cilju sprečavanja reakcije želudačne kiseline ili gorušice, kao svakodnevne jutarnje pojave (zbog koje se trudim i da ne jedem +-kasno uveče, pa sam ujutru gladna), ono što želim ujutru je nešto da -pojedem. Mislim da tu ima dosta i do psihološkog stanja, jer sam tokom trudnoće svoj organizam navikla na takav sled događaja, pa svaka promena ili odstupanje utiče da se unervozim a i budem nestrpljiva, dok se žargonski rečeno – ne vratim u svoj kolosek i načinu funksionisanja koji sam do tad imala.
Probudila sam se rano ujutru, spremila, i sa svojim suprugom uputila ka domu zdravlju, na izradu testa. Iskreno, mnogo mi znači što je on tu, pošto većinu svog vremena provodi na radu u insotranstvu. Trenutno je boravio u Srbiji tokom praznika. Iako sam navikla da sve preglede, uglavnom, obavljam sama (osim ona prva tri meseca kada od mučnina i povraćanja, nisam znala za sebe – pomoć svekrve, mame bila je neophodna), za ovaj mi je puno značio. Upravo zbog svih osećanja koja su se komešala u meni, očekivanja, ishoda testa, itd. Sve je to sasvim normalno kod trudnice. To je ono što sam zaključila u proteklih osam meseci.
Stigli smo. Divne medicinske sestre su me primile. Moram da naglasim divne, jer su one tu od početka moje trudnoće. Mislim da su ipak smirenije i staloženije postavljene na odeljenju vađenja krvi kod trudnica i dece. Rekla sam šta radim ovaj put, i objasnile su mi kako je potrebno da postupim. Sam OGTT test sadrži tri etape. Ujutru mi uzimaju krv iz vene na analizu, prethodno praznog stomaka, Nakon toga, pijem 75g glukoze razmućene u čaši vode. Sat vremena posle – vadim krv, kao i sat vremena od drugog vađenja krvi. Ukupno tri puta me bockaju u venu, da ne kažem ’’buše’’ – kako bi se sve utvrdilo kako treba.
Navikla sam da svakog meseca, jedan dan, izjutra rano idem u laboratoriju i vadim krv – praznog stomaka. Taj deo nije mi pravio nikakav problem. Ali sam imala bojazan od šećerne vodice koju je potrebno u što kraćem vremenskom roku da ispijem, kako bi se što pre spustila u krv, a pritom ne povratim, tj. da ostane u organizmu. Količina nije uopšte mala, a ja sam trudnica koja i u poznoj trudnoći i dalje ima nagon za povraćanjem. Otuda i strah. Povrh svega, potrebno je da izdržim naredna dva sata, bez unosa hrane.
Vreme je prolazilo. Dobro sam se držala. Trudila sam se da ne razmišljam o tome što se dešava. Jer i to dosta utiče. Smejala sam se sa svojim dragim, gledali smo razne video snimke na internetu, kako bismo prekratili vreme. A opet, u meni se rojilo hiljade emocija, za koje sam se trudila vešto da prikrijem. Pretpostavljala sam da je sve u redu, kao što su i konačni rezultati – dan nakon intervencije, potvrdili. Ali, htela sam da tu brigu rešim, završim i više o njoj da ne razmišljam. Zato sam htela da se sve finalizira tad, bez potrebe novog dolaska.
Vreme je odmicalo u priči sa nekim od medicinskog i tehničkog osoblja ove ustanove, jer smo bili nezaobilazni i jedini u čekaonici, tokom jedne od najvećih slava pravoslavaca – Sv. Jovan.
Nisam ni osetila, došao je kraj. Izašla sam posle trećeg puta, iz laboratorije. Osetila sam olakšanje. I to veliko. Prethodno sam se osećala kao u stegama. Možda čudno zvuči, jedan rutinski pregled, ali prema mom mišljenju – u trudnoći sve poprima široke razmere. Svaki dan je nova prepreka, uslovno rečeno – tegoba, na putu do dolaska svog finalnog proizvoda. Žena nije svesna koliko je jaka, koliko je njen organizam izdrživ da opstane, u do tad za nju – nezamislivim uslovima. I bude ponosna na sebe, jer se postepeno priprema za veliki, trenutno – najveći korak, u dosadašnjem životu – porođaj. Sve što je izgledalo neostvarivo, nedokučivo, sad je tu, na dohvat ruke. Naravno, svaki svoj životni trenutak nosi neku teskobu, za koju mislimo da je nesavladiva, nedostižna. A onda se kroz neko vreme svemu tome slatko nasmejemo. Verujem da ću se isto tako jednog dana svemu ovome smejati i prisećati ovakvih uspomena, koje su od životne važnosti. Iako mi sad izgledaju enormne, vremenom mogu očekivati samo veće. Ali dobro, sve je to za ljude.
Piše: Milica Gutić
