Rođena sam u Valjevu. U Valjevu završila osnovnu i srednju školu. Fakultet u Beogradu. Mada, nikad nisam ni pomislila da ću živeti u nekom drugom gradu, a još manje u Kragujevcu. Ipak, život iznova iznenađuje i sudbina te navodi na put koji nisi ni u najluđim snovima mogao usniti.
Radila sam kao disponent, prateći kamione po Evropi, u svom rodnom gradu, kao srpskoj ekspozituri. Posmatrala sam taj posao kao trenutnu stanicu, za dolazak do nečeg višeg. Kao npr. prikupljanje novca za ostvarivanje i početak rada u mojoj branši, ili odlazak u matičnu državu firme u kojoj radim. A onda prepuštanje nečem novom i nepoznatom, što mi je u tom trenutku itekako godilo. Ali, opet te realnost demantuje i život postavi neke svoje smernice, koji u datom slučaju budu itekako pogodne i ne bi se bunio protiv njih. Šta više, život ti ponudi bolje i više nego što si ti za sebe hteo.
U svakom poslu, ima uspona i padova. Svakojakih prezasićenja, umora, potrebe da pobegneš od svega, nakon određenog perioda rada. Posle nekog vremena, i sama sam to doživela. Iskreno, bilo mi je muka od svega i želela sam sve da napustim. Kapitalistički sistem rada – od jutra do sutra, strogi šefovi (u ovom slučaju Italijani), okrenuti samo ostvarivanju profita, retko kad’ mare za zaposlenog i njegove potrebe. Obezbedili su vrlo finu platu za naše uslove, pogotovo za mene kao samostalnu devojku u tom trenutku, i smatraju da je sve rešeno, jer je radnik za njih potrošna roba i lako zamenjiv.
Baš u trenutku kad sam htela dati otkaz, pojavio se on. I više ništa nije bilo isto. I više nisam pomenula napuštanje posla, niti se požalila na bilo šta što se tokom radnog dana dogodi. Sve je postalo nekako lakše, jer su se prioriteti reorganizovali i postavili na svoje mesto. Posao sam počela posmatrati kako treba – kao čisto ostvarenje egzistencije, a ja sam se zaljubila.
I ljubav me je dovela do Kragujevca. Novog grada, u kojem nikada ranije nisam bila.
Velika promena. Sve je za mene novo, a to meni kao vrlo znatiželjnoj i komunikativnoj Blizančici, spremnoj da upoznaje nove ljude, predele – itekako je odgovaralo. Prijalo mi je sve što sam videla. Uživala sam u svakom momentu, u svemu što je novitet pružao i prepuštala se svemu što je nova sredina nudila. Stvarno, za mene, pregršt novih stvari. Iako živimo u istoj državi, isti smo narod, mentaliteti nas određuju. Postoji ta neka razlika između Valjevaca i Šumadinaca. Valjevci, geografski malo više okrenuti ka severu iako su šaljivdžije znatno su smireniji, dok kod Šumadinaca to nije slučaj. Temperamentni su, direktni i otvoreni. I koliko god to ponekad bilo teško za savladavanje, da se tako izrazim, to je ono što ih krasi.
Nikada nisam patila, niti imala problem što sam iz malog grada. Volela sam ga i dalje da ga volim. U njemu je sve malo, ušuškano i blizu. Tako da se nisam preterano radovala, niti žudela da što pre odem za Beograd, na studije, i da sve učinim kako se ne bih vratila u svoj rodni gradić. Beograd posmatram kao glavni grad, grad sa mnogo više prilika i mogućnosti, a i blizu Valjeva, bio je sasvim prikladno rešenje za mesto studiranja. Ipak, nisam ga nešto preterano volela. Beograd mi je kao džungla. Ogroman grad, pun došljaka koji ga smatraju svojim, a pravi Beograđani – starosedeoci, duboko su skriveni. Drugo, u Beogradu ne možeš imati slobodno vreme – provedeš ga u prevozu, u kretanju od tačke A do tačke B.
Kragujevac nije takav. Nije mali grad, univerzitetski je, sa većim brojem stanovništva, a opet ništa veliko. Ništa preterano. Zato i pleni. Pruža više mogućnosti, a opet nije grad u kojem jedan drugog „kolju“ za poziciju, radno mesto, beskrupulozno i bezobzirno. Naravno, u svakom žitu ima kukolja, ali generalno gledano – ovde je to gotovo neprimetno.
Kragujevac je grad koji je ispunjen toplinom, ljubavlju, srdačnošću. Grad u kojem sam ja spoznala ljubav, osetila je i nastojim da je razvijam. Pronašla svoje novo utočište, sreću, bezbrižnost. Sve ono što sam stvorila u svom rodnom gradu. A mislila sam da se to neće ponoviti, i da je to uopšte nemoguće ponoviti. Stvarno sam se prilagodila, ali isto tako, i ovaj grad se prilagodio meni. Pomogao mi je da se snađem. Da prihvatim sličnosti, razlike i nastavim da živim i bivstvujem u njemu kao da nikad nisam menjala sredinu. Kao da sam oduvek ovde.
Naročito u trenutnom stanju u kojem se nalazim, uspela sam još više da upoznam svaki delić ovog grada. Najviše kroz šetnje tokom trudnoće, kojih nije manjkalo. Obožavam da prošetam do Velikog parka, Šumarica, da sednem na kolače ili sladoled u centru, ali i da se uputim do jezera Bubanj koje odiše posebnom atmosferom. Jeidnstvenost ovog jezera proizilazi iz njegovog oblika – srca, što ga čini karakterističnijim i unikatnijim.
Jedva čekam da sa svojom Višnjom nastavim da istražujem ovaj divni grad i upoznajem i nju sa njegovim lepotama, ali i da otkrijem svašta nešto novo – što nisam uspela do sad.
Mnogo me obradova ovo sto pročitah! Hvala Milice!
I ja volim Kragujevac sa svim vrlinama i manama. Mico, uzuvaj u svim čarima Šumadije, ljubi te Valjevka.