Dragi dnevniče,
Nisam ti dugo pisala. Bila sam prepuštena razmišljanjima kojima sam svakodnevno zaokupljena. I uglavnom sam u takvom raspoloženju. Dok ležim i osluškujem bebu, misli se vrzmaju po glavi. Svakojake. Možda ne bih trebalo toliko da razmišljam, ali prosto – od sebe ne mogu pobeći. Ljudi kažu – uposli se, pa ćeš skrenuti tok misli. Međutim, kod mene ni to ne pomaže. Ja i dok nešto radim, fokusirana sam na stvari o kojima brinem. Tako je kako je. Zato mi svaki rad, bilo da je to sređivanje, raspremanje ili neki drugi vid kućnog posla, traje duže nego što bi trebalo.
I dok sumiram utiske na samom kraju trudnoće i ulazak u novo poglavlje (desetak dana me deli od porođaja), prisećam se početaka. Perioda, kada sam saznala da sam u drugom stanju. Vraćam film u glavi. Toliko nepoznanica na samom početku. Privikavanja organizma na novo stanje. I psihički i fizički. Mučnine, nesvestice, ležanje. Zdrav si, a opet dovoljno ograničen u obavljanju osnovnih radnji. Nesporno, potrebna ti je pomoć drugog. Bar je tako bilo u mom slučaju. Malaksala sam da sama odem do zdravstvene ustanove, a svakodnevno je potrebno raditi analize. Promena grada i nemogućnost da odem do mojih, iako Valjevo nije toliko daleko. Dragi radi u inostranstvu. I sijaset drugih stvari. Pored fizičke slabosti, postavljam sebi razno-razna pitanja. Da li ću uspeti da izrdžim sve ? Nikada se nisam osećala tako. Iskreno, od celokupnog ovog perioda, mislila sam da je najteži porođaj. U tom trenutku, nisam ni pomislila na porođaj.
Pokušavam da pronađem snagu u samoj sebi. Tražim podršku u razgovoru sa svojim bliskim i važnim ljudima. Stalno čitam šta se dešava u I, šta u II, a šta u III trimestru, gledam različite video snimke o trudnoći, porođaju, pratim iskustva drugih trudnica… Uskoro i prolazi prvi talas, dobijam snagu i uspravljam se na noge, ali sve je to nepromenjeno u velikoj meri, jer svaki period sa sobom nosi svoje ’’tegobe’’ i nove okolnosti.
Čitajući mnogo štošta, naišla sam na jednu vrlo zanimljivu informaciju. Obradovala me je u tom trenutku. Saznala sam da svaka nezaposlena porodilja sa prebivalištem u Kragujevcu dobija 30.000 dinara, mesečno, u periodu od godinu dana. Zapravo, pre svega je bilo 20.000 dinara, da bi onda povećali na 30.000. Bilo mi je drago što sam već prijavljena na adresi u Kragujevcu, i ne moram administrativnim ’’problemima“ sad da se bavim. Nezaposlena sam, prijavljena na kragujevački biro. Fakultet sam završila, u tom trenutku, pre četiri godine, u Valjevu sam obavljala posao koji nije iz moje struke i sa njim prestala dolaskom u Kragujevac. Sve kockice su se poklopile, da se tako izrazim. Jedna od lepših vesti koja mi je pričinila radost. Ako već nemam stalno zaposlenje, ne mogu ostvariti pravo ni na trudničko, ali ni porodiljsko bolovanje, ovo se čini kao nešto veoma prihvatljivo i korisno. Zakon o dobijanju jednokratne pomoći roditeljima za prvo dete u iznosu od 300.000 dinara., bio je tek u fazi predloga; krajem godine je konačno izglasan.
Pre izvesnog vremena, saznajem da postoji i mala začkoljica, tzv. „rupa“ u zakonu. Da bi svaka nezaposlena porodilja ostvarila ovo pravo, uslov je da živi na teritoriji Kragujevca neprekidno tri godine. Ja sam se doselila prošle godine. U tom slučaju sam izopštena od ovog roditeljskog dodatka.
Postavlja se pitanje – gde ja sad pripadam kao porodilja ? Odseljena sam iz svog rodnog Valjeva i ništa što Valjevo nudi u vezi sa ovim, ne mogu dobiti. A u Kragujevcu – ne živim dovoljno dugo. Nije ovo nikakvo žaljenje na trenutno stanje stvari, samo jedno zapažanje trudnice koja se ponadala ishodu, koji bi (u to sam sigurna) svakoj prijao. Jer toliko govorimo o problemu nataliteta, tako da se država, kao i lokalne samouprave, trude iz godine u godinu da pospeše iskorenjavanje ovog problema i motivišu mlade na oformljenje porodice bez obzira na finanskijski status, kako bi nas sutra bilo. Prema izveštajima Republičkog zavoda za statistiku, svake godine nestane jedan grad veličine Užica.
Neko bi sad rekao – šta hoćete više ? Dobijate 300.000 dinara.
Ali ipak svako zna koliko je novca potrebno pri samom dolasku bebe, kao i da je to jednokratna pomoć koja se može potrošiti u kratkom vremenskom roku, za najbitnije potrepštine. A nakon toga, snalaženje.
I nije bitno da li je trenutna, prethodna ili koja već vlast ustanovila ovaj zakon. Bitno je da se ne poštuju obečanja, postavljaju uslovi koji su za mnoge trudnice neispunjivi iz različitih razloga, kao i to da su mnoge trudnice postavljene u nezavidnu poziciju – ne pripadaju nigde, kako svom rodnom gradu, tako ni gradu u kom su se udale. Pored toga, ovo važi samo za nezaposlene porodilje. Zaposlene mogu da ostvare ovo pravo.
Do skorog viđenja, i još skorijeg porođaja i ulaska u novo poglavlje mog života, pozdravljam te dnevniče!
Draga damo,
Vi ste malkice nepismeni. Kaze se „ne bi trebalo“ a ne „ne biH trebalo“. Juzna pokrajina, zar ne?